Теолошко поробљавање С.П.Ц. о погрешном тумачењу Исповести и Причешћу проф. др Љубивоја Стојановића
Верница са именом Тања Блосом,[1] обратила се писмом свештенику проф. др Љубивоју Стојановићу, са следећом садржином:
„Не читам редовно Православље, али питам, да ли бисте могли да објавите текст о томе да је пре него што се приступи причешћу потребно да се исповедите? Већ дуго времена слушам од својих блиских људи, колега и пријатеља да се причешћују без исповести. Да ли је то дозвољено?
Покушала сам у више наврата да објасним да то није у складу с правилом, а они опет аргументују да је то суштина православља, слободно тумачење и приступање Св. Причешћу без исповести. Чула сам да је то могуће за Васкрс. Да ли можете да то појасните? Да ли неко у Цркви треба то наглас и да каже, да би објаснио људима који неће да се исповедају, а приступају причешћу? Нарочито сад, у току Божићног поста, кад ипак сви више мање посте и иду у цркву. Не умем да теоријски сведочим, само знам да није у реду. Њихови аргументи су да се свештеник не уноси у „случај“ да је то као на траци, да је сувише кратко, да се нема времена, итд. Не треба да ми лично одговорите на овај мејл, али бар наведите у којим књигама о томе може да се прочита, или објавите пригодан текст о томе. С дубоким поштовањем.“
Тања Блосом
И наравно, свештеник проф. др Љубивоје Стојановић је том приликом одговорио,Тањи Блосом на свој начин:
„Уважена госпођо (госпођице) Тања, веома је добро то што са својим пријатељима расправљате о вери, и то о самој суштини вере, врхунцу благочашћа, причешћу. (1) Наравно, ви се спорите у вези исповести, али засигурно ће то спорење донети на крају добре плодове, јер са обе стране постоји очита добронамерност и жеља да „све буде исправно“, само што свако све види на свој начин, што не мора бити нешто лоше и опасно. Та различитост схватања веома добро може да покрене и осмисли живу комуникацију, уз ваљану аргументацију ставова и спремност на преумљење и промену на боље. Врло је битно рећи и то да се негде не разумете довољно, па отуда имамо помало произвољне тврдње како неко негира исповест као такву. (2)Да би све добило своју праву меру битно је знати да причешће не сме бити ничим уцењено, ни постом ни исповешћу, али пост, молитва и исповест су битна средства у спасоносној сапричасној радости вере. Све је, дакле, покренуто причешћем и усмерено ка причешћу, које осмишљава правим смислом сваку радњу и догађај. (3)Тако је исповест врло битна, али треба знати да исповест није сагињање главе под епитрахиљ пред свако причешћивање, уз изговарање имена и скоро напамет научених речи: „Нисам грешан/грешна, нисам убио, украо, понекад сам слагао…“ На жалост, неки имају само овакво искуство исповести, никада нису имали прилику да исповест доживе као леп разговор са поверењем и поуздањем да са Богом заиста разговарају, и то не тако да само нешто признају или не признају, очекујући награду или казну, него да то виде и доживе као нову и добру одлуку за почетак новог начина живота. Само тако човек може да крене стварно напред, без тапкања у месту, и без окретања уназад, или лево десно.
Али, уместо тог стварног преумљења, неки су стекли навику честог сагињања главе под епитрахиљ, па сходно том механичком приступу не могу да смисле причешће без такве „исповести“, а могуће је причестити се по благослову духовника и на Литургији на којој се нисмо исповедили. То не искључује исповест, него динамизира покајни поступак стварним чином, а не привидном радњом или ритуалом изговарања имена и унапред срочених речи. (4) То је посебно тешко и неприродно, погрешно, да не кажем грешно, ако се догађа у току литургијског сабрања, када у углу цркве један свештеник исповеда оне који стоје у реду будући окренути леђима према олтару. Тада оно нити учествују у литургијској заједници, нити стижу да размишљају о исповести, што неминовно доводи до неразумевања суштине причешћа. Знам из праксе за неке људе који су после такве исповести отишли из цркве мислећи да су се причестили. Лично сам чуо речи: „Па кад сам клекао и свештеник ми ставио оно, како се зове (мислећи на епитрахиљ), рекао му име и да нисам грешан, пољубио крст… Зар то није причешће?“ Ово наводим не да бих било кога исмејао или омаловажио, него да укажем на опасност овакве праксе, која се полако мења у многим црквама. (5) Неки мисле да се на овај начин „контролише“ ситуација и ускраћује могућност да се не причести неко ко се није „спремао“, не размишљајући да се на овај начин чини нешто нелитургијско, тако да нико заиста и није спреман, и поред ритуалне испуњености одређених услова, које механички набрајамо. Наравно, неоспоран је труд и добра воља је евидентна, и баш због тога је потребно много трезвеније промишљање о свему овоме. Добру наду за то дају управо ове ваше и њима сличне расправе „неистомишљеника“, али треба рећи и то да са обе стране треба понешто додати, а понешто одузети.
Ви инсистирате на „правилима“, а Ваши саговорници истичу да је причешће изнад свега, не омаловажавајући тиме ни пост, ни молитву, ни исповест, или било шта друго. И они и Ви истичете важност исповести, само са том разликом што Ви некако потенцирате више на исповести као предуслову причешћивања, док они причешћивање доживљавају као врхунац вере, не оспоравајући потребу исповести, али оне стварне исповести. Не онако како се понегде ради, у току Литургије и без суштинског преумљења. (6)Такође је важно указати и на институцију духовника, као нешто веома важно у црквеном животу. То је важно питање, јер не може свако код свакога да се исповеди, и не могу сви да буду духовници, важно је да се препознају личности како би се истински васпитавала слобода помоћу савршене вере. Неоспорно је да би ово, и њему слична питања, имали другачију конотацију када би се исповест практиковала на предањски начин, и тако да не омета литургијско сабрање и деконцентрише све. Важно је и то да не буде наметнути додатак него битан део заједничења у вери, нешто што се подразумева и не своди на бројке. Покајна динамика је целоживотна стварност, не неко повремено стање које се манифестује нарочито пред причешће, него је стално бдење над собом у заједници вере, где смо сви сабрани јединством Духа Светога у Једно Тело. (7) Тада исповест није ратуална радња пред причешће, као што је то случај тамо где се на Литургији стаје у један ред у доњем углу храма да би се целивао крст или Јеванђеље и тријумфално изговорила похвала себи у част, него је стална спремност за напредовање у добродетељи, као и преиспитивање учињеног и поверење у љубав Божију. Када то постане правило наша вере онда ће престати све наше несугласице и сви ћемо имати велику радост, и поред свих наших разлика.
Да закључимо. Добро је што причате са Вашим познаницима и пријатељима о свему овоме, наставите и даље да промишљате ове благословене теме знајући да разлике не морају увек да воде у сукоб. Стрпљивим промишљањем дођите најпре до онога што може да буде заједничко, а то је жеља за учествовањем у светињи и светости. Кад се суочите са различитим начинима приступа не повлачите се у самоизолацију него увек покушајте да дођете до доброг решења, будући спремни да расудите без предрасуда о свему. И шта ћете видети? Да разлике нису непремостиве, постоје одређени неспоразуми формалне, а не суштинске природе. Јер, нико овде не пориче исповест, само се на различит начин приступа тој светињи нашег живота. (8) Са једне стране, Ви инсистирате на неопходности исповести пре сваког причешћивања, превиђајући да начин на који се још увек негде чини није баш примерен и умесан, више је формално отаљавање нечег наметнутог, него што је стварни доживљај; са друге стране Ваши саговорници истичу светињу причешћа изнад свега осталог, не омаловажавајући на тај начин ништа. Напротив, свему дају прави смисао и добру меру на тај начин, јер не кажу да не треба да се исповедамо пред причешће него указују на то да исповест и благослов духовника нису нешто за једнократну употребу. Знам да је веома тешко убедити нашег човека да промени навике, али је потребно све ставити у контекст црквене добронамерности, без предрасуда и брзоплетог закључивања. (9) Па у том смислу, упитајмо се да ли је стварно добра досадашња пракса причешћивања само четири пута годишње, уз пост на води суботом, па чак и недељом када ти дани падну у те четири седмице стварно скраћеног поста, и прекид поста до седмицу која претходи празнику? Да ли и даље треба да постоје дуги редови за исповест у време Литургије у углу храма, што указује на неучествовање на сабрању? И на крају, да ли је одрживо стање да се било шта чини на истом месту за време док траје Литургија? Да, није могуће! Али, и даље постоји инсистирање на томе да све мора бити онако „како треба“, без даљег и дубљег промишљања шта стварно треба. Просто нас понекад поведе инат и потреба да не допустимо другачије мишљење, без да имамо стварне разлоге за то. Једноставно, тако нам одговара, што у овом случају не доводи до разрешења. Наравно, Ви сте далеко од свега тога, и мислим да лако можете да се разумете са саговорницима, само је потребно да и сами уђете у неизмерне дубине вере, и што дубље улазите постајете све отворенији за друге и спремнији да прихватите другога са добронамерношћу, што засигурно и чините. Дакле, добрим путем идете, учините Ваше кораке сигурнијим тако што ћете бити учесници у великом делу љубави Божије, а не само у расправама са другим.
Верујте, свако ко је осетио лепоту исповести у њеном пуном садржају и не поставља ни себи ни другима ово питање, али то је заиста немогуће доживети у атмосфери ремећења литургијског догађаја, те отуда ове расправе. Добро би било када би све ово покренуло конкретна решења уместо досадашњих препирки које само покрећу нова питања, често без намере да се трезвено расуди и дође до заједничког закључка. Ви, својим питањем, дајете добру наду, и било би добро када би се све то из стања појединачних расправа преточило у живу дискусију унутар конкретне парохијске заједнице. (10) Ту је неопходан компромис као предуслов договора, уз неопходност првог доброг корака, а то је да се покуша измештање исповести из литургијског догађаја у неко друго, тачно одређено време, рецимо сат времена пре почетка празничног и недељног бденија, а где има више свештеника да се одреде и друге сатнице. Тако ће све добити на доброј динамици, и расправе и црквена пракса, а доћи ће се и до правих решења и нових тема, чега се не треба плашити, јер црквени живот подразумева сталност нових догађаја, искључује статизам сваке врсте. Неко ће се чешће, а неко ређе исповедати, али свако ће се са радошћу живе вере причешћивати знајући да смо сви љубављу Божијом удостојени тог великог дара, што неминовно треба да покрене и наш одговорни оптимизам здраве вере. Хвала Вам што сте покренули ову лепу, и потребну за црквени живот, расправу која треба да нас утврди у вери и потврди наше богољубље и човекољубље.“
Овде се одговор проф. др Љубивоја Стојановића завршава.
На ово писаније свештеника проф. др Љубивоја Стојановића одговорили смо и затражили појашњење још априла месеца 2023. године, на које нисмо добили одговор. Међутим, ми ћемо сада одговорити у духу цркеног учења, онако како је потребно да се верници понашају, са јасним указивањем зашто ово тумачење поводом исповести и причешћа није добро приликом одговора хришћанки која се подписала под именом Тања Блосом. Ми смо издвојили десет одговора, које смо означили од 1 – 10, цитирајући их, како би читаоц могао да распозна о чему се ради, како би смо прокоментарисали и дали праве црквене одговоре.
Одговори свештеника и деманти ипођакона:
Став свештеника: (1) „Наравно, ви се спорите у вези исповести, али засигурно ће то спорење донети на крају добре плодове, јер са обе стране постоји очита добронамерност и жеља да „све буде исправно“, само што свако све види на свој начин, што не мора бити нешто лоше и опасно.“
Одговор ипођакона: Јеванђеље и тумачење Речи Божијих није могуће гледати и објашњавати у стилу „свако на свој начин,“ јер у Јеванђељу пише: „Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим“ (Рим.12, 16). А што се тиче добре намере, морамо рећи да је добра намера само она намера, која тачно тумачи и прихвата Речи Божије и праксу Цркве Божије – Православне Цркве, на једино исправан и могући начин понашања и прихватања вере. Онако како треба, а не како ко мисли. Зато постоје свештеници да правилно тумаче Јеванђеље, да не буду „као они многи који тргују речју Божијом, него из искрености, као од Бога, пред Богом, у Христу говоримо“ (2. Кор. 2, 17), одричући се свагда „тајних срамотних дела, не ходећи у лукавству, нити изврћући реч Божију, него јављањем истине препоручујемо себе свакој савести људској пред Богом.(2. Кор. 4, 2). Зато је потребно да се покажу да су ваљани пред Богом, као сваки „трудбеник који се нема чега стидети и који право управља речју истине“ (2. Тим. 4, 2).
Став свештеника: (2) „Да би све добило своју праву меру битно је знати да причешће не сме бити ничим уцењено, ни постом ни исповешћу, али пост, молитва и исповест су битна средства у спасоносној сапричасној радости вере.“
Одговор ипођакона: Овде се очито даје погрешан одговор поводом начина приступа светом Причешћу. Ако кажемо да је било ко уцењен приликом намере да жели примити свето Причешће, онда то значи да ћемо ми урадити и нешто непримерено, само да би смо примили или добили оно што желимо. Уценити некога, значи, тражити од њега нешто што теби одговара без обзира да ли то исто одговара лицу под кога се уцена тражи (најчешће да нешто испуни). У овом случају, кад верник жели да се причести, он приступа припреми, као једино исправном начину како би примио Свету Тајну, као награду, за свој труд и одрицање од греха, преко поста, покајања и молитве, кроз исповест. Дакле, у овој ситуацији верник врши настојање да се ослободи свих тамних радњи, нехришћанских понашања и дела која трују душу и телеса.[2]
Дакле, кад је у питању Свето Причешће, морамо рећи да је молитва, пост, покајање и исповест, саставни део припреме и и спуњење обавезног понашања пред Свету Тајну, коју желимо да примимо у себе и на тај начин се сјединимо са Христом и својом црквеном заједницом, чији су сви чланови свети. Поштовање Божијих и црквених Одредби, које се састоје у учењу и поучавању црквеном, не подпада под ниједан вид уцене, јер се на овај начин поштује Реч Божија и Закон Божији, који је утемељен у пракси духовног понашања православних верника.
Став свештеника: (3) „Тако је исповест врло битна, али треба знати да исповест није сагињање главе под епитрахиљ пред свако причешћивање, уз изговарање имена и скоро напамет научених речи: „Нисам грешан/грешна, нисам убио, украо, понекад сам слагао…“ Нажалост, неки имају само овакво искуство исповести, никада нису имали прилику да исповест доживе као леп разговор са поверењем и поуздањем да са Богом заиста разговарају, и то не тако да само нешто признају или не признају, очекујући награду или казну, него да то виде и доживе као нову и добру одлуку за почетак новог начина живота.“
Одговор ипођакона: Овде се наводи веома лош пример као пример поуке, где се заборавља да лош пример никада није параметар понашања. Наиме, нико никада није рекао нити мисли да је исповест само сагињање главе, него да верник приликом исповести износи своје грехове, са покајањем што их је учинио. На пример: Верник долази у Цркву да се исповеди, свештеник му на самом почетку стави епитрахиљ на главу, где верник може да се исповеди у стајаћем или чак и у клечећем положају. У току исповести, верник не говори „нисам грешан/грешна, нисам убио, украо, понекад сам слагао, или то и то сам урадио по наговра некога…“Овакав лош пример није пример како се исповеда. Ово није исповест!
Верник своје грехове износи са покајањем, пре свега руковођен са Десет Божијих заповести (5. Мојс. 5, 4 – 22), као непромењиви Божији закон, по коме се људи требају да руководе, у свом животу уколико желе да добију спасење душе своје. Овде ћемо навести неколико примера, и то од прилике како би требала да изгледа форма исповести, ако је тако можемо назвати, јер исповест треба да искаже све своје грехове, са покајањем за учињена дела, и обећањем да их више исповедник неће понављати. Казивање које чини исповедник, пред свештеником у обраћању Богу Вишњем, треба да буде разговор са Оцем својим као Творцем, који се моли да буде милостив свом детету, због свих слабости које је дете испољавало у делима и понашању. Ево, како би требала да се креће форма исповести, са наведеним греховима. Наравно, верник наводи само оне грехове које је учинио, а оне које није и не помиње. Притом, кад се верник исповеда он никог не окривљује, не позива се на другог…“он или она су ме навели, нисам хтео, предомишљао сам се“…итд. Просто речено, ако је верник учинио неко лоше дело, или помислио да треба да уради, то једноставно и исповеда са кајањем, према неком животном догађају и редоследу, у зависности у чему је све верник учинио греховност.Ево једног примера, који није обавезна форма, већ је више пример, као се требамо фокусирати на евентуалне учињене грехове:
„Господе, урадио/ла сам лоша дела, којих се стидим и кајем, па их наведе поименце…
Оговарао/ла сам брата свог, или сестру своју, комшиницу и рођаку…
-Слагао/ла сам сестру, брата, рођаке, више пута….
-Пожелео сам у срцу свом лепу и паметну комшиницу, зашто ми она није жена…
-Украо сам од свог комшије или непознатог лица, мобилни телефон, који је најмодернији у данашње време…
-Пронашао/ла сам на улици новац и нисам га пријавио/ла, присвојивши га као да је мој…
-Врло често се гордим и мислим да сам бољи/ља и паметнији/ја од других, да сам ја значајнији Богу од других…
-Исмејавао/ла сам колегу са посла што не зна да уради један пројекат, а кад ми се пружила прилика да му помогнем нисам то учинио…
-Врло често недолично псујем….
-Напио сам се у кафани и касно дошао кући својој….
-Вређао сам/ла оца и мајку…
-Варао сам жену, са другом женом, или варала сам мужа са другим мушкарцем…
-Испољио/ла сам чак и мржњу према једном свом неистомишљенику…
-Потукао сам се на улици са људима…
-Имам утисак да мрзим цео свет због сопственог незадовољства, имам љубомору на све и сваког…
– Лажно сам сведочио на суду…
– Оглушио сам се о сиромаха и нисам имао слуха за њега…
– Целокупно моје понашање, као и наведено деловање које сам навео/ла, није примерено једном хришћанском животу, и зато ћу се трудити са обећање испуним, да нећу понављати ове наведене грехове и недостатке које сам навео/ла…
– Господе, опрости мојим лошим помислима и мојим недоличним жељама, а за све ове грехове које сам навео/ла, због чега се горко кајем…
-Господе, помози ми да оставим иза себе сва ова лоша дела и да почнем живети свој живот који је достојан једног хришћанина/хришћанке, без обзира на проблеме који ме буду сналазили, итд…
Наравно, после оваквог и сличног упутства, а нарочито преко катихетске обуке и упознавања о основама вере, засигурно ни један верник неће себи да дозволи да каже „нисам грешан/грешна, нисам убио, украо, понекад сам слагао,“ или да се осећа поносно и гордо што је урадио нешто велико, већ ће напротив осећати смирење и скрушеност, дубоко свестан/на шта значи света Тајна Исповести. Заправо, сваки верник ће након исповести бити свестан реалне ситуације, управо зато што је за све време поста и покајања прелиставао своју савест и своја лоша дела, онако како му то налаже Јеванђеље. Ми ћемо овом приликом навести само део хришћанских врлина које треба да красе верника:
Ако је тјешитељ, нека тјеши; који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно. Љубав да не буде лицемјерна. Мрзећи зло држите се добра. У братољубљу будите једни према другима њежни; чашћу чините једни друге већим од себе. У ревности не будите лијени; будите духом ватрени; Господу служите. Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните. Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву (Божијем), јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ. Ако је, дакле, гладан непријатељ твој. нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побиједи, него побиједи зло добрим. Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе. Јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро, и имаћеш похвалу од ње, Јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме стално баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели, и било која друга заповијест, испуњава се у овој ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа закона. И ово тим прије што знате вријеме, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад повјеровасмо. Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости. Да ходимо поштено као по дану: не у пировању и пијанству, не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте. (Рим. 8 – 21 ; 13,1 – 14).
Сви ови наведени стихови, који су овде цитирани из Јеванђеља, морају бити линија водиља за сваког свештеника кад објашњава како и на који начин је потребно да се верник понаша у свом животу.
Став свештеника: (4) „То је посебно тешко и неприродно, погрешно, да не кажем грешно, ако се догађа у току литургијског сабрања, када у углу цркве један свештеник исповеда оне који стоје у реду будући окренути леђима према олтару. Тада оно нити учествују у литургијској заједници, нити стижу да размишљају о исповести, што неминовно доводи до неразумевања суштине причешћа. Знам из праксе за неке људе који су после такве исповести отишли из цркве мислећи да су се причестили. Лично сам чуо речи: „Па кад сам клекао и свештеник ми ставио оно, како се зове (мислећи на епитрахиљ), рекао му име и да нисам грешан, пољубио крст… Зар то није причешће?“
Одговор ипођакона: Морамо рећи да је овај став врло непримерен кад је у питању само објашњење исповести. Питање организовања исповести у техничком смислу речи, подпада у саму организованост свештеничког деловања и оно није од примарног значаја. Што се тиче саме исповести, није могуће разумети да сви они који се исповедају на светој Литургији, окрећу леђа светој Литургији. Напротив, они су своју исповест подредили светој Литургији на коју су дошли да се причесте, и њихова исповест је увод у свето Причешће које треба да уследи. Значи, верник је целим својим бићем на Литургији, од момента кад уђе у саму Цркву, па током исповести, као и на самом делу кад се одвија свето Причешће. Тим пре, што је дубоко свестан сваки верник својих грехова, којих се ослобађа пре примања причешћа. На светој Литургији ни једном правоверном не лутају мисли ван тока богослужења, неко једнако пребивају у молитви, покајању и исповести, како би се што је могуће спремније, јавили Христу, сјединили се са њим у радосној љубави, што су успели да се покају и приме дар Божанског Причешћа.
Друго, пример који се наводи„знам из праксе за неке људе који су после такве исповести отишли из цркве мислећи да су се причестили. Лично сам чуо речи: „Па кад сам клекао и свештеник ми ставио оно, како се зове (мислећи на епитрахиљ), рекао му име и да нисам грешан, пољубио крст… Зар то није причешће?“ више говори о свештенику проф. др Љубивоју Стојановићу, него о самом вернику, да не кажемо лаику. Заправо, никада неће верник да на овај начин да схвата исповест и причешће, и да заправо не зна шта је исповест а шта причешће. У ситуацији кад је свештеник марљив, он припреми у вери сваког кандидата који жели да се причести преко катихетског образовања. Дакле, само неодговоран свештеник ће да дозволи себи и свом свештеничком раду, да човек доживи на описани начин исповест и свето Причешће, као што ће овакву изјаву да покаже слабо утемељен верник, да не кажемо неверник, јер не зна шта је исповест а шта причешће.
Знај! Рећи у Цркви пред свештеником, у обраћању Богу: „ја нисам грешан,“ није исповест. Исповест је за грешнике а не за праведнике! Према томе, овде свештеник у одговору госпођи, или госпођици Тањи Блосом, никако не говори како треба да се свештеник обраћа вернику!!! Односно, проф. др Љубивоје Стојановић, не тумачи правилно и не упућује правилно вернике у црквени живот.
Став свештеника: (5) „Неки мисле да се на овај начин „контролише“ ситуација и ускраћује могућност да се не причести неко ко се није „спремао“, не размишљајући да се на овај начин чини нешто нелитургијско, тако да нико заиста и није спреман, и поред ритуалне испуњености одређених услова, које механички набрајамо.“
Одговор ипођакона: Прво, овде свештеник упорно понавља лоше примере, не казујући какво је учење Цркве Христове, и како треба да се верник понаша приликом своје одлуке да жели да се причести. Мора се знати, да Црква не користи прилику да било шта контролише, те на тај начин не чини ништа нелитургијско, него свагда поучава и опомиње, кад било ко д верника скрене са правог пута. Друго, приликом припреме за свето Причешће које се одвија преко молитве, поста, покајања и исповести, не одвијају се никакви ритуали. Ако разумемо молитву као разговор са Богом, ако пост разумемо као уздржање од масне хране, ако разумемо покајање као одраз размишљања и обећања да ћемо се трудити да не чинимо лоша дела и да ћемо испољити облик хришанског понашања, ако разумемо исповест као признање својих лоших дела, молећи Бога истовремено да нам буде милостив и опрости све што смо лоше радили, постављамо једноставно питање: где је ту ритуал? И треће, исповест не подразумева механичко набрајање, него истинско покајање за учињена лоша дела или непримерено понашање, као и лоше нехришћанско размишљање, са нехришћанским жељама.
Став свештеника: (6) „Такође је важно указати и на институцију духовника, као нешто веома важно у црквеном животу. То је важно питање, јер не може свако код свакога да се исповеди, и не могу сви да буду духовници, важно је да се препознају личности како би се истински васпитавала слобода помоћу савршене вере.“
Одговор ипођакона: Да одговоримо и на ову констатацију свештеника проф. др Љубивоја Стојановића, који свештеника повезује са институцијом.[3] А шта је заправо институција? Према речима свештеника проф. др Љубивоја Стојановића свештеник – духовник, може да буде институција. Ми кажемо да не! Зато што је институција облик друштвене организације, било приватне или јавне, која испуњава одређену функцију у друштву и која се покорава правилима и структури улога које њени чланови морају поштовати да би испунили своју мисију.
Реч институција потиче од латинског Институт, термин формиран заузврат префиксом у, што значи „продор“; Реч статуера, што значи „место“ и суфикс ион, што значи „радња и ефекат“.
Институције се оснивају на различите начине. Један од њих је путем докумената, закона или уредби. У овом случају говоримо за формалне институције, попут владе или универзитета, на пример.
Постоје и неформалне институције, у том случају се говори о појму природних институција. Оне су „удружења“ која се формирају из њихове властите динамике, у којој сваки члан игра другачију улогу и сви се управљају правилима која потичу из обичаја и саме природе људских односа, као што је рецимо породица. У њој, као и у формалним институцијама, функционишу норме и хијерархије, односно системи улога који регулишу односе међу појединцима. Што значи да појединац никако не може бити институција, већ он може бити само део институције, као што је свештеник – духовник само део црквене заједнице.
Кад је у питању овај други део свештеничког одговора и констатације где „не може свако код свакога да се исповеди, и не могу сви да буду духовници, важно је да се препознају личности како би се истински васпитавала слобода помоћу савршене вере,“ и ово није тачно, ако ову исту констатацију провучемо кроз јеванђеоску призму. Наравно, нико никад није бранио било ком вернику да оде да се исповеди код било ког свештеника у мирској цркви или пак у манастиру, код јеромонаха. Али ми морамо овде да подсетимо, да са тренутком рукоположења свештеника, он стиче могућност да крштава, служи свету Литургију и проповеда Реч Божију. Свештеник се стара за своју паству, поучава их у вери, одржава ред у Цркви и проповеда, као што стиче могућност и да исповеда, по основу свог достојанства који је добио моментом постављења за свештенослужитеља. Овде је такође важно напоменути, да се вера у Христа не учвршћује са препознатљивошћу појединих личности, који су нам можда ближи, више драги као особе, већ вера бива од проповедања а проповедање се врши употребом Речи Божије (Рим.10, 17). А „од пристава (епископа и свештеника) се не тражи ништа више него да се ко веран нађе“ (1. Кор. 4, 2), како вера наша не била у мудрости људској , него у сили Божијој (1. Кор. 2, 5), и по мери вере (Рим. 12, 6), са једним мислима међу собом (верницима), у црквеној заједници.
Што значи, да сваки свештеник на својој парохији поред обављања богослужења и свих црквених „треба молитвених ,“ треба да буде и духовни старатељ својиј верника који су му поверени. Дакле, није вреднији духовник, онај који носи титулу „проф. др,“ од свештеника који ту титулу нема. Сваки свештеник има благодат од Бога да може да исповеда и причешћује, проповеда и поучава вернике у вери, јер се од пристава Божијих ништа друго нити више тражи него да се ко веран нађе (1. Кор. 4, 2)!
Став свештеника: (7) „Тада исповест није ратуална радња пред причешће, као што је то случај тамо где се на Литургији стаје у један ред у доњем углу храма да би се целивао крст или Јеванђеље и тријумфално изговорила похвала себи у част, него је стална спремност за напредовање у добродетељи, као и преиспитивање учињеног и поверење у љубав Божију.“
Одговр ипођакона: По ко зна који пут морамо рећи да овакав разговор о вери, као и о исповести причешћу никако није исправан. Никада ни један верник, неће себи дозволити било какво ликовање ни у чему, ни над ким и ни у једној ситуацији а најмање кад присуствује и учествује на светој Литургији. Исповест никада нико није посматрао као отаљавање посла, него као искрен разговор са покајањем о учињеним греховима, јер је сваки верник дубоко свестан своје грешности.Зато и долази у Цркву и тражи исповест, тражећи истовремено опроштај за своја сагрешења.
Став свештеника: (8) „Са једне стране, Ви инсистирате на неопходности исповести пре сваког причешћивања, превиђајући да начин на који се још увек негде чини није баш примерен и умесан, више је формално отаљавање нечег наметнутог, него што је стварни доживљај; са друге стране Ваши саговорници истичу светињу причешћа изнад свега осталог, не омаловажавајући на тај начин ништа.“
Одговор ипођакона: Овај демагошки и тендециозни одговор не би смео да буде пракса православног свештеника, јер он није у духу православне проповеди тумачења црквеног живота верника. Овде је очигледна чињеница да свештеник проф. др Љубивоје Стојановић стаје на страну оних заговарања које се залажу за причешћивање без поста и исповести, као залагање које нема упоришта у Јеванђељу, Канонима Цркве и у целокупној пракси црквеној. Наравно, светињу Причешћа верник може да истиче изнад свега осталог, како каже овај свештеник, али са том разликом што се за употребу овог дара Божијег мора да припреми, како ваља, као што се човек припрема и труди за све у животу што треба да оствари. Стварајући свет и живот на земљи, Бог је оставио свој Закон, по коме су људи дужни да се понашају ако желе сопствено спасење душе. У склопу Божијег закона је и понашање поводом употребе светог Причешћа, које није обична храна, а ни пиће. Ако са причешћем постајемо сви једно тело, коме је глава Христос, који је савршен и безгрешан, зар и ми не треба да се потрудимо да постанемо што бољи и што чистији, бар у тренутку кад желимо да постанемо један црквени организам. Да преко молитве, поста, покајања и исповести испољимо степен жртве и љубави према Богу, као захалност за све благодати које примамо са неба. Са друге стране, исповест није никаква наметнута категорија, што се тиче људи, него је она заповеђена Божијом одлуком: „исповиједајте пак једни другима сагрјешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника“ (Јак. 5,16), са потпуном љубављу и слободом прихватања исповести, у ослобађању од грехова, преко признања пред свештеником као речи које се упућују Богу, са молбом за опроштај.
Став свештеника: (9 ) „Па у том смислу, упитајмо се да ли је стварно добра досадашња пракса причешћивања само четири пута годишње, уз пост на води суботом, па чак и недељом када ти дани падну у те четири седмице стварно скраћеног поста, и прекид поста до седмицу која претходи празнику? Да ли и даље треба да постоје дуги редови за исповест у време Литургије у углу храма, што указује на неучествовање на сабрању? И на крају, да ли је одрживо стање да се било шта чини на истом месту за време док траје Литургија? Да, није могуће! Али, и даље постоји инсистирање на томе да све мора бити онако „како треба“, без даљег и дубљег промишљања шта стварно треба. Просто нас понекад поведе инат и потреба да не допустимо другачије мишљење, без да имамо стварне разлоге за то.“
Одговор ипођакона: Просто делује зачуђујуће да један свештеник са православним докторским образовањем, уопште може да размишља на овај начин, и да поставља питања која немају у себи логичне законитости. Причешћивање се не орјентише колико си се пута причестио, него како си се причестио. Односно, да ли си се узорно припремио за ову свету Тајну или ниси. Ако ниси, наравно, нећеш ићи да се причестиш. Што се тиче одрживости, да се било шта друго ради док траје Литургија, рећи ћемо: да то није могуће. Али овде постоји једна битна разлика. Исповест се врши (док је у току света Литургија), у склопу припреме за свето Причешће и одвија се у склопу Литургије са исповедањем, где су мисли исповедника уперене у ток Литургије и својих грехова којих жели да се ослободи, како би неометано могао да се одазове речима литургичара: „са страхом, вером и љубављу приђите.“ И да може са пуно пажње да чују речи: „светиње светима…“Дакле, верник зна да са исповедањем непосредно пред свето Причешће, управо стаје у ред испред самог Христа, да се са њим поздрави и сједини у благодатном причешћу. У том литургичном учествовању и расположењу, сходно својој обавези и свештеник – духовник се тако понаша, као свестан важности литургијског богослужења.
Кад је у питању пост суботом за који се каже, како смо схватили да не би требало да се овог дана примењује, морамо рећи следеће: кад се човек припрема за свето Причешће, потребно је, да здрава психофизичка особа, пости најмање шест дана, у контитнуитету, без обзира да ли је недеља или субота, зато што свето Причешће има већу значајност него што је субота и недеља, односно оно је старије од ова два дана. Припрема за причешће се врши ради опроштења грехова и сједињења са Христом, тако да то настојање и труд који се улаже у непрекидним данима- у контитнуитету поста, молитве и покајања, има приоритет у односу на све остало. Није могуће ићи на причешће са праксом да се пости рецимо од понедељка до петка на води, а онда се суботом пости на уљу и онда се у недељу причешћује. Овакво понашање није у пракси црквеној, нити оно може имати карактер озбиљности у приступу и односу према светом Причешћу. Здрава психофизичка особа треба да пости шест дана у континуитету, припремајући се молитвом, покајањем и исповешћу да би могао да приступи светом причешћу.
У овом раду се помиње некакав инат, који је незамислив као мисао, а не као практично деловање у хришћанској пракси црквене заједнице. Не, не може, никако. Зато делује зачуђујуће да један свештеник уопште може да манипулише оваквим изразом и термином, као усвојену форму деловања у неким ситуацијама. Реч инат свештеник може употребити само у проповеди и саветима, да је ова реч страна за верски живот, и да је се треба пошто пото ослободити, ако је ко има у својој свести и срцу, а не да се понаша било ко „инаџијски.“
Став свештеника: (10) „Ту је неопходан компромис као предуслов договора, уз неопходност првог доброг корака, а то је да се покуша измештање исповести из литургијског догађаја у неко друго, тачно одређено време, рецимо сат времена пре почетка празничног и недељног бденија, а где има више свештеника да се одреде и друге сатнице. Тако ће све добити на доброј динамици, и расправе и црквена пракса, а доћи ће се и до правих решења и нових тема, чега се не треба плашити, јер црквени живот подразумева сталност нових догађаја, искључује статизам сваке врсте.“
Одговор ипођакона: Овде свештеник заборавља шта је верница питала, и шта жели да јој се одговори. Наиме, верница пита:
„Већ дуго времена слушам од својих блиских људи, колега и пријатеља да се причешћују без исповести. Да ли је то дозвољено?
Покушала сам у више наврата да објасним да то није у складу с правилом, а они опет аргументују да је то суштина православља, слободно тумачење и приступање Св. Причешћу без исповести. Чула сам да је то могуће за Васкрс. Да ли можете да то појасните? Да ли неко у Цркви треба то наглас и да каже, да би објаснио људима који неће да се исповедају, а приступају причешћу? Нарочито сад, у току Божићног поста, кад ипак сви више мање посте и иду у цркву. Не умем да теоријски сведочим, само знам да није у реду.“
Дакле, на ово конкретно питање, свештеник одговара како треба технички спровести исповест у Цркви, а не да ли треба да се за свето Причешће припремамо преко молитве, поста, покајања и исповести. Пошто верница нема одговарајући одговор на своје питање, ми ћемо јој врло радо одговарити, са поносом и вером у Христа: да, госпођо/госпођице Тања, верник треба да се припрема за свето Причешће са молитвом, постом, покајањем и исповедањем. А код свог парохијског свештеника потребно је да се исповеди и врши свако послушање поводом духовних савета и поука о црквеном начину живота. Наиме, сасвим је у реду да верник који се припремао за причешће, то може учинити на први дан Васкрса, а већ на други и трећи Васкрс, свакао то не чини, јерсу тада мрсне трпезе. Исто је и за Божић, у току поста се уз припрему сваки верник може причестити, као и на први дан Божића, док се на други и трећи дан Божића не причешћује, што се тиче верника.
Кад је реч о компромису по питању тумачења вере, ту нема места за било какав компромис, јер компромис захтева прихватање различитих ставова, а Бог жели да ми сви једно у Христу будемо (Рим.12, 16), да се не делимо и не слабимо веру, да слушамо поуке свештеника и тумачења његова, која требају да буду наставак апостолских учења, Светих Отаца и нашег Светог Саве и светог Јустина Поповића, као и осталих древних учитеља Цркве Христове кроз векове црквене историје. Није дозвољено да свака генерација у историји цркве тумачи Речи Божије како она мисли, имајућо у виду да је Христос увек исти во вјек и вјеков. Односно, ако је потребна нека одређена мера да се спроведе, Црква ће је донети у целокупном свом оправдању и неопходности, за очување вере и сваког напредка у Цркви, међу свим верницима, без било каквог компромиса, него пре свега ради своје неопходности и потребе, сходно учењу Цркве Христове и самог Јеванђеља.
Ако желимо да прокоментаришемо и речи свештеника проф. др Љубивоја Стојановића „јер црквени живот подразумева сталност нових догађаја (који), искључује статизам сваке врсте,“ морамо рећи, да се ово казивање никако не уклапа у стварност живота. Наиме, живот јесте динамичан и није статичан, у чијем се непрестаном вртлогу ми често губимо и нестајемо, али је зато црквени живот једна хармонија, један редослед живљења по коме се ми понашамо. И уколико из било којих разлога ми не успевамо, да постигнемо духовни мир, да живимо у истини хришћанској, ту је увек поред нас Црква Христова, која нам свагда нуди решење за било које проблеме који нас опхрвавају. Управо због својих слабости и честе мањкавости вере, потребно је да се обраћамо Цркви Христовој, која је та која нас враћа у живот, као стабилна, непогрешива, непромењива и вечна. Црква Христова нас својим јеванђеоским учењем прихвата, обликује и усавршава у свом телесном и духовном плану. Као таква, она нам нуди јеванђеоски карактер, кад каже да је потребно, „да очистимо себе од сваке поганштине тела и духа, и да творимо светињу у страху Божијем“ (2. Кор. 7, 1). На овај начин нас неће победити никаква динамика живота, нити било какав животни темпо, него ћемо увек у сагласју са јеванђеоским препорукама успети да пронађемо мир сваке врсте.
Имајући у виду да Бог људе не дозива на нечистоту, него на светост (1. Сол. 4, 7), а да је притом сваки човек грешан (1. Јов. 1, 8); Гал. 3, 2), онај ко приступа да се причести са својим неисповеђеним грехом, уноси у црквену заједницу дела таме (Рим. 13, 12), као дела ђаволска. Дакле, динамика се дешава у нама људима и око нас, а Црква Христова је мирна лука која нас спашава од сваке буре животних догађаја, са својим непромењивим Божијим законом, који јесте статичан, јер је уастановљен као непромењив. Закон Божији је намењен људима док је века и света, да би могли сви да се њиме руководе и по њему да живе, у свакој љубави Божијој, као и љубави међу људима и са људима у хришћанској слободи. Црква Христова је педагог за своје вернике, као учитељица духовности, која преноси своје знање са генерације на генерацију, од апостола па све до Другог доласка Христовог на свет. Зато поједини свештеници не треба да се поносе својим титулама и намештењима, од којих су многе квази карактера, већ је потребно да имају јаку веру, спремни на молитвеност, трпљење, љубав, опраштање, милосрдност, благонаклоност према верницима и неверницима, тачну и јасну проповедну реч, са чувањем аманета који им је поверен, свагда служећи као пример узорних слугу Божијих.
Аутор: ипођакон Душан Миљковић
[1] https://www.cudo.rs, приступљено, 02.10.2023.
[2] Припремати се за причешће преко поста, молитве, покајања и исповести, може се упоредити са тренингом атлетичара пред његову веомам важну трку. Атлетичару је веома важно да изађе на трку што боље припремљен, како би остварио евентуалну победу, а хришћанину је потребна поменута припрема да би што достојанственије и чистије духом и телом изашао пред Господом Исусом Христом.
