Телеком Србија срља у пропаст: Дуг увећан за милијарду и 150 милиона евра

У протеклих неколико година Телеком Србија је агресивним наступом на тржишту мултимедијских услуга и ширењем оптичке мреже у потпуности преокренуо модел пословања. С обелодањивањем финансијских извештаја за 2020. годину, први пут се могу сагледати финансијски ефекти динамичних промена у компанији. На крају 2017. године дугорочне обавезе су биле само 289 милиона евра, да би на крају 2020. године скочиле на 1,44 милијарде евра. Дуг је, дакле, повећан за милијарду и 150 милиона евра у протекле три године.

Већ дуги низ година у Телекому је присутан тренд гашења фиксне телефоније. Тако је 2016. године Телеком од фиксне телефоније остварио скоро 39 милијарди динара (330 милиона евра) прихода, или преко 31% од пословних прихода, да би прошле године остварио само 25,8 милијарди динара, односно мање од 20% пословних прихода (220 милиона евра), уз тенденцију далјег пада.

Рачунајући у еврима, годишњи приходи Телекома од фиксне телефоније пали су за 110 милиона евра у односу на 2016. годину. Иначе, фиксна телефонија је дуго времена била „златна кока“ Телекома, у њу се од дигитализације телефонских централа није много улагало, а текући трошкови су били минимални. Kонкретно, фиксна телефонија је била генератор „кеша“ који је знатно поправлјао финансијске перформансе компаније, пише Нова економија.

Мобилна телефонија се налази у фази „засићења“ и ту се приход Телекома стабилизовао на око 63 милијарде динара годишње. Међутим, ни ту нема разлога за оптимизам; услуга мобилне телефоније је најконкурентнија област у телекомуникационом бизнису, што повлачи и пад цена услуга. Одскора је оператер А1 понудио изузетно поволјан пакет за само 1.499 динара, са просечно 40 ГБ интернета месечно по пуној брзини и неограниченим разговорима. Такав пакет задоволјава потребе 95% корисника, док су слични пакети код других оператера и 30-40% скуплји (код Телекома слабији пакет кошта 1.999 динара); лако је заклјучити да ће приходи од мобилне телефоније наставити и далје да опадају.

У не тако далекој будућности (можда чак и ове године) држава ће доделити и 5Г лиценце, што ће омогућити и СББ-у да се појави у мобилној телефонији као конкурент, како СББ увелико и најавлјује. Поред тога, Теленор најавлјује да ће се појавити на тржишту мултимедијских услуга, па ће моћи да понуди поред мобилне телефоније и пакете услуга корисницима какве сада нуди Телеком.

Телеком је престао са озбиљним развојем још 2008. године, са доласком Бранка Радујка на чело компаније (можда је и зато данас награђен местом директора Царине). У одсуству развоја, у високо конкурентном бизнису, пропадање је неминовно. Kако би попунила буџетску рупу пре избора, држава је потражила излаз у приватизацији 2011. године. Међутим, први покушај продаје завршио се више него неславно са само једном, понижавајуће ниском понудом Телекома Аустрије од свега 950 милиона евра за 51% капитала (у тендеру је био наведен услов да минимална цена буде 1,4 милијарде евра). Иначе, тендерску документацију су откупили велики телекомуникациони гиганти као Дојче телеком, Турксел, Франс телеком, Америка мовил и Ведер инвестмент, али нико од њих није поднео понуду.

Из неуспеха првог тендера држава није извукла поуку. Чак напротив, и нова власт је наставила да мрцвари Телеком, као и претходне. Расписан је и нови тендер за приватизацију 2015. године – иако су сви показателји говорили да Телеком вреди мање него 2011. године, тадашњи премијер Вучић је очекивао много болју понуду будући да, како је говорио, нова влада има много већи кредибилитет од претходне. И тај тендер се завршио као претходни, са понижавајуће ниском понудом (изгледа је била доста нижа од претходне), која чак није ни саопштена јавности. Овога пута нико се од великих телекомуникационих компанија није ни појавио, већ су документацију откупили углавном инвестициони фондови.

Неуспех тендера за упућене у пословање није било изненађење; Телеком је за четири године између два тендера у фиксној телефонији изгубио 300.000 претплатника. Занимлјиво је да је Вучић после краха тендера више пута поновио да је погрешио што Телеком није продат, и да га „душа боли што је подлегао притисцима“, што значи да је био свестан великих проблема у пословању и одсуства перспективе.

Међутим, лекција није научена, и држава је наставила да исцрплјује компанију непрестаним повлачењем дивиденди. Kао и за време претходне власти, тржиште мултимедије је занемаривано, што је омогућило експанзију СББ-а који је у међувремену постао највећи провајдер на том тржишту са скоро половином учешћа.

Преломна 2018. година

После 10 година „вегетирања“, Телеком Србија је од друге половине 2018. године кренуо у акцију наглог ширења у сегментима продаје мултимедијског садржаја (дистрибуција ТВ сигнала), као и у развој оптичке мреже за приступ интернету. Главни аутор те стратегије био је Владимир Лучић, који је те године поставлјен на место координатора за развој мултимедије, а крајем прошле године постао је и генерални директор Телекома.

Нагла експанзија Телекома на тржишту мултимедије почела је са куповином кабловског и интернет провајдера Kоперникус за 195 милиона евра крајем 2018. године (у тој трансакцији посебну пажњу је изазивала чињеница да је сувласник те фирме, иначе један од функционера СНС-а, после продаје купио две телевизије са националном фреквенцијом). У протекле две и по године Телеком је поред Kоперникуса купио и Радијус вектор и још 17 мањих кабловских оператора; у то је уложено око 400 милиона евра.

Kакви су ефекти?

По извештају РАТЕЛ-а о тржишном учешћу у последњем кварталу 2020. године, Телеком и СББ су скоро изједначени и обухватају око 90% корисника мултимедијских услуга на територији Србије.

Посматрајући исклјучиво пораст броја корисника мултимедије, могло би се заклјучити да је Телеком остварио велики напредак. Међутим, ако погледамо финансијске ефекте тог „напретка“, подаци нису нимало охрабрујући.

Приходи од продаје (када се исклјуче остали пословни приходи који нису прави показателј) у последњих пет година порасли су са 120 милијарди на 129 милијарди динара (са 1,020 милијарди евра на 1,1 милијарду евра), док су пословни расходи повећани за 12,5 милијарди динара (106 милиона евра); пословни расходи су порасли за 3,5 милијарди динара (30 милиона евра) више него приходи.

То је плаћено огромним задужењем компаније: на крају 2017. године дугорочне обавезе су биле само 34 милијарде динара (289 милиона евра), да би на крају 2020. године скочиле на 169 милијарди динара (1,44 милијарде евра): дуг је, дакле, повећан за милијарду и 150 милиона евра у протекле три године!

Стварна дуговања су још већа, пошто су краткорочне обавезе за 41 милијарду динара (349 милиона евра) веће од обртне имовине (све до 2018. године тај однос је био релативно избалансиран). Разлика од 350 милиона евра показује да компанија има велике тешкоће са ликвидношћу, односно да ће Телеком морати да узима нове кредите и за текуће пословање (а не само за инвестиције, што би било нормално за успешну компанију). Kада и ту разлику узмемо у обзир, долазимо до податка о реалном задужењу Телекома од 210 милијарди динара, односно милијарду и 788 милиона евра.

Зато и не чуди што је Телеком због неликвидности прошле године искористио могућност репрограма кредита од 49 милиона евра, позивајући се на одлуку Народне банке поводом кризе око ковида. Међутим, компанија није могла имати тешкоће у пословању због ковида, пошто су у условима „заклјучавања” грађани неизбежно били упућени на повећано коришћење телекомуникационих услуга; одлагање враћања дуга банци је сигнал озбилјних тешкоћа у финансирању Телекома.

То није све: Телеком је крајем септембра 2020. године, користећи специјалну законску регулативу намењену за ублажавање последица ковида, издао емисију корпоративних обвезница у висини од 23,5 милијарди динара, односно око 200 милиона евра, на рок од пет година. Уместо да те обвезнице буду разграблјене од стране пословних банака и других учесника на тржишту, добар део те емисије завршио је у портфелју Народне банке, што речито говори о недостатку поверења у пословање Телекома.

Телекому ове године доспева за враћање чак 51,5 милијарди кредита, односно 440 милиона евра (уз остале краткорочне обавезе). За компанију ће бити изазов да без државне помоћи обезбеди поволјне (нове) кредите за враћање доспелих обавеза.

Телеком највећи део прихода остварује у Србији где је изложен ризику евентуалне депресијације динара. Померање курса динара од 5% повећало би расходе за 6,5 милијарди динара (55 милиона евра), па би Телеком остварио нето губитак. Померање курса за само три динара направило би Телекому минус од четири милијарде динара, што је равно целокупној нето добити.

С обзиром на то да је највећи део дуга Телекома са променлјивом каматном стопом, промена камате од 1% повећала би трошкове камата за 1,62 милијарде динара (14 милиона евра) годишње. Рекордно ниске каматне стопе на светским финансијским тржиштима неће важити још дуго, а повећање за 3% које је реално очекивати у наредних неколико година (а можда и пре) Телекому би направило трошак од пет милијарди динара (42 милиона евра), чиме би се компанија такође нашла на ивици губитка. Телеком је и у ризику да, пошто је презадужен, нове кредите неопходне за пословање мора да узима по знатно вишим каматама него до сада.

Ако узмемо у обзир да су и депресијација курса динара и раст каматних стопа врло вероватни, а да постоји и могућност да наступе истовремено, Телеком би се ускоро могао наћи у немалом губитку.

Kреативно рачуноводство и игра са амортизацијом

Посебно је занимлјива промена амортизационих стопа у децембру прошле године. Амортизација је „фиктивни“ трошак; то су средства која остају предузећу и треба да послуже за инвестирање, а истовремено смањују добит. Што је амортизација већа, добит је мања. Добрим компанијама, посебно у гранама где се технологија брзо мења, одговара што већа амортизација (амортизација утиче и на смањење пореза, али се посебно обрачунава по пореским прописима).

Зато је само наизглед нелогично што је Телеком значајно смањио одређене амортизационе стопе. Услед огромних инвестиција у 2019. години и 2020. Години, амортизација је требало да порасте (инвестиције из 2019. године почињу у потпуности да се амортизују тек 2020. године) у односу на прошлу годину, али је она мања у односу на 2019. годину за 1,5 милијарди динара услед смањења амортизационих стопа. У ставци некретнине и опрема, где су стопе највише смањене, амортизација је са 22 милијарде динара у 2019. години пала на 16,5 милијарди динара у 2020. години (са 187 на 140 милиона евра).

Да није било промене стопа, трошак амортизације би био већи за скоро 50 милиона евра; ако узмемо у обзир да је амортизација морала да порасте сигурно за десетак милиона евра услед великих инвестиција у претходне две године, долазимо до заклјучка да је „креативним рачуноводством“ Телеком поправио нето резултат за 50-60 милиона евра.

И ту лежи одговор на питање зашто је руководство у Телекома у децембру мењало стопе – да није тога било, предузеће би остварило губитак, јер је укупна добит пре опорезивања била само 5,9 милијарди динара (50 милиона евра). По свој прилици, руководство Телекома је, увидевши да се суочава с негативним пословним резултатом крајем године, решило проблем смањивањем трошкова амортизације.

Иначе, 2019. године Телеком је такође направио „акробацију“ са обрачуном амортизације: у складу са применом међународних рачуноводствених стандарда 5,6 милијарде динара (48 милиона евра) је пребачено са трошкова лизинга на амортизацију. Уз то су трошкови амортизације порасли за ефекте капитализације права на дистрибуцију мултимедијског садржаја (6,9 милијарди динара). У билансима је 2019. године амортизација „скочила“ са 26,7 на 41,4 милијарду динара (са 227 на 352 милиона евра), што је довело до скока вредности ЕБИТДА (показателј профитабилности предузећа) са 38 на 48 милијарди динара (са 323 на 408 милиона евра).

Нажалост, то се није десило због „успеха“ руководства, како је представио јавности тадашњи „координатор“ а садашњи директор Владимир Лучић, већ је добрим делом последица измена рачуноводствене политике. Иначе, за разлику од пословне 2020. године, када је Телеком због промене амортизационих стопа избегао да оде у губитак, промене у начину обрачуна амортизације 2019. године нису имале утицаја на повећање трошкова, па ни на нето добит компаније (иначе не би ни биле примењене).

Четири фиктивне милијарде евра

Директор Телекома Лучић је током јуна више пута поновио своје „обећање“ да ће вредност Телекома 2023. године бити четири милијарде евра; чак је рекао да ће фирма ту вредност достићи већ следеће године. Да би се на тржишту постигла та цена, морало би да се догоди право чудо.

Вредност фирме се, на најгрублји начин, може одредити множењем вредности ЕБИТДА мултипликатором који зависи од услова тржишта, чињенице да ли је компанија брзорастућа итд. а од те вредности се одбијају дугови.

Наиме, и да прихватимо његове наводе да ће вредност ЕБИТДА бити преко 50 милијарди динара ове године, уз мултипликацију фактором 7 добија се износ од свега 350 милијарди динара, односно три милијарде евра. Од те вредности треба одузети дугорочне обавезе од 169 милијарди динара, као и разлику између текућих обавеза и обртних средстава (41 милијарда), укупно око 1,8 милијарди евра. По том, оптимистичном сценарију, за Телеком би могло да се добије не више од 140 милијарди, или око 1,2 милијарде евра за 100% капитала, односно мање од милијарду за државни удео од 78%. Kао одбитну ставку треба додати и трошкове за социјални програм од око 200 милиона евра, пошто је Телеком компанија са огромним вишком запослених у односу на конкуренцију, а држава се још приликом претходних неуспелих покушаја продаје обавезала према синдикатима на изузетно високе отпремнине.

Иначе, судећи по досадашњим неуспелим тендерима за продају Телекома, фактор 7 је преоптимистичан, пошто у билансима Телекома и далје учествују у не тако малом износу умирући приходи од фиксне телефоније, а мобилна телефонија је постигла зенит и може само да опада.

Уз мултипликатор ЕБИТДА од 5 (који није био ни достигнут у претходним неуспелим покушајима продаје), вредност 100% Телекома би била тек 350 милиона евра, а уз одбитак трошкова социјалног програма, тешко би се могло добити и 200 милиона евра, односно државни пакет би био вреднован са 150 милиона евра!

Да ли се офанзива Телекома исплатила?

Неспорно је да је Телеком одавно требало да офанзивније наступи на тржишту мултимедијских услуга; у куповину малих кабловских оператера уложено је око 400 милиона евра. Инвестирано је и у поставлјање оптичке мреже, која је доступна за 880.000 корисника али је досад приклјучено само 140.000. Истовремено је уложен велики новац у продукцију медијских садржаја; екрани су преплавлјени новим серијама, као и разним другим садржајем које финансира Телеком. То је омогућило велику „слободу“ руководству Телекома да средства усмери у садржаје који им одговарају, па је приметна експанзија разноразних информативних канала/емисија.

За све то плаћена је (пре)висока цена; укупна дуговања достигла су скоро милијарду и 800 милиона евра, чиме је одрживост финансијског пословања компаније доведена у питање. Прошле године је Телекому помогла интервенција Народне банке јер за њихове обвезнице није било доволјно тражње на тржишту; ове године компанију чека искушење како да репрограмира 440 милиона евра кредита који доспевају на наплату.

И поред проблема са обезбеђивањем ликвидности, компанија намерава да исплати дивиденду од четири милијарде динара (тек после куповине обвезница од стране Народне банке прошле године, поделила је међудивиденду од две милијарде динара).

Утисак је да је одрживост пословања Телекома на ивици; мале промене каматних стопа и/или девизног курса довеле би до нето губитка у пословању. Наравно, компанија може да се извуче из финансијских проблема, али је за то потребна радикална промена у њеном пословању, као и промена понашања власти према њој.

Извор: Србија данас – Нова економија

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!