Тајна византијске библиотеке Ивана Грозног

Преп.Максим Грк

Сведочанства о постојању библиотеке

Почетком 16. века, за време московског великог књаза Василија III у Москви је радио Максим учени човек са Атоса (односно, Максим Грк, како су га звали у Русији). Велики књаз га је позвао да преведе грчке књиге на руски језик, којих је у књаза било прилично. Те су књиге чуване у посебним одајама до којих је пут знао само Господар и неколико поверљивих лица.

Василије је „отворио царско благо својих предака, древних великих књажева“, а Максим је „у неким кућама пронашао безброј грчких књига које су Словенима потпуно неразумљиве“, говори се у старој црквеној легенди „Прича о Максиму Грку“.

Крајем 16. века Франц Ниенштедт, балтички Немац, написао је Ливонску хронику, која је приповедала последње године Ливонског реда (клон Тевтонских витезова – прим. прев.), који је пао под ударима Ивана Грозног током 60-их година истог века. Према његовим речима, након заузимања града Дерпта од стране руских трупа, цар је позвао у Москву ученог пастора Јохана Ветермана. Ветерман је примљен у матично складиште краљевских књига ради пописа и превода књига. Ветерман је оставио сведочанство да је библиотека Ивана Грозног заузимала два спрата у подруму.

Почетком 19. века професор на Универзитету у Дорпату, Кристофер Дабелов, открио је примерак списка књига које је саставио Ветерман и који се чувао у библиотеци Ивана Грозног. Садржи многа дела древних писаца и историчара (Полибија, Либија, Тацита, Вирџинија итд.), која су тренутно позната само у фрагментима.

У царској библиотеци налазило се око 800 књига. Међу њима су непроцењива дела: «Енида» Верглија, «Комедија» Аристофана, «Историја» Тита Ливија, сабрана дела Цицерона, непознате поеме Хомера, стихови песника Пиндара, радови Аристотела, Платона, Публиција, Тацита, Гаја Светонија.

Потрага за скривеним књигама

Верује се да су главни извор збирке књига Ивана Грозног били рукописи које је у Русију донијела супруга његовог деде, великог кнеза Ивана III, византијске принцезе Софије Палеолог (тако да је тачније назвати је библиотеком Ивана Великог). Ту би се могли наћи и рукописи из не мање легендарне библиотеке Јарослава Мудрог. Најзад, московски господари нису никада пропуштали прилику да библиотеку попуне неким ретким рукописом, о којем су имали прилику да чују.

                             Кадар из серије „Софија“ 2016.

О ризници књига руских царева шириле су се легенде у Европи. Током окупације Москве од пољско-литванских трупа 1610-1612, а  по налогу литванског канцелара Лава Сапеге извршена је потрага за библиотеком. Хрватски језуита Јуриј Крижанич, који је дошао у Москву за време цара Алексеја Михајловича, такође је покушао да је пронађе, због чега је био прогнан у Сибир.

Занимљиво је да све до краја 17. века судбина библотеке није бринула саме руске цареве. Међутим, за време Петра I, ситуација се променила. Године 1724. декретом Сената, у Кремљу су спроведене неуспешне претраге за царском библиотеком. Ове претраге, које је Петар Велики одједном предузео, биле су некима разлог за сумњу да је цар Петар замењен у иностранству за време Великог посланства (1697-1698). У Москву се није вратио прави цар. Аутентични московски цареви знали су локацију библиотеке.

Прави и лажни Петар I (између осталог био је значајно виши и крупнији)

Да ли је библиотека постојала?

Крајем 19. и почетком 20. века потрага за библиотеком Ивана Грозног је организована више пута у Москви, Александрову, Валогди и другим градовима, где је Иван Грозни имао дворове. Више пута се то поновило у совјетским временима. Постоје нејасни докази да је 1935. године, након што је откривен подземни пролаз испод Арсеналске куле у Кремљу, Стаљин наредио да се зауставе даље претраге и да се откривени пролаз сруши експлозијом.

Многи историчари, међутим, верују да су све такве вести о библиотеци заправо лажи и сензација. Они указују да би Ветерманов списак могао бити лажан, јер је професор Дабелов представио само копију. „Приче о Максиму Грку“ компоноване су више од једног века после његовог боравка у Москви. Не постоје јасни докази да је таква библиотека заиста постојала.

Највећи песимисти тврде, опет, да библиотека није могла да опстане због честих катастрофа којима је била изложена Москва. Године 1571. престоница је у потпуности изгорела током инвазије кримског хана Девлет-Хиреја. Године 1812. године, током окупације Москве од стране Наполеона, многи споменици културе и древни рукописи су изгорели. Ту се не убрајају локали пожари који су у Москви избијали сваке деценије.

Оптимисти, међутим, не губе наду да ће једног дана пронаћи ово непроцењиво благо које крије знање прошлих векова.

С руског превео Зоран Милошевић (https://zen.yandex.ru/media/history_russian/taina-vizantiiskoi-biblioteki-ivana-groznogo-5e4f682cdf21a67d435863bc)

Извор: balkanskageopolitika.com

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!