Тајна рекордне посећености Дана комедије у Јагодини- Уместо ћурана Луцифер
О, учитељу, врати ми моје кликере!
О, новинари, вратите нам истину!
Почетак четрдесет деветих Дана комедије, традиционалног јагодинског фестивала , обележен је изложбом посвећеном нашој истакнутој драмској уметници Мири Бањац која је почетак фестивала увеличала својим присуством.
Без фанфара и ватромета, са малобројном публиком, почела је у Јагодини дуго очекивана културна манифестација тихо и скромно, супротно свему што би се очекивало од града којим управља грокмогласни народни трибун Драган Марковић Палма.
Да су Дани комедије прави барометар стања културе у Србији, данас је јасније него икада .Такође је јасно да је то прави извор комичних ситуација и да је Јагодина лидер у томе.
Пре свега, Дана комедије није било три године, као ни културе у Србији. А нема је ни данас, јер је пред организаторима била велика дилема – да ли да публику довуку за уши а карте прогласе новом врстом пореске обавезе или да их поделе бесплатно.
Ово друго је било безбедније по број будућих гласача, али је због испумпаних градских фондова подељено мало карата, те је публика морала да се зракасто распореди. Иначе би се видело да може да стане у прва два реда.
То се десило највероватније због погрешне симболике којом је фестивал означен. Да је на плакат стављен актуелни симбол Јагодине, вепрић Луцифер, свињче Моравче, црн као ђаво, посета би била невероватна, макар карте коштале 5000, а не 1000 колико нису наплатили.
Било је и грађана који су се побунили због ширења погрешних представа о градској симболици и донели су плакат са Луцифером да замене ћурана који је још са Јованчом отишао у историју, али управа Културног центра није хтела да чује за то, остајући само формално одана традицији. Луцифера они одавно негују у својој институцији, само се праве да није тако.
Новинари јагодинских медија, свита и елита седме силе, били су солидарни са управом Културног центра. Да се не би видео Луцифер који им је дошао пред врата, репортажу о Данима комедије снимили су на излазу из Јагодине, показујући симболично да му је време за одлазак. Све то је било поред велелепно гвозденог лоптастог споменика Јованчи Мицићу, означеном са два комична инсистирања на граматици где јој место није, у облицима обиђоХ и нађоХ, што се не дешава ни данас, а камоли у Јованчино време.
Како би објективни новинари са телевизије Прва од раног јутра објективно информисали јаност, уз репортажу су пустили снимак дупке пуне сале Културног центра у којој нема места ни игла да падне и људи, опијени театром, у културолошком трансу стоје јер нема довољно места за све пасиониране љубитеље позоришне уметности у Јагодини. Упечатљиво, као и изненађујућа слика људи у кратким рукавима, јер 20. марта у Јагодини није било много хладно, али баш за кратке рукаве… Мора да их је понео жар уметности. Хоће то да се деси кад се обуче карневалски тигратски костим нашег медијског каламбура.
Ипак, део емисије у ком је приказана изложба посвећена стваралаштву Мире Бањац одаје праву слику посећености – трчи трчи па посетилац.
Аутор: Даница Петровић
