Тајна која мења све: Ко заправо води Америку? Да ли је свет већ предат у руке „Комитета 300“?

Пише се много о тајним друштвима, глобалистима и закулисним играчима. Али мало која књига је изазвала толику пажњу као „Комитет Триста“ Џона Колмана. За многе је то обавезно штиво ако желиш да разумеш како се свет заправо води из сенке.

И да, не ради се о некој сензационалистичкој теорији завере без основа – Колман није блогер са форума, већ бивши обавештајац МИ6, који је годинама био у средишту мреже моћи.

У том светлу, тврдња да су Сједињене Државе постале експериментални полигон за глобалне елите можда више и не делује као претеривање. Ако се погледа уназад, све се слаже – од економских удара, преко културних револуција, до демонтаже идентитета и суверенитета.

Основна идеја Колманове књиге јесте да светом заправо управља неформална група људи – „Комитет 300“ – наследници главних акционара Британске Источноиндијске компаније. Када се та компанија угасила крајем 19. века, моћ није нестала. Само се препаковала.

Људи који су стајали иза ње већ су тада контролисали кључне токове трговине, банкарства и индустрије широм света. Данас, према Колману, они управљају свиме – од политике до медија, од образовања до уметности, од фармације до религије.

У тој конструкцији, САД нису лидер слободног света, како се годинама представљало, већ експериментална лабораторија у којој се тестирају модели глобалне контроле. Није то више теорија, то је пракса, каже Колман.

Америка, према овом погледу, не води свет, већ га вуче у амбис. То је земља која је послужила као пример – не да би инспирисала, већ да би послужила као огледни узорак. Ако успе у Америци, прошириће се и другде.

Већ од шездесетих година прошлог века, каже Колман, САД су кренуле путем „самоубиства“. То није била грешка или стицај околности – то је био план. Култура дроге, сексуална револуција, разарање породице, глорификација насиља и перверзије, разарање образовања и духовних вредности – све то није дошло спонтано, већ под контролом и уз активно учешће медија, индустрије забаве и обавештајних служби.

Ко је оркестрирао све то? Имена су позната: Дејвид Рокфелер, Збигњев Бжежински, Етјен Давињон, чланови Римског клуба, људи из лондонског Круга и њујоршког Савета за спољне односе.

Према Колману, ова елита се не задовољава само моћи – они желе апсолутну контролу: Једна светска влада, један светски систем, један свет у коме ће они бити божанства, а сви остали – робље или вишак.

Збигњев Бжежински, још као саветник Џимија Картера, био је кључна фигура у спровођењу „постиндустријског друштва“ – званично наводно еволуција економије ка „иновацијама и знању“, а практично гашење праве економије и индустрије.

Американци су то осетили прво у челику, па у аутомобилима, бродоградњи, а данас и у високој технологији. Америчка средња класа – некада понос нације – полако нестаје.

Колман све то назива „нултим растом“ – циљем Римског клуба и Комитета 300 да зауставе развој, смање број становника, униште националне државе и увале свет у хаос из ког ће се појавити једно глобално решење. На челу тог новог света неће бити амерички народ – већ неколико десетина породица које већ данас вуку конце из сенке.

Можда најопаснији део читаве приче јесте идеја да ће просечан Американац имати користи од стварања тог „новог светског поретка“. Колман каже: Неће. Биће искоришћен и онда одбачен. Биће или елиминисан, или претворен у послушног роба.

Тако је и визија „Паx Америцана“, коју амерички естаблишмент деценијама продаје – празна шкољка. То није мир под америчком доминацијом, већ илузија мира под тоталитарном контролом глобалиста. И док просечан Американац гледа Супер Боwл и пије Цоца-Цолу, елите кроје свет без нација, без граница, без идентитета, без Бога.

Колман није равнодушан посматрач. Он пише са емоцијом, као хришћанин, као патриота, као човек коме је стало. Он не види све као пропаст, већ као упозорење – ако се ствари не зауставе, биће касно.

Није ли и Европа данас у истом експерименту? Деиндустријализација, забране дизел возила, климатске таксе, промовисање идентитетске конфузије, све више подсећа на сценарио који је најпре тестиран у Америци.

Ако је Америка заиста експериментални полигон, као што тврди Колман, онда ће и други следити њен пут. И то не из жеље, већ из нужде – јер су глобалне елите све државе ставиле на исти колосек.

У том сценарију, свет иде ка централизацији моћи у рукама неколицине. Суверенитет држава ће бити сведен на украс. Демократија – на фарсу. Људи – на потрошну робу. Друштва ће се обликовати алгоритмима, а вредности одређивати из једног центра.

Али, ако постоји једна ствар коју историја показује, то је да ниједна империја није вечна. Нити је моћ елите апсолутна. Суверенитет, идентитет, духовност – то су последње линије одбране. Ко их изгуби, губи све.

И зато, питање није више да ли је Колман у праву, већ – колико још времена имамо док експеримент не пређе у завршну фазу?

Извор: Webtribune.rs

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!