Тајна фригијског подземног града
Сасвим случајно, при реновирању куће 1963. године, испод темеља, један становник покрајине Невшехир у области Кападокије, открио је неколико просторија које су водиле до мреже тунела.
Експерти су се окупили, наложили даље истраживање и утврдили да је реч о читавом ПОДЗЕМНОМ ГРАДУ у којем је некад живело чак 20.000 становника!
Подземни град који су изградили ФРИГИЈЦИ, наши преци који су са Балкана дошли у Анатолију, сад носи турско име ДЕРИНКУЈУ, и садржи гробнице, оружарнице, просторије за становање, тргове и бројне тунеле. Према неким претпоставкама и тврдњама, ова подземна метропола требало је да послужи као склониште у случају природних катастрофа или рата.
И даље трају истраживања подземног насеља који се налази око 18 спратова испод површине земље и чији су вентилациони отвори удаљени километрима да би се спречило одавање положаја града непријатељима.
Деринкују је вековима својим именом наглашавао ТАЈНУ коју крије ( деринкују – тур. ДУБОКИ ИЗВОР). Налази се у провинцији Невшехир, која, заједно са области Кајсери крије преко 200 насеља са најмање два подземна нивоа. Међу њима, око 40 градова има три или више оваквих етажа који сежу и неколико десетина метара у земљу. До данас је само десетина ових градова доступна туристима у потпуности или делимично. Најбољи представници су подземни градови Деринкују и Кајмакли.
По до сада доступним подацима први градитељи у вулканској стени у Кападокији били су ФРИГИЈЦИ, у VIII и VII веку п.н.е, тј. пред крај своје државе, која је претходних пет векова важила за најснажнију у Малој Азији. Најстарији запис о подземним градовима у овој области потиче из IV века п.н.е. и оставио га је Ксенофонт (око 430-354. п.н.е).
У ,,Анабази”, свом делу које описује пут Кирове војске од малоазијског приморја ка унутрашњости Азије, Ксенофонт пише о људима у Анатолији који су укопали своје домове довољно простране да приме породицу, домаће животиње и залихе хране.
Вековима касније, у ове градове су се усељавали хришћани у III и IV веку, пре него што је 313. Миланским едиктом проглашена неутралност Римског царства по питању религија и заустављен прогон хришћана. У доба Византије знатно су проширени њихови капацитети услед потребе да се становништво заштити од упада арапских племена која надиру од VII века н.е.
Подземни град Деринкују налази се на 29 км од Невшехира, на путу ка месту Ниџде. За посетиоце је отворен тек од 1969. године. Посебна знаменитост овог града је засвођена пространа одаја на другом нивоу која је служила као Богословска школа, а са стране се налазе мање просторије за учење. Између трећег и четвртог спрата су стрме степенице које воде даље до Цркве са крстастом основом на најнижем нивоу.
Снадбевање града водом обезбеђивала је подземна река ( ДУБОК ИЗВОР, по коме је град и добио име). Извлачење ваздуха из подземних нивоа спровођено је кроз укупно 52 вертикална канала чија функционалност и данас представља предмет истраживања многих инжењера.
На површини ови отвори имали су облик бунара, а познато је да су Арапи кроз ове отворе покушавали да затрују воду и истерају становништво на површину. Многи канали високи су и по 30 м, а највећи вентилациони канал висок је 55 м, силази до саме подземне реке и вероватно је био коришћен и као бунар за воду (из подземне реке) која се у мирнодопским временима кроз њега извлачила на површину.
Дуг боравак, до престанка опасности, омогућавале су и бројне просторије за смештај породица, складиштење хране и стаје за домаће животиње. Поред најосновнијих функција град је становницима пружао и друге погодности: школе, цркве, винарије и просторије за цеђење уља…
Недавно истраживање турског историчара Омера Демира, аутора дела ,,Кападокија: Колевка цивилизације”, развило је идеју да је овај огромни подземни градски комплекс пројектован и изграђен на крају палеолитске ере, непосредно пре потопа који се спомиње у Библији, пре 12,5000 година и да су ФРИГИЈЦИ тек открили и проширили ову већ мегалитску подземну структуру. Због проблематичне способности археолога за датирање чврстих вулканских стена, не може се одредити дефинитивно доба за његову изградњу.
Његова локација у близини планине АРАРАТ, тамо где се Нојев Ковчег одмарао након поплаве, близина мегалитске грађевине ГОБЕКЛИ ТЕПЕ, и чињеница да се сваки спрат могао запечатити од оног изнад њега са пола тоне и водо-непропусна врата од чврсте стене указују на то да је дизајниран и саградили су га архитекти да би у великом обиму издржао поплаве.
Можда је овај градски комплекс осмишљен и изграђен у време Нојеве барке и ‘потонућа АТЛАНТИДЕ‘ како би човечанство преживело надолазећи потоп који је очигледно била добро позната чињеница. Ноје не би био у стању да дизајнира и изгради Ковчег (подморницу) димензија о којима пише у Библији без напредног знања и високе техничке помоћи. Стога није немогућа претпоставка да би се могао градити градски комплекс у размерама америчких подземних војних база , извесно је да је то било дело високо развијене цивилизације…
