Светог Саву издају папу позивају
“А изнад патријаршије крст, и на њему разапет Свети Сава каже: Опрости им, Боже, јер не знају шта раде.“[1]
Светог Саву издају папу позивају
Боже драги и Боже једини,
шта се ово у Србији чини.
У Србији Светих Немањића
и витеза Милош Обилића
и још безброј светијех јунака
што је србска задојила мајка
и дадоше живот за Србију
и за нашу вјеру најмилију.
А сад ево после свих тих мука
писмо пише издајничка рука,
писмо пише јер савјести нема,
дабогда му спала са рамена.
Срамно писмо, срамне садржине.
Чуј шта пише мој брате Србине:
“Римски папо, наша узданице,
тебе моле србске издајице.
Испуни нам жељу најмилију,
дођи папо у земљу Србију.
Свете оце ми смо одбацили,
за тебе смо терен припремили.
Променисмо Свету Литургију
јер са тобом оћемо унију.
На товаре узми сребреника,
велики те број чека владика
и са њима безброј свештеника
тих јадника, наших послушника.
Да нам делиш к’о Понтије Јуди,
ајде папо милостив нам буди.
Ми смо вама ево опростили
све злочине што сте починили
Јасеновац, Градину, Крајину,
цијелу Босну и Херцеговину.
У Нишу ћемо тебе дочекати,
за духовног вођу те признати.
Христово је вријеме видиш прошло,
вријеме твога царства сад је дошло.
Оде писмо п’ро плавог Јадрана,
у сред пакла званог Ватикана.
Но да видиш радости велике
кад разуми шта желе владике.
Одма’ спрема на товаре благо
и остало шта је коме драго.
Па када је дарове спремио
своје слуге потом је скупио.
Ој ђаволи моје вијерне слуге,
након наше тешке борбе дуге
освојисмо и земљу Србију,
тамо ћемо створити унију.
Постигисмо више са парама
него наши досад са камама.
Сад се спремам тамо да путујем
послушнике моје да дарујем,
неком прстен и сто сребреника,
а некоме хиљаде златника.
Тако папа с’ владикама снује.
Папа снује, а Бог одлучује
дал’ће икад у Србију доћи
и како ће са Србима проћи.
Помози нам Господе у бици
да се теби врате свештеници
што због пара одлазе ка папи.
Боже драги сто пута их врати!
Свети Саво првопредставниче,
пред Господом наш молитвениче,
не окрећи од нас свето лице
није народ крив за издајице,
који душу ђаволу предадоше
и у цркви раскол направише.
Ко од Срба папу дочекао,
црни барјак на кућу имао
и сваке га спопануле муке,
обје му се осушиле руке
у мукама живот окончао
зато што је све свето издао.
Јасеновац пред очи му био,
док на муке душу испустио.
Аутор: Богдан Мијушковић, гуслар и песник
[1] Св.Јустин Ћелијски
