Свето Писмо даје најбољи одговор на све дилеме филозофских мислилаца и екуменских јеретика

На 5. страни имамо веома  занимљиво и нетачно писање по питању примата у Цркви Христовој: „Сабирање расејане деце Божје у једно, што је циљ Христовог доласка, али и постојања власти у Цркви, упућује на неопходност ауторитета у Цркви ради очувања плодова њене победе над смрћу. Ова истовременост првог и многих проистиче из Тајне Свете Тројице, што је хтео да покаже и 34. апостолски канон завршном доксологијом.

Након овог става тешко можемо прихватити превасходно првенство Христово и „другостепена“ првенства у Цркви, које предлаже руски Став. Пневматолошки условљена христологија упућује нас на Господа који се поистоветио са многима, са својим наследницима, говорећи им: „Ко вас слуша мене слуша“, тако да су ступњеви првенства у Цркви поприлично натегнута категорија.

 Особито је тешко допустити могућност постојања првенства по себи, пре, изнад и изван носиоца тог првенства, првојерарха, на било ком нивоу, јер се таква објективна егзистенција коси са вером у Христа и Цркву као догађај. Одакле потиче учење о разликама и поделама еклисиолошких нивоа и порекла првенстава на тим нивоима у синодском Ставу РПЦ?“

Да видимо после  овог текста, који износи свој став,  да ли он може и да се прихвати као довољно релевантан фактор око одређивања примата у Цркви Христовој. Да би смо разумели шта је хтео проф. др Златко Матић да каже, морамо прошетати кроз анализу и цитате Светог Писма. Наиме, Бог Логос је својом Божанском Истином постао тело, односно постао је  човек – Богочовек, који је уједно и Црква. Христос као Богочовечанска личност, као сама Црква, савршено решава све  проблеме човечанства (смисао живота, циљ и начин живљења), кроз све векове људске цивилизације, усмеравајући га и спашавајући га од коначне  пропасти. Господ Исус Христос је први и последњи, (Иса. 41, 4; 44, 6), али и увек исти, алфа и омега овога света (Откр. 22, 13), и Цркве Своје, као велики и једини пастир верника (Јевр. 13, 20), као првосвештеник (Јевр. 8,1), као Онај који испуњава све (Еф. 4, 10). Имајући у виду да је Христос Богочовек (1. Тим.3, 16; Јевр. 5, 7; 1. Јов. 4, 2), који је рођен од Пресвете Деве – Богородице, силом Духа Светог (Мат. 1, 18), који има свој човечански родослов (Мат. 1, 1 – 17), и да  је  од семена Давидовог (Рим.1, 3), па будући да је  Васкрсао трећи дан након Распећа по сведочењу Јеванђеља (Мат. 28, 1; Марко, 16, 9), на основу чега се и тврди да је  остао жив, јер се јављао ученицима након Распећа,   на основу ових параметара слободно можемо тврдити да Црква има свог Првосвештеника, који је  вечито жив (Рим.6, 9 – 10; Јевр. 7, 25), због чега се не  може изабирати било ко у Цркви који би имао примат. Односно, сви епископи и сви патријарси помесних цркава служе једној и јединственој Цркви која егзистира у јединству (Јован, 10, 16), и као многи кроз векове постају једно тело у Христу (Рим.12, 5), без икакве потребе за било каквим приматом. Верни народ који је окупљен око својих епископа  у сабрању у црквеној заједници, као што се епископи сабирају на сабору, где не одлучује један, где имају могућност да приме сва добра од  Господа, како би били једнаки у обличју самог Христа, да би Он био прворођени међу браћом својом (Рим. 8, 28 – 29), који је истовремено и првосвештеник (Јевр. 8, 1), јер је жив и свуда присутан (у цркви на  Литургији, на  крштењу, који прима редовно и испуњава наше молитве, чини непрестано чуда у светима својим кроз векове  историје  човечанства). Верници окупљени око свог епископа по принципу како су апостоли поучавали  знају да  „Епископи свакога народа треба да знају о томе ко је први међу њима и да га сматрају за главу; ништа важно нека не преузимају без његовог знања, и нека сваки (од епископа) предузима само оно што се тиче његове епархије и подручних места. Али ни овај епископ нека не чини ништа без знања свих осталих епископа јер ће само тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу – Отац и Син и Дух Свети.“ (34 Апостолско Правило). Овде, код Апостолских Правила очито има говора о епископима као првима у својим епархијама који на једнодушном сабору делују јединствени, без истицања било каквог примата, јер сабор епископа није  ништа друго него скуп браће једнаких између себе, који су окупљени око Првоврховног – Богочовека – Господа Исуса Христа.

Проф. др  Златко Матић, свакако би имао право и логично расуђивање о потреби увођења примата, да Христос није  васкрсао,  да је  једноставно умро приликом распећа, онда би било потребно да се изабере први великодостојник, са приматом, који би требао да има  власт и част у цркви. Овако, све се мења. Христос је  жив. Свуда је присутан. Има вечитост, савршеност, власт и моћ, те се на  основу тога не  може изабрати у Цркви Христовој нико ко би имао било какав примат, а посебно не  типа „primus inter pares,“ у лику папе. То никако! Заправо, Христос је Први у свему  и Једини (Зах. 6,13; Јевр. 5, 6 – 10), који је Глава Цркве (Рим.12, 5), коју је стекао крвљу Његовом и зарад те проливене крви праведне  и Божанске,  нико не  може  бити глава Цркви нити  имати било какав примат мимо Њега, јер Црква Христова има свог Првенца и Управитеља и Спаситеља. А Први и Једни може бити само   Онај који има  моћ спасавања душа људских, а то је  Господ Исус Христос (Еф. 5, 23)!

На 4 и 5 страни свог рада Матић упућује  на  свеопште  јединство црквено, те тако и записује: „За истинско постојање Цркве ништа није толико битно, колико њено јединство… Ако Црква није једна и јединствена, онда долази у питање њена истинитост“[1]. Новозаветна и светоотачка сведочанства, као и историја васељенских сабора недвосмислено потврђују став да је јединство Цркве у крајњем резултату теолошка категорија, заснована на исповедању вере у једног Бога, Свету Тројицу[2]. Штавише, јединство Цркве иконично происходи из Божјег јединства[3]. Служба првога у Цркви постоји ради очувања и пројаве њеног јединства, које је предуслов њеног постојања. Другим речима, Црква је саборна/католичанска (не општа како стоји у наслову нашег симпозијума) зато што има првог, јер се први и саборност међусобно потражују, да би несливено и неразлучно били месо Једног Тела и верна икона начина Божјег постојања, јер је тај тропос ипарксеос једино што можемо иконизовати, а што укључујући и његов таксис. 

Надаље, у кинонијској концепцији Цркве, када је Una Sancta кинонија локалних Цркава, њено биће је у догађању, у општењу, у формирању, у есхатолошком динамизму, а не у окошталој датости. Еклисиологија киноније не претпоставља датост јединства Цркве, па да затим, у оквиру тог стасис-а тобоже бира првог међу једнакима из естетских, етичких или прагматичких разлога, него онтолошки потребује првог да би Црква уопште била, да би се догодила, остварила, пројавила као Црква Божја.“

Дакле, ово писање показује апсолутно погрешан начин приступа и недовољно објашњење јединства Цркве Христове, позивајући се на свог епископа Игњатија Мидића, који је  иначе познат по свом слободоумном теолошком тумачењу. И ево прилике  да мало поразговарамо и овоме. Само казивање да „Еклисиологија киноније не претпоставља датост јединства Цркве, па да затим, у оквиру тог стасис-а тобоже бира првог међу једнакима из естетских, етичких или прагматичких разлога, него онтолошки потребује првог да би Црква уопште била,  да би се догодила, остварила, пројавила као Црква Божја.“ Овакво писање је апсолутни промашај. Оваква теолошка мисао не постоји. Зашто? Зато што је сама  Црква Христова Кинонија, која има свој ритам заједништва, и сви они који приступају тој заједници и сами постају јединствени у савршеном Закону Божијем и љубави  Божијој коју прихватају као своје определење, као свој мото живота, као узвишени облик живљења, који имају свог Првосвештеника,  свог Пастира Господњег, око кога су окупљени и епископ и верници, за које је  Христос објединитељ и јединственост, где постају удови тела као многи у Христу, којима је  глава опет Христос,  који тачно знају своје место у Цркви. Сабрање и скуп верника, представља полазни чин   заједнице и јединства људи, окупљени у вери  у Господа Исуса Христа. Сам израз Црква не означава раздвајање него уједињење и сагласност, свршено деловање и савршено постојање  широм васељене, иако је сама подељена на многе помесне цркве, које дишу једним духом, једном вером и једном литургијском стварношћу.

Оснивачки чин Цркве је Очовечење Бога, Оваплоћење Бога Логоса. Не неко ново религијско учење, не некаква нова метафизичка теорија, него одређени чин са конкретним историјским последицама – чин који читаву људску историју дели надвоје:     Бог постаје човек, конкретна историјска личност, Исус, Христос (= Помазаник) Божији. Оваплоћење Логоса оснива Цркву: открива истину о Богу и истину о човеку, отеловљену унутар историје, односно открива заједнички начин постојања Бога и човека, „ипостазиран” у Христовој богочовечанској Личности. Историјски чин Божијег Очовечења превасходно открива безвремени начин божанског живота, а то је љубав (I Јов. 4, 8) – љубав не као морално својство (својство опхођења) већ као онтолошку стварност, што значи: егзистенцијална истина, истина јединства, заједнице и односа.  Ово јединство открива унутар историје Божанство као Тројицу Личности и Јединицу божанске природе – суштинску Јединицу и егзистенцијалну Тројицу, односно тројичну, па ипак јединствену вољу и енергију.

Егзистенцијална чињеница црквеног јединства није ништа друго него само уподобљавање Христовој кенози, „добровољно испражњење” од елемената индивидуалне самодовољности, односно стицање пуноће личности и остваривање тројичног Прототипа заједнице ипостаси. Зато нема потребе за усиљеним постављањем новог  примата у Цркви Христовој, јер је она света, савршена, безгрешна и вечита Црква која је једном створена са јасним знацима понашања, деловања и устројства и која има одговоре на сва људска питања и проблеме. Само писање да је онтолошка потреба да се постави примат, да би црква уопште била (а управо ове речи уоптребљава проф. др Златко Матић, кад каже да „еклисиологија киноније не претпоставља датост јединства Цркве, па да затим, у оквиру тог стасис-а тобоже бира првог међу једнакима из естетских, етичких или прагматичких разлога, него онтолошки потребује првог да би Црква уопште била,  да би се догодила, остварила, пројавила као Црква Божја“),    апсолутно је негирање постојање Цркве  Христове и негирање њене савршености у Христу, као и негирање Христове савршености, јер је Христос заправо сама Црква, коју је Он основао, као вечну и непроменљиву Цркву. Рећи да би Црква уопште била, шта је друго него негирање њеног постојања и њене функционалности.

Да  објаснимо још мало, зашто је писање у овом раду под насловом  „Данашњи поглед на питање примата из православне перспективе,“ из пера др Златка Матића неприхватљиво:

Ево зашто! Бог Логос је својом Божанском Истином постао тело, постао је човек од крви и меса  – Богочовек, Јединородни Син Божији, који је  Црква. Христос као Богочовечанска личност, као сама Црква, савршено води и решава све проблеме човечанства кроз све  векове људске  цивилизације, спашавајући га од коначне  пропасти. Христос је  Први  и Последњи  и увек исти (Иса. 41, 4; 44, 6), односно алфа и омега овога света, као и читаве васионе (Откр. 22, 13), наравно и Цркве Своје, као велики Пастир верника (Јевр. 13, 20), као Првосвештеник (Јевр. 8, 1), као онај који испуњава све (Еф. 4, 10). Имајући у виду да је Христос Богочовек (1. Тим. 3, 16; Јевр. 5, 7; 1. Јов. 4, 2), који је рођен од  Пресвете Богородице (Мат. 1, 18), са јасним родословом (Мат. 1, 1 – 17), од семена  Давидова (Рим.1, 3), а будући да је  васкрсао (Мат. 28, 1; Марко, 16,9), што значи да је  жив, и да Црква има свог Првосвештеника, који је  вечно жив (Рим.6, 9 – 10; Јевр. 7, 25),  зато не постоји реална ситуација да се сада или у будућности бира у Цркви Христовој први са термином примат  или још горе да се назове његова улога некавим латинским називом. Знамо да   сви епископи у својим епархијама, као први, служе црквеном јединству (Јован, 10, 16), и као многи кроз векове постају једно тело у Христу (Рим.12, 5), без примата на саборима црквеним где делују као један организам, или као многи удови тела  Христовог, где произносе једногласне  одлуке, када  се за њих укаже потреба. Са друге стране, верници имају могућност да окупљени око својих епископа, приме све дарове добра које им Господ благодатно даје, као би били једнаки у обличју самог Христа, да би Он био Прворођени међу браћом својом као што и јесте (Рим. 8, 28  – 29), који је истовремено и Првосвештеник (Јевр. 8, 1). Да је Христос само човек, да је умро без свог Васкрсења,   онда би имало смисла тражити поглаварски примат у Цркви. Међутим, имајући у виду чињеницу,  да је Христос Богочовек који је  васкрсао,  да је  жив и да је свуда присутан (1. Кор. 3, 16), као поглавар пастирски (1. Петр.5,4), који непрестано прима наше молитве 1. Цар. 18, 36 – 38 – ово је само један пример, а  таквих је ситуација  безброј), чинећи непрестано разна  чуда (Лука, 24, 51; Јован, 20, 19 – 26),  са сталном присутношћу  и учествовањем на свим светим  Литургијама, јасно нам показује да није  могуће изабрати поглавара са приматом, јер за примат ове  врсте нема  места, онако како се залаже одређени број истомишљеника римокатолика и православаца.  Дакле, Христос који је  Првосвештеник и Пастир свога стада (Мат. 25, 31 – 32), стара се и чека узорно да се сви људи обрате  и придруже Цркви, како нико не  би имао оправдање да није  знао, како би сви били једно у Богу, а не  одвојени и раздељени, онако како су многи мислили кроз векове, или то мисле и данас, формирајући своје  религијске групације, које називају црквама.

Црква је по својој бити, по свом устројству јединствена и савршена, јер је и њен оснивач Господ Исус Христос савршен у свејединству Свете Тројице.  Заправо, Црква Христова је јединствена у Оцу и Сину и Светом Духу, и заједници са свима светима. Сходно овој чињеници, да би смо сви могли да будемо јединствени у Цркви – у црквеној заједници, потребно је да устанемо и крстимо се, оперемо се од греха свог, призивајући име Господње (Дела ап. 22, 16), у прихватању правде, праштања, покајања, исповедања и љубави, молитвености и поштовању Божијег закона (Рим.13, 8 – 10), да сви једно будемо у црквеној заједници (Јован, 17, 21), по вољи Сина Божијега (Јован, 17, 24).

Ако све ово знамо, имајући у виду непромењивост Цркве, која је једном основана, није могуће разумети, нити прихватити одвајање појединих групација кроз векове, попут:  гностика, аријеваца, духобораца, монофизита, иконобораца, римокатолика, протестаната, унијата, великог броја верско различитих групација у САД –у,  и у данашње време   некаквих истинских православаца, попут Грка,  Срба, Руса и ко зна колико још групација које имају своје  виђење вере и егзегезе Светог Писма. Да се разумемо, Христос је  један, и Он је једном створио Цркву и више није могуће да било ко оснива нову цркву или било које огранке  вере са новим  приступом  цркви. Односно, раздељеност Цркве Христове никада није било, већ се ради о одступању појединих људи и групација, које су веће или мање по својој бројности, по принципу одпадања – откидања сувих лоза од чокота које се као сасушене бацају у ватру (Јован, 15, 1 . 15). Што значи не постоје два Христа, па да имамо две  цркве, како мисли др Златко Матић,[4] већ имамо једну Цркву Христову од које су се одвојили римокатолици и формирали своје  учење. На њима је, да ли желе поново да се врате у крило Цркве Христове и одрекну се свог начина  вероисповедања, прихватајући ортодоксно и исконско учење о Богу.

И на  крају,  да видимо шта нам доноси текст на последњој 6. страници  др Златка Матића у његовом раду:

„На крају, сумирајући ова размишљања, сматрамо да је довољно подсетити се истине да се првенство, као и сва остала еклисиолошка питања у православљу, могу третирати или на основу тријадолошког (есхатолошког, онтолошког) приступа тајни Цркве или на постулатима историје, социологије или политике.“

Не, ово  није тачно,  да се првенство у Цркви Христовој може третирати, или чак остварити као и сва питања у православној вери на основу историје, социологије и политике. Што се тиче историје, Црква Христова има своју историју и почетак стварања, али она  не доноси одлуке на основу историјских прилика, већ на  основу Закона  Божијег, по коме се и влада и на основу Апостолских правила, Васељенских сабора и Канона Цркве, уз помоћ Светих Отаца и њихових искустава у вери која је продукт Јеванђеоског казивања. И ту је тачка. Кад  је у питању социологија, и њу Црква Христова не консултује по питању многих питања која су важна  за црквену заједницу. Наиме, у социологији као науци која се бави теоријом човека и социолошким приликама, веома   је   важно који положај биће заузима у друштву, какав статус има, да ли је  здрав или сиромашан, писмен или неписмен, социјално  и материјално обезбеђен,  итд. За разлику од социологије, црквена заједница живи по основу Божијег закона, који пре свега подразумева веру у Бога, потом поштовање Божијег закона у љубави и сагласју са свим њеним члановима, без обзира да ли имају повољан социјалан статус у друштву или не. Наравно, у црквеној хармонији се богат стара о сиромашном, здрав се стара о болесном, учен верник поучава мање ученог у заједници и свејединству са Светом Тројицом, без обзира  на  расно и национално порекло верника и сви свима праштају у међусобним размирицама, где преовладава љубав хришћанска, која се посебно негује у Цркви. По питању политике, можемо рећи да је она људска  свакодневница, која делује  на основу своје  власти и превласти над другима, која руководи својим умним законима, како би државно уређење што лакше опстало, снажило се и продужило што може дуже. Заиста није  био редак случај да  се Цркви Христовој наметало неко решење или чак заповест коју је  Црква  морала да испуни у зависности на којој се државној територији налазила  нека помесна  црква, али је било ситуација и да је  Црква морала да прихвати и неке одлуке  државних империја на општем плану, попут Римске империје, многих династија или краљевина, које  су у поједним периодима људске историје имале огромну моћ одлучивања.  Међутим, за  црквено правно подрује, за догматско подручје, за исповедање вере, све  те одлуке су ништавне и неважеће пошто нису усвојене сопственом вољом својих архијереја у молитвеном приступу и сагласју са Духом Светим.

Међутим, зачуђује и казивање по коме се  сматра  „да је довољно подсетити се истине да се првенство, као и сва остала еклисиолошка питања у православљу, могу третирати или на основу тријадолошког (есхатолошког, онтолошког) приступа тајни Цркве…“

Овде није јасно како је  могуће да се еклисиолошка питања могу третирати   на основу тријадолошког (есхатолошког, онтолошког) приступа тајни Цркве. Ако се каже да се питања еклисиолошка решавају на тријадолошки начин, онда се мора рећи на који то тријадолошки начин. Овако, уважени писац проф. др Златко Матић, каже да се првенство третира на тријадолошки начин а у загради напише само есхатолошки и онтолошки начин без трећег навода, односно који је то трећи појам, јер каже да је у питању тријадологија (свакако да израз онтологија  не може ући у систем објашњења тријадологије, јер овај израз објашањава нешто друго)? И друго,  првенство се заиста може третирати на  основу есхатолошког приступа тајни Цркве, где  ћемо неминовно доћи до Христа као Богочовека, који је Први и последњи у Цркви и који је Првосвештеник са јединим Приматом у Цркви коју је  иначе створио. Али кад  је у питању онтологија,[5] није могуће ову филозовску дисциплину спојити са појмом примата у Цркви Христовој, а још мање са тријадологијом.

Да појаснимо, ако заговорник екуменизма и папског примата заиста  тврди да се првенство у православљу могу третирати или на основу тријадолошког (есхатолошког, онтолошког ), приступа тајни Цркве, онда је свакако морао и да се позове  на Јеванђеље, које  јасно поручује, према том истом  тријадолошком објашњењу, да  је Исус Христос Поглавар свештенички по реду Мелхиседекову (Јевр. 6, 20), као и да је Спаситељ  рода људског (Дела ап. 5, 31), да је Први и Последњи (Иса. 44, 6), као Јединородни Син Божији (Јован, 1, 14), да је и Законодавац (Јак.4, 12), и да има власт над свим тварима (Мат.28, 18), као Глава Цркве (Рим.12, 5), која руководи Својом Црквом коју је створио. А кад је у питању есхатолошко објашњење, опет треба отворити Јеванђеље које јасно говори о Господу Исусу Христу (Еф. 1, 19 – 23; 1. Сол.5,1 – 11). Наравно, на основу искуства Цркве Христове и њеног учења као и самог Јеванђеља, ми нигде не сусрећемо име папе, као непогрешивог човека, који може да се третира као  први, који заслужује титулу „primus inter pares.“ О онтологији, нећемо ни говорити јер овај израз није верско – правослваног облика, као начин објашњења и схватања вере у Господа Исуса Христа ( не помиње се нигде у Јеванђељу као неки обавезан и неопходан термин),  већ он стреми према филозофији ума, за кога нема  места у теолгији црквеног разума.

Аутор: Ипођакон Душан Миљковић

[1] Игнатије (Мидић), „Дух Свети и јединство Цркве (православни приступ)“, Саборност 6 (2000) 1–2, 7–26., cit. 7. i 25.

[2] Из обиља сведочанстава, издвајамо неколико класичних новозаветних места: Јн 17, Дап 2, 1Кор 12–14, Еф 4, 3–6, Фил 2, 1–11, Отк 21, као и отачке мисли: Климент Римски, Кор 46, 6–7: „Зар немамо Једног Бога и Једнога Христа и Једнога Духа благодати који је изливен на нас, и једно звање (клисис) у Христу… Зашто устајемо против самог нашег тела…“[Епископ Атанасије херцеговачки коментарише  овај став: „Ова реченица јасно показује веру ране Цркве у Свету Тројицу… и повезано са том вером јединство Цркве“, Дела апостолских ученика, В. Бања-Требиње, 1999., 199.] ; Иринеј Лионски, Против јереси I, 10, 2; IV, 6, 7; IV, 31, 3; V, 18, 2; V, 36, 3; Тертулијан, De bapt VI, 1: „Где су тројица, Отац, Син и Дух Свети, тамо је и Црква… која чини тројично Тело“; Кипријан Картагински, De dominica oratione, 23, где се Црква описује као „народ сабран у јединству Оца и Сина и Духа Светога – de unitate Patris et Filii et Spiritus Sancti plebs adunata“, PL 4, 553 (Став који је преузео Други ватикански концил, у: Lumen gentium LG 4).

[3] „Праобраз тог јединства /Цркве/ јесте Тројица једносушна (the prototype of this unity is the consubstantial Trinity)“, George FLOROVSKY, „The Limits of the Church“, Church Quarterly Review, 117 (1933.) 117–131, 117. „Коначно, баш због тога што је Бог један по себи и јединствен, Црква је јединствена и једна (…) Први принцип јединства Цркве и темељни разлог њене једнакости налази се у јединству и једнакости Бога (dans l’unité et l’unicité de Dieu)“, Yves Congar, L’Église: Une, Sainte, Catholique et Apostolique, Paris, 1970., 14. Скорије, исте тезе у студији са директним насловом заступа: Bruno FORTE, La chiesa icona della Trinità, Brescia, 2003.⁸, као и Gisbert GRESHAKE, Kratki uvod u vjeru u trojedinog Boga, Zagreb, 2007. (немачки оригинал је из 2005. године), 82–95: „Crkva je odraz Božjeg trojedinog bića“ (95). Анализу библијске потврде таквог става налазимо у К. Кертельге, „Койнония и единство Церкви согласно Новому Завету“, у У. Луц (ред.), Единство Церкви в Новом Завете, Москва, 2014., 56–70., cit. 65. Истоветност закључака библијске и догматске теологије по питању упућености Цркве и њеног јединства на тајну Свете Тројице експлицитно изражава наш свети отац Јустин Поповић: „До те међусобне једносушности верни долазе само живећи у Цркви, живећи у Светој Тројици и Светом Тројицом. (…) О таквом јединству нико никада није говорио. Јер такво јединство постоји у Тројичном Божанству. Њега нам је открио Један од Свете Тројице…“ Тумачење Светог Еванђеља по Јовану, Манастир Ћелије, 1989., 208.

[4] „Апстракт: Примат је „једина озбиљна богословска контроверза“ наших двеју Цркава и православна теолошка мисао има потребу за систематским истраживањем наведене проблемске теме, не само у контексту дијалога, него и у духовној атмосфери сопствене еклисијалне заједнице, будући да су ставови православних теолога по овом питању различити, чак и супротстављени.“ Ово казивање је апсолитно погрешно!

[5] Онтологија (грч. τό ον- биће, битак и λόγος – учење, реч, закон) је филозофска дисциплина која расправља ο бићу као бивствујућем, као и ο његовим општим, фундаменталним и конститутивним одређењима.

Сам израз онтологија (philosophia de ente) први пут се јавља 1613. године, код Гокленијуса, а нешто касније и код Клауберга, који употребљава и термин онтософија (о бићу као бићу у одређеном систему категорија).

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!