Светлост у мраку рата – руски монах који је дао живот за Србију

Роман Малишев

Да ли сте знали о Христовом војнику Роману Малишеву?

Роман Малишев руски монах који је дао живот за Србију и православну браћу и сестре.

Погинуо је у Босни 15. октобра 1994. године.

Роман је био тих и скроман дечак. Од својих вршњака разликовао се само по томе што је много волео цртање. Цртао је непрестано и тако исказивао себе и све што га окружује.

Касније је одлучио да студира сликарство. Отишо је у Петроград. Међутим, уместо студија пажњу су му привлачили хипици, панкери разне друге групације које су се окупљале по улицама. Понешен тим начином живота, уметничким заносом, прекинуо је студије. Дане је проводио по улицама града цртајући и радећи свакојаке послове да преживи.

Путујући са друштвом у Москву свратио је у један од велелепних храмова у овом граду. По промисли Божјој, пажњу су му провукле иконе. Није могао да се одвоји од њих. Желео је да зна више и да их ствара. Остао је да учи иконописање. Дан, два, мислио је. Прошла је недеља, месец… и тако је постао искушеник. Упознао је и заволео веру. Осетио је у души и срцу. Постао је монах.

У то време су почели сукоби на простору бивше Југославије. Слушао је о страдањима православног српског народа. Будила се жеља да помогне. На крају је затражио благослов да иде и бори се са својом браћом. Морао је нешто да учини. Његово слободарско срце је заиграло а велика словенска душа заплакала. На своју жалост, није добио дозволу да напусти манастир. Речено му је да има велики дар и да је његов позив нешто друго. Остао је и надаље у манастиру, обављао послушања и иконописао.

Али, како то обично бива, Господ је имао другачије планове. Чуло се за њега и на Светој Гори. Позван је да иконопише зидове Хиландара. За то је добио дозволу и убрзо кренуо на пут.

Прво је стигао у Београд. Овде затиче групу руских добровољаца који су кренули да се боре у Босни. У то време су се водиле сталне борбе. Много страдалих, унакажених, избеглих. У трену је видео слике напаћеног народа, уцвељених мајки, села која горе, младића који гину са крстом око врата. Знао је, мора да крене. Придружио се групи и отпутовао.

Борио се храбро, неустрашиво и бодрио браћу ратнике и смиривао их молитвама.
Био је човек, монах, свети ратник. Пример свима. Светлост у мраку рата.

Тог 15. октобра 1994. године водиле су се жестоке борбе. Са групом сабораца био је окружен муџахединима. Засипали су их паљбом са свих страна. Један по један живот се гасио и одлазио у вечност. У Роману је текла молитва. Знао је да је ово његов последњи дан на овом свету. Погођен је али је наставио да пуца. Задњим атомима снаге бацио је гранату и пао на земљу. Земљу српску, православну, ону коју је дошао да брани до последњег даха. Срце је престало да куца а прсти и даље били на обарачу.

Противнички војници су дошли до њега. Хтели су да виде ко се то борио тако жестоко и упорно. Ко је узвраћао скоро мртав? Видели су младића дуге косе и браде са великим крстом око врата. Чак и они су знали, није то обичан човек.

Тело Романа Малишева је после два дана размењено и дошло у српске руке. Сахрањен је на гробљу Доњи Миљевићи у Сарајеву заједно са осталим руским добровољцима. Почивају близу данашње границе. Чувају стражу и сада и бде над светињом коју су бранили.

Нека је вечна слава и хвала православној браћи и сестрама. Покој души монаха Романа, витеза православља. Нећемо те никад заборавити.

Аутор: Невена Татић Карајовић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!