Светислав Пушоњић: Био бих српски родољуб и када бих остао један једини Србин на планети

Увек сам се чудио Србима који своја патриотска осећања, своју везаност за заједницу и тло, корелирају у односу на властодршце, у смислу “чинићу за свој народ и земљу тек ако власт буде ваљана и поштена, а ако не буде онда не да нећу прстом мрднути, него ћу злурадо и из ината навијати да Србија пропадне што пре“. То је крајње нечасна и неморална позиција, заправо дубока унутрашња издаја на личном плану.

Осећање родољубља за мене никада није било ствар идеолошких опредељења и дневно-политичке аналитике, већ најдубље личне интиме, унутрашњег осећања лојалности, крајњи израз верности завичају, традицији и култури у којима си поникао. Нешто што никада, апсолутно никада нисам доводио у везу са било којим актуелним владарима нити са било којим политичким опцијама, левим или десним. Био бих српски родољуб и када би Србијом владали десет пута гори и покваренији од Милошевића, Тадића, Вучића. Био бих то чак и када би Србија сасвим пропала, чак и када је више уопште не би било. Чак и када бих остао један једини Србин на планети.

У односу према Србији и Српству осећам исто што је у свом есеју “Енглеска, твоја Енглеска“ сликовито дочарао Џорџ Орвел:
“Енглеска је култура особена као и шпанска. Помало је окамењена у крепке доручке и тужне недеље, у димом обавијене градове и вијугаве цесте, у зелене ливаде и црвене поштанске сандуке. Све одише својим особеним мирисом, који захвата у будућност као и у прошлост. У њој живи нешто, као у живом бићу, што се не да утамничити. Шта би могла Енглеска у 1940-ој имати заједничког са Енглеском из 1840-те? Па ипак, шта ви имате заједничког са петогодишњим дететом чију слику ваша мајка држи на полици камина? Баш ништа, осим што се ради о једној те истој особи.“

Обратимо пажњу на речи “особа“ и “особеност“ коју Орвел користи у цитираном одломку. Нема ОСОБЕ без ОСОБЕНОСТИ, као што нема ни ОСОБЕНОСТИ без НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ и НАЦИОНАЛНЕ ПРИПАДНОСТИ. Особеност, коју Орвел описује у вези са својом Енглеском, исто је оно што мене као Србина везује за Србе и Србију, тим више што су Срби и Србија много чиме особенији и од Енглеза и од било којих других европских и ваневропских народа.

Зато је Србија тим коме заувек припадам, а Срби моји саиграчи, какви год да су, чак и они међу њима којима нисам посебно наклоњен. За свој клуб решен сам да играм до краја, ни трунку не марећи што у његовој управи седе све сами кретени. Играо бих за свој клуб и са највећом страшћу шутирао на противничке голове макар никад не постигао ниједан, макар остао сам на терену и макар непријатељи против нас водили са 1000 напрама 0.

Нека би од тога имали корист само аждаје из Управе, нека би је имали сви осим мене, ја свој клуб не мењам ни за један други, колико год већи и богатији. Негде ме кроз живот руководе Пастернакови стихови:

“Другие по живому следу
Пройдут твой путь за пядью пядь,
Но пораженья от победы
Ты сам не должен отличать.

И должен ни единой долькой
Не отступаться от лица,
Но быть живым, живым и только,
Живым и только – до конца.“

(“Други ће по живоме трагу
По стопу прећи твој пут, знам,
Али од пораза победу драгу
Ти немој да одвајаш сам.

И не смеш се одрећи нити
Једног делића лика свог,
Већ мораш бити жив и бити
Сав жив до пута свршеног.“)

Аутор: Светислав Пушоњић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!