Sveti zmaj Miloš Obilić
Sveti Sava (1174-1235), osnivač Srpske Pravoslavne Crkve (1219) i njen prvi arhiepiskop, između mnogih ogromnih zasluga za srpski blagoverni narod i njegovu Pravoslavnu Crkvu, zaslužan je i za mudre postupke prilikom preobražaja i prevođenja divljih srpskih paganskih mnogobožačkih obreda i običaja u pitome hrišćanske. Prvi poglavar SPC je savetovao svom sveštenstvu i monaštvu da pagansko idolopoklonstvo ne iskorenjuju silom i grubo, već propovedanjem Božanske Blage vesti (Evangeliona) i zamenjivanjem neznabožačkih idola hrišćanskim svecima. Tako su, postepeno i manje-više neosetno, mesta Daboga, Peruna i drugih prastarih paganskih idola, kao zaštitnici domaćeg ognjišta i porodična svetinja zauzeli hrišćanski sveci Nikola, Đorđe, Jovan Krstitelj, Arhangel Mihailo, arhiđakon Stefan, sveti jevanđelisti Matej, Marko, Luka i Jovan i drugi.[1]
Jedina oblast u kojoj prastara paganska znamenja nisu zamenjivana novim, hrišćanskim, jesu vojska i vojno-viteški redovi. Dobar primer je viteški Red zmaja, koji su rimski legionari preuzeli od staropersijskog ratničkog boga Mitre. Na tzv. Trajanovom stubu podignutom u Rimu 18. maja 113. godine u spomen pobeda rimske vojske predvođene imperatorom Trajanom (53-117) nad Dačanima i Sarmatima, nalazimo prvu potvrdu o postojanju vojničkih redova sa znakom zmaja i vuka. Elitne jedinice Dačana i Sarmata okupljao je i organizovao Red zmaja, koji je imao svog vođu, jasno ustrojen vojnički poredak, pravila i načine finansiranja.
Već u 9. stoleću, za vladavine kneza Mutimira Vlastimirovića (863-891) i prvog masovnijeg krštavanja Srba, Red ili Društvo zmaja se među Srbima ukorenilo pružajući vojnu sigurnost srpskoj državi.
Prvi srpski vladar koji je bio na čelu Reda zmaja bio je Časlav Klonimirović (927-950). U Letopisu popa Dukljanina iz sredine 12. veka, Časlav se pominje kao kralj Srbije. Jednoiporučni mač iz ovog doba dobio je nakrsnicu u obliku nedovršenog broja osam. Daljim usavršavanjem ovaj mač će početkom 14. veka dobiti svoj konačni oblik i ime skjavoneskaili srpski mač.
Ovaj mač će na Vidovdan 1389. nositi i s njim za Krst časni i slobodu zlatnu poginuti najveći srpski junak, Miloš Obilić (+1389), vojvoda srpskog viteškog Reda zmaja. Skjavoneska će, uz zmajsko junačko srce izvojevati veličanstvenu srpsku pobedu nad višestruko brojnijim neprijateljskim hordama iz Azije.
Evo kako Konstantin Filosof (1380-oko 1431), bugarski spisatelj, koji je nakon pada Bugarske 1392. prešao u Srbiju, u svom Žitiju despota Stefana Lazarevića, opisuje atmosferu uoči sudbonosne bitke srpske istorije: Podiže se najmlađi sin Orhanov, zvani Amurat, i pokori vrlo mnogo krajeva na zapadu. Najposle se podiže na blagočastivoga kneza Lazara. Ovaj više nije trpeo da čeka, (…) no odluči da ukloni stid od sviju ili da sam umre i posvedoči mučenjem. Obuzet ovakvim mislima ustane on i pođe na Ismailjćane, i sukob je bio na mestu Kosovo…
Strategija srpske vojske je ovako dogovorena: na desnom krilu je najstariji Lazarov zet, Vuk Branković (oko 1345-97) sa svojim oklopnicima, levo krilo vodi vojvoda Vlatko Vuković (+1392) sa svojih 25000 oklopnika, a sa njim je na toj strani i elitna jedinica kopljanika vlaškog vojvode Mirčete Prvog Basarabe (vladao od 1386. do 1418). Sredinu srpske vojske vodi knez Lazar (+1389) sa svojim teškim oklopnicima. Naspram Vuka Brankovića je princ Jakub, stariji Muratov sin, sa svojim azapima (pešadijom) i akindžijama (lakom jurišnom konjicom); vojvoda Vlatko je dobio teži zadatak, jer je pred sobom imao elitne janičarske jedinice princa Bajazita, mlađeg Muratovog sina. Na kneza Lazara i centar srpske vojske juriša lično sultan Murat Prvi (osmanski turski مراد اول, vladao od 1359-89) sa svojom konjicom.
Nedaleko od kneza Lazara postrojeni su vitezovi čije su odore bile drugačije od ostale vojske: njihovi oklopi ogrnuti su crvenim plaštevima koji su se kopčali ispod vrata kopčama sa znakom zmaja, a na kacigama su imali zmajeve sa raširenim krilima, uzdignute glave i otvorenih čeljusti. Levom rukom su nosili štitove ukrašene porodičnim grbom (svi su bili plemići), u desnoj ruci su držali dugačka koplja, dok su oko pojasa nosili srpske mačeve, skjavoneske, zatim duge noževe za borbu prsa u prsa i po jedan topuz. Vojvoda ovog elitnog Reda zmaja u koji je knez Lazar s pravom polagao najveće nade, bio je drugi Lazarov zet, MILOŠ OBILIĆ, poreklom iz Boke Kotorske. Miloševi najverniji saborci, pratioci i članovi srpskog Reda zmaja su plemići Milan Toplica i Ivan Kosančić, braća Jugović, Pavle Orlović, Radič Postupović, i drugi veliki junaci.
Bitka je počela. Narodni pesnik veli da je zemlja podrhtavala, i zaista je tako i bilo. Nekoliko časova je bilo potrebno da se zemlja dobro natopi krvlju. Oko podneva oklopnici Vuka Brankovića razbiše Jakubove azape i akindžije, a samog Jakuba isekoše, pa levo tursko krilo poče u neredu i panici da se povlači. Sultan Murat hitno upućuje rezervne jedinice da zaustave povlačenje. Vukovićevi konjanici pomalo uzmiču na levom krilu pred navalom Bajazitovih janičara, ali to je bila varka koja je poslužila knezu Lazaru i centru srpske vojske da sa svojom teškom konjicom iz sve snage udari po Muratovom centru. Lazarov centar je tim klinom razdvojio i razbio Muratove i Bajazitove jedinice. Sada u prazan prostor jurnuše vitezovi Reda zmaja, i zaobišavši zbunjeni turski centar, krenuše pravo ka Muratu. Iako su sultana, kaoBožjeg slugu („Abdullá“ arapski „abd“ sluga, „Allah“ Bog) čuvali najelitniji ratnici čiji je život u potpunosti bio posvećen ovoj službi, Muratova lična garda je padala kao snoplje pred nezadrživim jurišom srpskih zmajeva. Tada Miloš ugleda Murata na konju. Krug zmajeva oko njega se otvori, i čovek-zmaj jurnu gazeći sve pred sobom. Veliki vezir Ali-paša naredi povlačenje, pa se grupa koja je štitila sultana dade u beg. Ali u tom trenutku Miloš dugim kopljem pogađa sultana i obara ga s konja. Zatim u trku sjaha s konja i snažnim udarcem mača odrubi glavu abdulaha Murata. Dok je pokušavao da ponovo uzjaše, što je pod teškim oklopom gotovo nemoguće, Miloš je bio laka meta preneraženih i besnih akindžija. Tako je najveći srpski junak poginuo za Krst časni i zlatnu slobodu srpskog Otačastva.
Bila je to veličanstvena pobeda malobrojne srpske vojske nad višestruko brojnijom turskom hordom. Na spomeniku kosovskim junacima zabeleženo je: Sve ovo rečeno završi se 6897. godine, dvanaestog indikta, petnaestog dana meseca juna u utorak, bio je šesti ili sedmi čas uveče; ne znam; Bog zna.
Turska vojska se povlači u panici i neredu, dok se srpska uredno raspušta: vojvoda Vlatko se vraća u Hum, Vuk Branković sa svojima kreće ka Vučitrnu, dok knez Lazar s manjom jedinicom ide kući u Kruševac. Na putu za Kruševac knez-mučenik naleti na zaostalu tursku jedinicu koja je zalutala u povlačenju sa Kosova. Bitka, u kojoj je srpski knez napustio zemaljsko, i zadobio Carstvo nebesko, bila je kratka i krvava. Kneginja Milica je u Kruševcu uzalud čekala muža.
Zvona crkve Samodreže na Kosovu i katedrale Notr Dam u Parizu oglašavaju veliku pobedu srpskih branitelja Vere i Otačastva. To je ono što letopisci raznih strana moraju da utvrde kao nepobitnu istorijsku istinu.
Gornji opis bitke je hipotetičan, niko danas ne može tačno i matematički precizno da je opiše. Priča koja je u 19. stoleću ušla u Vukovu zbirku narodnih pesama Kosovskog ciklusa, koja u desetercima opisuje navodnu predaju Miloševu u toku bitke, kako je zahvaljujući ovoj prevari čovek-zmaj došao do sultana kome se poklonio, a zatim ga rasporio „od učkura do bijela grla“,lansirana je na zapadu posle pada Carigrada (1453) i Smedereva (1459). Cilj ovih falsifikata je jasan: trebalo je da umanji sramotu turskog poraza na Kosovu. Da Murat nije stradao od noža, već od Miloševe skjavoneske (srpskog mača), potvrđuje se i u pismu Firentinaca koji 20. avgusta 1389. odgovaraju srpskom kralju Tvrtku Kotromaniću kako su već obavešteni o velikoj srpskoj pobedi, pa mu šalju čestitku: Sretne i presretne mišice onih dvanaest velmoža, koji, probivši neprijateljske čete i kamile naokolo vezane, mačem otvorivši sebi put, do Muratova šatora dopreše. Sretan nad ostalima i onaj, koji vođu tolike sile, jurnuvši mu mač u grlo i skut, junački umori. A sretni svikoliki koji kao žrtve ubijenoga vođe nad onom ništavnom lešinom slavnom mučeničkom smrću život i krv proliše.
Priča o Miloševoj predaji i podvali kojom je došao pred Murata, zapravo je lukava podvala turskih letopisaca i istoričara kojom su želeli da umanje sramotu i opravdaju turski poraz i pogibiju sultana.
Evo nekih nepodudarnosti:
Prvo: nijedan sultan otomanskog carstva nije vodio bitku sedeći ispod čadora, već je komandovao središtem turske vojske jašući na najlepšem konju u punoj ratnoj opremi. On je svojoj vojsci uvek davao primer junaštva i zapovedničke mudrosti.
Drugo: ukoliko u toku bitke dođe do predaje neprijateljskih ratnika, oni bivaju temeljno pretresani i zatim vezani, ukoliko će ih izvesti pred sultana. Dvanaest junaka-zmajeva, predvođeni Milošem, a prema svedočenju pisma iz Firence, „mačem otvorivši sebi put, do Muratova šatora dopreše“.Dakle – Miloš je Murata ubio mačem, a ne nožem iz potaje!
Kako i kada su ove trapave i bezvezne izmišljotine turskih hroničara dospele u srpske pesme Kosovskog ciklusa, možemo samo da nagađamo.
A Miloša Obilića, najvećeg srpskog junaka, i njegove zmajeve-vitezove, naš guslar opeva kao sina nebeskog zmaja i smrtne žene:
Što god ima Srbina junaka,
Svakoga su odgajile vile,
Mnogoga su zmajevi rodili.
[1] Videti zbornik O krsnom imenu, radove izabrao i pogovor napisao dr Ivan Kovačević, Prosveta-Beograd, 1985.
Autor: Dragan R. Mlađenović
