Свети Сава и бугарски владар Стрез
За време владавине великог жупана Стефана Немањића, наследника Стефана Немање, бугарски севастократор и обласни господар Стрез потражио је уточиште у Рашкој због, по њега, нестабилних политичких прилика у Бугарској. Наиме Стрез се успротивио доласку на власт новог бугарског цара(свог рођака) Борила.
Стефан га је угостио, сакрио од непријатеља и примио као брата, временом му финансијски помагао и на крају помогао да постане обласни господар на територији Вардарске Македоније. Стефан је овим стекао значајног савезника на југу и тако додатно ојачао свој положај у случају потенцијалног сукоба са Бугарима или Византијом (тј, оним што је у тим годинама остало од Византије).
Међутим, Стрез се убрзо променио, постао горд и арогантан, бесомучно је као обласни господар примењивао силу и заводио терор. Највећи проблем по Стефана и Рашку што је Стрез временом „изгладио односе“ са бугарским царом Борилом а њих двојица су заједно са епирским деспотом Михајлом Комнином склопили савез и спремали се на рат против Стефана.
Историјски извори који нам најбоље и најподробније објашњавају овај критички догађај су „Житије Светог Симеона“ (1216 г.) које је написао управо Симеонов син Стефан (после „Првовенчани“) и два дела оба названа „Житије Светог Саве“ која су у два различита временска интервала одвојено написали хиландарски монаси Доментијан (око 1250 г.) и Теодосије (око 1290 г.), а овај догађај узгред спомиње и Димитрије Цамблак у свом делу „Житије Стефана Дечанског“.
Прича тече овако…
Стефан, желећи да избегне крвав сукоб са донедавним пријатељем и видевши да нема куд, одлучи се да као последњег адута, пошаље свог брата архимандрита Саву игумана студеничке царске лавре. Сава је одлучно прихватио ову Стефанову молбу и упутио се ка непријатељу. Стрез је, како доликује, дочекао Саву са свим почастима и поштовањем а Сава је провео читаву вечеру убеђујући Стреза да одустане од рата, упућујући му речи хришћанског помирења „ .. седоше на трпезу, на којој га свети пред многим вернима поучи многим слатким божјим речима, да престане од јарости безумља својега и да се врати к њиховој ранијој љубави, и да не буде крив за приливање крви и убиство многих, тако да су се сви који су га слушали дивили сладости језика и сили речи светога..“.
На Савине речи Стрез није обраћао превише пажње, уздајући се у своју силу и силу своје војске (која је у историсјким изворима описана као велика и непрегледна). Међутим, Савине речи наишле су на климање главом и одобравање осталих људи који су присуствовали вечери. Они су изгледа увидели да је овакав рат непотребан и погубан за обе стране. Стрез није био таквог слуха и пошто је био врховни командант своје војске, његова воља била је примарна.
Пред саму ноћ, Сава је још једном посетио Стреза у његовим одајама насамо и говорећи му о прошлости, о томе како га је Стефан примио када му је било потребно и прихватио га као брата. На крају му је само споменуо „Ми дакле хотећи добро и себи и теби, ово говорасмо. Пошто, уздајући се у одружје не примаш мене који ти добро саветујем, сам ћеш себи зло поцрпсти. Али знај да се ни ми, уздајући се у Господа, нећемо устрашити од вас нити се хтети уклонити пред вашим мноштвом. Коњ је готов на борбу од Господа је помоћ, а бог нека види измешу тебе и нас“.
Сава, вративши се у свој шатор, подигао је руке увис и обратио се Господу молитвом и из дубине душе тражио заштиту „Да видим одмазду што долази од тебе на овога. На силу своју уздајући се, неправедно на нас мач свој наоштри, али ће твојом силом ући у срце његово“. Тужан и утучен, Сава је са својом пратњом у сред ноћи зајахао своје коње и напустио непријатељски шатор и запутио се ка Стефану. Житија нам о следећем догађају говоре исто: Након Савиног одласка, Стрез је заспао али га је пробудио оштар бол у грудима, а тај бол није био обичан бол већ је Господ услишивши Савине молитве послао анђела да прободе љуто срце Стреза. Стрез је јаукао од болова и драо се да га је „неки страшни младићпо заповести Савиној, на спавању је на мене напао и извадивши мач мој њиме прободе срце моје“. Житија нам, међутим говоре то није био никакав младић већ анђео. Стрез је тако преминуо, како кажу Житија „наг и непотребан“, и рат је спречен. Након што је од Стрезових слуга (које су га сустигле) чуо шокантну вест Сава није ликовао већ је остао замишљен и утучен, и касније заједно са Стефаном га оплакао као брата, „кога је за својом трпезом толико хранио“. Непријатељска војска, ужаснута оним што се десило није после тога ни помишљала да нападне Стефанову територију. Година је била 1214.
Наравно, Стрез је овде био жртва политичког убиства оркестрираног највероватније од стране његове властеле и поданика који су, слушајући Савине речи, схватили да овакав рат није добро решење и да ће убиством једног разјареног помахниталог владара спречити много већи сукоб. Постоји свакако и шанса да је у убиство умешана и Стефанова држава, будући да је Рашкој (Србији) овакав епилог одговарао у потпуности. Занимљиво је споменути како Стефан у свом делу „Житије светог Симеона“ као заслужног за пробадање срца Стрезовог управо наводи свог оца Симеона (Стефана Немању) који је своју земљу са неба спасао, а што наводи да је само једно од његових чуда. Оваквих навода нема код Доментијана и Теодосија чији описи догађаја су у овом раду препричани.
Поменути епирски владар Михајло Комнин 1214.године ипак је напао Стефана, али га је убрзо убио слуга. Тако се српској држави отворио пут ка потпуном државном(1217.г.) и црквеном(1219.г.) осамостаљењу.
Аутор Немања Глумац
