Sveti Onufrije Veliki: Dečak koji je hranio malog Hrista
Kada je imao 4-5 godina, Onufrije je video u manastiru ikonu na kojoj Presveta drži Hrista. Međutim pošto je zapazio da niko Hristu ne daje hleb (naforu) u crkvi, a svak dobije, on se sažali…
Kada se narod raziđe on ode u obližnju gostionu i zatraži hleba od gostioničara. On mu da komad hleba. Onufrije ode u hram i pred ikonom kaže malom Isusu – Doneo sam ti hleb, vidim da ti niko ne daje! U tom momentu oživi sa ikone ruka Hristova i uzme hleb. To se narednih dana ponavljalo. Međutim, gostioničar se zapita, gde dečak Onufrije nosi hleb, da možda ne hrani neku skrivenu životinju. Tako sumnjičav i znatiželjan pođe za njim, kad ima šta i da vidi. Onufrije uobičajeno ode do hrama manastirskog pred ikonu i da Isusu hleb, a Isus ispruži ruku i uzme, potom hleb nestane u ikoni.
Gostioničar pun užasa od ovog čuda skoro da je onemeo, otrči do igumana manastira i sve mu ispriča.
Iguman ga posavetuje da sledeći dan on ne daruje dečaku Onufriju hleb već da mu kaže – Kome si do sada nosio hleb, neka ti on da.
Onufrije ode u hram pred ikonu i kaže malom Hristu – Više mi ne daju hleb. Kažu da tražim da mi ti daš.
To su sve posmatrali iguman, monasi i gostioničar kradom iz skrivenog dela hrama. O gle čuda, u tom momentu Hristos ispruži ruku kao živu sa ikone i jedan veliki hleb dade Onufriju. Toliko je zamirisao hleb nebeskim mirom da su iguman, monasi i gostioničar popadali po podu crkve u suzama. Dečak Onufrije ih je video i podelio sa njima hleb. Ništa lepše u životu nisu jeli i nisu mogli da pojedu sve.
Ovaj dečak kada je porastao, postao je monah i živeo u pustinji. Svake nedelje Gospod Isus Hristos slao mu je anđele da ga pričešćuju sa Neba i da mu donose ovaj hleb. Šezdeset jednu godinu živeo je u pustinji Onufrije i postao jedan od Velikih Svetitelja.
O njegovom životu znamo na osnovu pisanja monaha Pafnutija, koji ga je jednom prilikom posetio u pustinji. On kaže da je ceo Onufrije izgledao blešteći, uzvišen i strašan. Videći Pafnutija, Onufrije ga je oslovio imenom, i ispričao mu svoj život u pustinji. Rekao je da ga je tu doveo njegov anđeo čuvar, i da se godinama hranio retkim pustinjskim rastinjem, dok anđeo nije počeo da mu donosi hleba da utoli glad. Nakon toga je, promišlju Božjom, izrasla kraj njegove ćelije i jedna palma, koja je donosila dobar plod urme, a tu je i nastao izvor vode. Ipak, govorio je Onufrije: „Najviše se hranim i pojim slatkim rečima Božjim“. Na pitanje Pafnutijevo, kako se pričešćuje, odgovorio je pustinjak, da mu anđeo Božji svake subote donosi pričešće i pričešćuje ga.
Drugog dana stari isposnik je rekao Pafnutiju, da je to dan njegovog odlaska iz ovoga sveta, preklonio je kolena, pomolio se Bogu i preminuo. U tom je Pafnutije video svetlost kako je osvetlila telo upokojenog sveca i čuo pesmu anđela. Sahranivši Onufrijevo telo, Pafnutije se vratio u svoj manastir i razglasio svima o ovom podvižniku. Onufrije je preminuo 400. godine.
Crkva ga slavi 12. juna po starom julijanskom pravoslavnom kalendaru, a 25. juna po papskom grgurijanskom kalendaru.
Sveti Onufrije Veliki
Izvor: Fejsbuk
