Свети Онуфрије Велики: Дечак који је хранио малог Христа
Када је имао 4-5 година, Онуфрије је видео у манастиру икону на којој Пресвета држи Христа. Међутим пошто је запазио да нико Христу не даје хлеб (нафору) у цркви, а свак добије, он се сажали…
Када се народ разиђе он оде у оближњу гостиону и затражи хлеба од гостионичара. Он му да комад хлеба. Онуфрије оде у храм и пред иконом каже малом Исусу – Донео сам ти хлеб, видим да ти нико не даје! У том моменту оживи са иконе рука Христова и узме хлеб. То се наредних дана понављало. Међутим, гостионичар се запита, где дечак Онуфрије носи хлеб, да можда не храни неку скривену животињу. Тако сумњичав и знатижељан пође за њим, кад има шта и да види. Онуфрије уобичајено оде до храма манастирског пред икону и да Исусу хлеб, а Исус испружи руку и узме, потом хлеб нестане у икони.
Гостионичар пун ужаса од овог чуда скоро да је онемео, отрчи до игумана манастира и све му исприча.
Игуман га посаветује да следећи дан он не дарује дечаку Онуфрију хлеб већ да му каже – Коме си до сада носио хлеб, нека ти он да.
Онуфрије оде у храм пред икону и каже малом Христу – Више ми не дају хлеб. Кажу да тражим да ми ти даш.
То су све посматрали игуман, монаси и гостионичар крадом из скривеног дела храма. О гле чуда, у том моменту Христос испружи руку као живу са иконе и један велики хлеб даде Онуфрију. Толико је замирисао хлеб небеским миром да су игуман, монаси и гостионичар попадали по поду цркве у сузама. Дечак Онуфрије их је видео и поделио са њима хлеб. Ништа лепше у животу нису јели и нису могли да поједу све.
Овај дечак када је порастао, постао је монах и живео у пустињи. Сваке недеље Господ Исус Христос слао му је анђеле да га причешћују са Неба и да му доносе овај хлеб. Шездесет једну годину живео је у пустињи Онуфрије и постао један од Великих Светитеља.
О његовом животу знамо на основу писања монаха Пафнутија, који га је једном приликом посетио у пустињи. Он каже да је цео Онуфрије изгледао блештећи, узвишен и страшан. Видећи Пафнутија, Онуфрије га је ословио именом, и испричао му свој живот у пустињи. Рекао је да га је ту довео његов анђео чувар, и да се годинама хранио ретким пустињским растињем, док анђео није почео да му доноси хлеба да утоли глад. Након тога је, промишљу Божјом, израсла крај његове ћелије и једна палма, која је доносила добар плод урме, а ту је и настао извор воде. Ипак, говорио је Онуфрије: „Највише се храним и појим слатким речима Божјим“. На питање Пафнутијево, како се причешћује, одговорио је пустињак, да му анђео Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га.
Другог дана стари испосник је рекао Пафнутију, да је то дан његовог одласка из овога света, преклонио је колена, помолио се Богу и преминуо. У том је Пафнутије видео светлост како је осветлила тело упокојеног свеца и чуо песму анђела. Сахранивши Онуфријево тело, Пафнутије се вратио у свој манастир и разгласио свима о овом подвижнику. Онуфрије је преминуо 400. године.
Црква га слави 12. јуна по старом јулијанском православном календару, а 25. јуна по папском гргуријанском календару.
Свети Онуфрије Велики
Извор: Фејсбук
