Sveti Makarije Veliki – O našem vaskrsenju
U tugama, u stradanjima, u trpljenju, u veri, sakrivena su obećanja, i slava, i posedovanje nebeskih dobara, kao što je plod sakriven u bačenom u zemlju pšeničnom zrnu, ili u drvetu koje, kada se kalemi, podnosi izvesnu povredu ili poniženje. I tada se pokazuje da odeća ima lepotu, i slavu i mnogostruki plod, kao što veli i Apostol: „Kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo nebesko“ (Dap. 14,22). I Gospod veli: „Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje“ (Lk. 21,19). I opet: „U svetu ćete imati nevolju“ (Jn. 16,33). Jer je potreban trud, revnost, trezvenost, velika pažnja, vatrenost i istrajnost u molitvi Gospodu, da bismo se mogli izbaviti od želja za zemaljskim, da bismo mogli izbeći zamke i mreže slasti, oluje sveta, nalete zlih duhova, i tačno doznati sa kakvom su trezvenošću i živahnošću vere i ljubavi svetitelji još ovde sticali nebesku riznicu, tj. silu Duha u dušama svojim, koja je zalog Carstva. Jer, blaženi Apostol Pavle, izražavajući se o toj nebeskoj riznici, tj. o blagodati Duha, i opisujući prekomerne nevolje, i u isto vreme pokazujući šta svaki treba da ište i šta da stekne, veli: „Jer, znamo da, kada se zemaljska naša kuća tela razori, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima“ ( 2 Kor. 5,1).
Treba, dakle, svaki da se podvizava i trudi pomoću svih vrlina da stekne onu kuću i da veruje da se ona stiče ovde. Jer, ako se razori naša kuća tela, mi imamo drugu kuću, u kojoj bi nastavala duša naša. „Da se obučeni, ne goli nađemo“ (2 Kor. 5,3), tj. ne goli od opštenja i zajednice sa Duhom Svetim, u Kojem se jedino može odmarati verna duša. Zato oni koji su u istini i sili hrišćani, čvrsto se nadaju i raduju izlazeći iz tela, jer imaju onu kuću nerukotvorenu, a kuća je ova – sila Duha koja obitava u njima. Ako se razori kuća tela, oni se ne plaše, jer imaju nebesku kuću Duha, i onu netruležnu slavu, koja će u Dan vaskrsenja i proslaviti kuću tela, kao što Apostol kaže: ,,Onaj Koji je podigao Hrista iz mrtvih, oživeće i smrtna telesa naša Duhom Svojim Koji živi u nama“ (Rim. 8,11). I još: „Da se i život Isusov javi na smrtnom telu našem“ (2 Kor. 4,11). I još: ,,Da život, veli, proždere ono što je smrtno“ (2 Kor. 5,4).
Podvizavajmo se, dakle, verom i dobrodeteljnim životom ovde, da bismo stekli onu odeću, da se ne bismo mi, obučeni u telo, onda goli našli, jer inače neće biti tada ničega što će u onaj Dan proslaviti telo naše. Jer, svaki, ukoliko se verom i marljivošću udostoji da postane zajedničar Duha Svetoga, utoliko će se i telo njegovo proslaviti u onaj Dan. Ono što je sada duša sabrala unutra u sebe, tada će se otkriti i pokazati van tela. Kao što drveta posle zime, kada ih iznutra zagreje nevidljiva moć sunca i vetrova, izrastaju i proizvode iz sebe kao Odeću – lišće, cvetove, plodove, a tako isto u to vreme iz nedara zemlje niče poljsko cveće, i njima se pokriva i oblači zemlja, i trava kao ljiljani, za koje Gospod reče: „Ni Solomon u slavi svojoj ne obuče se kao jedan od njih“ (Mt. 6,29).
Tako je za sve bogoljubive duše, tj. za prave hrišćane, prvi mesec – Ksantik, zvani April, koji je dan Vaskrsenja, u koji se silom Sunca Pravde izvodi iznutra slava Duha Svetoga, što pokriva i zaodeva tela svetih, ona slava koju su imali unutra u dušama sakrivenu. Jer, što duša sada ima u sebi, tada će se to ispoljiti na telu. Ovaj je mesec, velim, prvi među mesecima godišnjim. On donosi radost svoj tvari. On, raskravljujući zemlju, oblači gola drveta. On donosi radost svima životinjama. On pokazuje veselost svima. On je za hrišćane prvi mesec Ksantik, tj. vreme vaskrsenja, u koje će se tela njihova proslaviti neiskazanom svetlošću, koja je još od sada u njima skrivena, tj. silom Duha, Koji će im tada biti odeća, hrana, piće, veselje, radost, mir, ukras, život večni. Jer, će tada za njih Duh Božanstva, Koga su se još od sad udostojili primiti, postati celokupnom lepotom svetlosti i nebeske krasote.
Blaženi Mojsije slavom Duha, koja je pokrivala lice njegovo, u koje niko od ljudi nije mogao da gleda, pokazao nam je primer kako će se pri vaskrsenju pravednih proslaviti tela svetih onom slavom koju se još sada udostojavaju duše svetih i vernih imati unutra u sebi, u unutarnjem čoveku. Jer je rečeno: „Mi koji otkrivenim licem (tj. unutarnjim čovekom) gledamo slavu Gospoda i, preobražavamo se u to isto obličje iz slave u slavu“ (2 Kor. 3,18). Isto tako rečeno je za Mojsija: „Četrdeset dana i četrdeset noći hleba ne jede i vode ne pi“ (2 Mojs. 34,28). Nemoguće bi bilo telesnoj prirodi da toliko živi bez hleba, da se nije hranila duhovnom hranom, a ovom hranom još se sada duše svetih nevidljivo hrane od Duha.
Treba, dakle, svaki od nas da se podvizava, da se trudi, da upražnjava sve vrline, da veruje i moli Gospoda da mu unutarnji čovek još sad postane učesnik te slave, i da duša postane zajedničar Duha, da bismo, očistivši sebe od mrlje poroka, i pri vaskrsenju imali u šta obući svoja tela naga, da bismo čime imali pokriti sramotu njihovu, da bismo ih imali čime oživotvoriti i na vekove upokojiti u Carstvu nebeskom, jer će, kao što veli sv. Pismo, Hristos sići sa neba i vaskrsnuti sva plemena Adamova, sve od veka usnule, i razdeliće ih na dva dela, i one koji imaju Njegov znak (tj. pečat Duha), nazvavši ih Svojima, postaviće s desne strane Sebe. Jer, veli, „ovce Moje slušaju glas Moj“ (Jn. 10,27) i „znam Svoje i Moje mene znaju“ (Jn. 10,14). I tada će se njihova tela za dobra dela obući božanskom slavom, i biće ispunjeni slavom Duha, koju su još ovde imali u dušama. I tako ćemo, proslavljeni božanskom svetošću i uzneseni na nebesa na susret Gospodu, kao što je pisano „svagda s Gospodom biti“ (1 Sol. 4,17), carujući s Njim u beskrajne vekove vekova.
A da li će pri vaskrsenju vaskrsnuti svi delovi tela? Bogu je sve lako, tako je i obećao. No, ljudskoj nemoći i razumu ovo izgleda kao nemoguće. Jer, kao što je Bog, uzevši prah i zemlju, načinio prirodu tela kao neku drugu prirodu, nesličnu zemlji, i načinio mnogo vrsta tvari, kao što su – kosa, koža, kosti i žile, i kao god što igla, bačena u oganj, menja boju i pretvara se u oganj, ali se priroda gvožđa ne uništava, nego ostaje, tako će i pri vaskrsenju tela vaskrsnuti, i „dlaka neće propasti“, kao što je pisano (Lk. 21,18), i sve će postati svetlozračno, sve će se u svetlost i oganj pogruziti i pretvoriti, ali ne rastvoriti se, kao što neki govore, i postati oganj, tako da ne ostane pređašnja priroda. Jer, Petar ostaje Petar, i Pavle – Pavle, i Filip – Filip; svaki, ispunivši se Duhom, ostaje u svojoj sopstvenoj prirodi i suštini. A ako rečeš da se priroda rastvorila, onda više nema Petra ili Pavla, već u svemu i svuda Bog, i niti oni koji odlaze u Geenu osećaju kaznu, niti oni koji odlaze u Carstvo osećaju dobročinstvo.
Zamisli baštu koja ima raznovrsna rodna drveta – tu su kruška, jabuka i vinograd sa rodom i lišćem. No, desi se da se i bašta i sva drveta i lišće pretvore i promene u drugu prirodu, i sve pređašnje postane svetlozračno. Tako će se i ljudi izmeniti pri vaskrsenju i svi će članovi tela njihovog postati sveti i svetlozračni. Zato ljudi Božiji treba da pripreme sebe za borbu i podvig. Kao što hrabar mladić na udarce koji mu se nanose odgovara udarcima i izdržava borbu, tako i hrišćani treba da podnose nevolje, i spoljašnje i unutrašnje borbe, da bi, podnoseći udarce, pobeđivali trpljenjem. Gde je Duh Sveti, tamo kao senka prati gonjenje i borba. Vidiš kako su Proroci, mada je u njima dejstvovao Duh, uvek bili gonjeni od svojih sunarodnika. Vidiš kako je Gospod, Koji je Put i Istina, bio gonjen ne od drugog naroda, nego od Svojih, od Svoga sopstvenog plemena Izrailjevog bio gonjen i raspet. Isto tako i Apostoli, jer je od vremena krsta Duh Utešitelj prešao i uselio se u hrišćane.
Kao što mnogi svetilnici, napunjeni jednim uljem, ne daju često istu svetlost, tako i darovi po različitim dobrim delima imaju različno svetljenje blagoga Duha. Ili, kao što u gradu u kome žive mnogi stanovnici, koji upotrebljavaju jedan isti hleb i jednu istu vodu, jedni su – muževi, drugi odojčad, jedni – deca, a drugi – starci, i među njima je velika razlika i nesličnost… tako razmišljaj da će i, pri vaskrsenju mrtvih, oni koji vaskrsnu, različitom slavom biti proslavljeni i označeni po vrednosti dobrih dela, po zajednici Duha Božjeg, koji je još ovde obitavao u njima. To znače reči Apostolove „zvezda se od zvezde razlikuje u slavi“.
Svaka duša koja se ovde revnošću i verom, po sili i nesumnjivosti blagodati, udostojila da se potpuno obuče u Hrista, i koja se sjedinila sa nebeskom svetlošću prečistoga Lika, sada se u suštini poučava u poznanju nebeskih tajni; a u veliki Dan vaskrsenja, i telo njeno, proslavljeno tim istim nebeskim Likom slave, i, kao što je pisano, uzneseno na nebesa (1 Sol. 4,17), i udostojeno da postane sličnoliko telu slave Njegove, imaće večno i sunasledno sa Hristom Carstvo.
Bogoliki obraz Duha, koji je još sada kao utisnut u duše Svetih, učiniće i telo njihovo po spoljašnjosti bogolikim i nebeskim, a pokrivalo svetskoga duha, koje pokriva duše poročnih i grešnih, i koje je gordošću strasti učinio – avaj meni! – i sam um pomračenim i bestidnim, pokazaće se i telo po spoljašnjosti pomračenim i ispunjenim svakim sramom.
Sveti Makarije Veliki