Sveti Kiril Aleksandrijski: Reč o ishodu duše i Strašnom Sudu
Plašim se smrti jer je ona gorka. Drhtim u strahu od večnih muka. Bojim se mesta najveće hladnoće, jer u njemu nema ni malo toplte. Strah me obuzima od crne tame, jer u njoj nema ni zračka svetlosti. Bojim se crva otrovne tuge, koja će da me grize beskonačno. Užas me hvata od prisutnih Anđela na Strašnom Sudu, jer će tada oni biti nemilosrdni. Groznica me obuhvata kad razmišljam o Danu onog Strašnog i Nepodmitljivog Suda, na presto užasni, o Sudiji Pravednom. Plašim se reke zažarene, koja teče pred prestolom onim i vrlo užasno kipi od ljutih plamena oštrih mačeva. Strah me od neprekidnih mučenja. Bojim se mraka bez imalo svetlosti, bojim se tame najkrajnje.
Plašim se veza, koje se nikad neće odrešiti. Bojim se škrguta zuba, plača bez utehe, neizbežnih izobličavanja. Sudiji Pravednom tada ne trebaju ni potkazivači, ni svedoci, ni nepriznavanje iskaza svedoka, ni suočenja; no sve što uradismo i govorismo, i pomislismo, izaći će pred oči grešnika.
A tada niko od predstojećih, neće nas izbaviti muka: ni otac, ni mati, ni sin, i kćer, niti ma koji od srodnika, pa ni sused, ni drug, ni sluga; ništa nas, neće izbaviti; ni razdavanje imanja, ni mnoštvo bogatstva, ni sila vlasti – sve će se to u prah pretvoriti. Samo Sudija ima prigovor, posle ocene naših dela, pa će nas osloboditi Njegove kazne, ili će nas osuditi na večne muke.
O teško meni, teško meni! Savest će me gristi, napisano svedočiti protiv mene i izobličavati me. O, dušo, koja si prljava i od tebe dolaze dela gnusan! Avaj meni, jer hram te lesni razorih, i Sveti Tvoj Duh ožalostih.
O, Bože, istinita su Tvoja dela i pravedan je Sud Tvoj i pravi su putevi Tvoji, i neispitani sudovi Tvoji. Radi privremenih grehovnih naslada večno se mučim besmrtno. Radi telesnih strasti predajem se ognju. Pravedan je Sud Božji, jer bejah opominjan i pozivan, a ne poslušah. Poučavan bejah i pouku ne primah; svedočahu mi, a ja im se podsmevah; čitah i upoznah, ali im ne verovah. U nemaru, i lenjosti, i malaksalosti, i roptanju, i metežu, i kolebanju, i u buri naslađivah se, i nasitih se, i igrajući veseljah se, i radujući se proživeh moje godine, mesece i dane.
Privremenim, trulim i prolaznim zemaljskim uživanjem predavah se, a za rad, stradanje i za podvige, mi na um ne padaše, niti pomišljah da će doći strah, drhtanje i teret na dušu, kada se bude od tela odvajala.
Međutim, tada će, pri ishodu duše, s jedne strane pristupiti i okružiti nas vojske Sila Nebeskih, Anđeli, a s druge strane okružiće nas starešine sila neprijateljskih, načelnici tame, koji svet drže u prevari i laži, i mitarstva starešine, i duhovni ispitivači, islednici, koji dela iznose i pokazuju, koji vrše nadzor nad našim delima, i s njima čovekoubica đavo, koji je u lukavstvu i zlobi vrlo jak.
Njegov je jezik kao britva oštar i o njemu govori Prorok: Strele su silnoga izoštrene sa žeravicama pustinjskim; on sedi kao lav u kavezu, veliki zmaj, odstupnik, koji je raširio usta svoja, knez vlasti tame, koji ima državu smrti i koji osobitim i nama nepoznatim načinom i metodama muči dušu, iznosi joj mnogobrojna dela, i reči, učinjene u znanju i neznanju, i grehe od rane mladosti pa do kraja života uzima da ispituje. (Psalmi 51:14; 119:4; 9:30).
Između ostaloga, dakle, kakav strah i drhtavicu očekuješ u onaj dan, gledajući strašne, divlje, ljute i nemilostive, i drske demone, kako iz mraka izlaze, stoje pred tobom u crnini? Sao jedno viđenje njih gore je i ljuće od svake muke. Kada ih vidi, duša se uznemiri, uzburka, smetena je, boluje; spletena – krije se i u strahu ka Božjim Anđelima pribegava.
Pridržavana od Svetih Anđela, duša prolazi vazdušnim prostranstvom i uzdignuta visoko nailazi na mitarstva. Posebna grupa duhova pazi na ulazak i držeći dušu, zadržava je da ne uđe u mitarstvo. Svako mitarstvo ima svoje posebne duhove, koji duši predočavaju vrstu učinjenih grehova.
Duhovi prvoga mitarstva iznose duši njena ogovaranja, koja su učinjena ustima i jezikom u laži i kleveti, nepromišljeno u praznoslovlju glupih i suvišnih reči, ismejavanju bližnjih i ruganju. K njima se pridružuju gresi ugađanja trbuhu, crevima: suvišna proždrljivost, blud i prekomerno pijenje vina, neobuzdan i suvišan smeh, grešna ljubljenja i sablažnjiva, uz pesme nepristojne.
A Sveti Anđeli, koji su dušu pratili i rukovode s njom u dobrim delima, pokazuju dobra dela, koja je duša činila u ovom svetu, ustima i jezikom, a to su: molitve, zahvalnost, pevanje Psalama, pobožnih pesama, čitanje svetih knjiga u kojima se piše o pobožnosti i o svakom dobru, slavljenje i hvaljenje Boga ustima i jezikom.
Na drugom mitarstvu su svi prestupi učinjeni očima. Duh laži optužuje oči, iznosi na sud grešne poglede očiju, a to su: prekomerno ljubopitstvo pogleda, neobuzdanost očiju prema strastima, nepristojna kretanja očiju, kao i gledanje lažnih duhova.
Treće je mitarstvo grehova učinjenih čulom sluha. I preko sluha dolazi greh. Posredstvom čula sluha duša prima i čini greh.
Na četvrtom mitarstvu ispituju se gresi koji su došli, ili koji su primljeni pomoću čula mirisa. Mirisanje mirisa, masti, sladostrasnih mirisa bludnica žena.
Na petom mitarstvu iznose se gresi učinjeni doticanjem, hvatanjem i pipanjem ruku. Čulo pipanja navodi nas na greh. Mnogo zlih i opakih grehova činimo rukama.
Na ostalim mitarstvima ispituju se i iznose na videlo duši od strane zlog duha, gresi zavidljivaca, svađalica, hvalisavaca, gordeljivaca, gnevljivih, žučnih, srditih, bludnih, pohotljivaca, preljubočinaca, ubica, vračara i ostalih bogomrskih i prljavih dela, koja u sadašnjem času ne mogu da se pobroje i pobede, no u dugom vremenu stalno i uspešno cvetaju i napreduju u dušama našim.
I tako prosto redom svaka duševna strast, svaki greh, svoje mitarstvo ima, svoje ispitivače i mučitelje ima. Na tim suđenjima dušu brani Anđeo Čuvar, koji je svaki, u Ime Hristovo, kršteni dobio u Tajni Krštenja. Anđeo čuvar na mitarstvima iznosi dušina dobra dela.
Duša, dakle, pred mnogo ovih sudova izlazi i kakav strašni strah, kakva muka, kakav trepet, drhtanje, kakva sve ispitivanja ima, koliku zabrinutost doživljava dokle bude doneta krajnja presuda: ili da se osudi ili da se oslobodi!? Kako je težak, jedan stradajući, pun plača i bez utehe sa mnogo ječanja taj čas čekanja i neizvesnosti: kakva će se presuda na kraju doneti?!
Božje Nebesne Sile, dobri Anđeli čuvari duše, stoje nasuprot nečestivim duhovima. Oni iznose dobra dela duše učinjena delom, rečju, željama, mislima ili osećanjima. Duša stoji u strahu i trepetu posred njih. Od rada svoga, od svojih dela ili reči, ili će biti osuđena da vezana bude, ili će se opravdana osloboditi. Svaki će se u lance svojim gresima vezati, ili će biti oslobođen.
Ako se duša pokaže po blagočestivom životu dostojnom i Bogougodnom, primiće je Anćeli i bez tuge produžuje svoje putovanje, imajući za zastupnika Svete Sile, kao što stoji u Svetom Pismu napisano: „Veseliće se sav život tvoj. U dan tuge svoje prizivam Te, jer ćeš me uslišiti“ (Ps. 86:7), „i koji pevaju i vesele se, svi su izvori moji u Tebi“ (Ps. 87:7)
Ispuniće se opet u Svetom Pismu napisano: „I koje iskupi Gospod, vratiće se i doći će u Sion pevajući i večna će radost biti nad glavom njihovom, dobiće radost i veselje, a žalost i uzdisanje bežaće“ (Isaija 35:10)
Oslobađajući se od zlih i ružnih i strašnih onih duhova, odlazi u onu neiskazanu radost. Ako se pak nađe koja duša da je proživela u nemarnosti i bludu čuće strašan ljuti glas: „Da se uzme nečestivi i da ne vidi slavu Gospodnju“ (Isaija 26:10). Tada joj nastupaju dani gnjeva, i tuge, i oskudice, i nevolja, dani tame i mraka. Napuštaju je Sveti Božji Anđeli i ona se podvrgava vladi crnih đavola, koji će je isprva mučiti nemilosrdno; potom će je vezati vezama neraskidljivim, nerazrešivim, spustiće je u zemlju tamnu i mračnu, u najdonje odaje tamnice, u ad, gde su zaključane sve duše grešnika koji su pomrli „ot vjeka“, kao što pravedni Jov govori: „Prije nego otidem odakle se neću vratiti, u zemlju tamnu i sjen smrtni, gdje nema promjene i gde je vidjelo kao tama“ (Jov 10:21-22)
Tu nema živih lica; to su bolovi večni, i tuga beskrajna, plač neprestani, i škrgut zuba neućutljivi, i uzdasi neprekidni. Tamo jaoj, jaoj neprestano! Tamo jaoj meni, jaoj meni! Tamo zovu u pomoć i traže pomoć i niko im ne dolazi da ih izbavi, niti njihov plač čuje.
Nemoguće je pobediti ono njihovo stradanje i muku; nemoguće je iskazati jezikom bolove onih grešnih duša, što su tamo zaključane. Iznemogla bi svaka usta čovečija i nemoćna bi bila da iskažu strah i drhtanje i plač njihov. Stenju grešnici i niko ih ne sažaljeva; stenju uvek i neprestano i niko ih ne sluša. Zovu oni iz dubine pakla i niko ih ne čuje. Plaču, viču, biju se i niko ih ne izbavlja iz onih stradanja, niko ne saučestvuje i niko ne sažaljeva, niti da se smiluje na njihovo stanje i stradanje.
Tada, gde je hvala ovog sveta, gde je slava, gde je hrana, gde su naslade i prezasićenost, gde su maštanja, gde je mir, gde je svet ovaj, gde je imanje, gde je blagorodstvo, gde je tada prolazna lepota, gde je snaga muška, gde je tada drskost i bestidnost besramna, gde su tada raskošna odela, gde je tada naslada greha nečistog i odvratnog, gde je tada mrski homoseksualac, koji se za slastima povodi, gde su mirisima i mastima pomazani, gde su oni što uz pesmu i svirku vino piju, gde su oni što preziru bližnje svoje i u bezbrižnosti što žive bez straha; gde su srebroljupci i mnogoljupci imanja iz kojih se rađa nemilosrđe, gde je tada nečovečna gordost gordih, koji, svakoga preziru, a za sebe misle da su nešto viši i bolji od drugih, gde je tada prolazna slava, gde je nečistoća i nesitost bluđenja, gde je vlast i sila, gde su tada car, gde je tada knez, gde iguman, gde su ostali što su na vlasti, gde su oni što se gorde velikim svojim bogatstvom, a preziru siromahe, gde su ostali što i Boga preziru, gde su tada pozorišta i lov, gde su tada lakrdijaši i glumci, i gde su svi oni što bezbrižno žive, gde su tada meka odela, gde su tada postelje meke, gde su visoke plate, gde su široka ulazna svečana vrata, gde su oni što bez briga i straha žive?
Tada videvši sebe bez svega toga, i iznenadićeš se, začudićeš se, potrešćeš se, drhtanje obuzeće te i bolesti se opet rađaju, i poneseni burnim vihorom smiriće se. Gde je tada mudrost mudrih i slatkorečivost slatkorečivih, gde im je postignuta slava i sujetna učenost?
Avaj, „dižu se do nebesa i spuštaju se do bezdana: duša se njihova u nevolji razliva… Posrću i ljuljaju se kao pijani; sve mudrosti njihove nestaju“ (Ps. 107:26-27) „Gde je premudri? Gde je književnik? Gde je prepirač ovoga veka? Ne pretvori li Bog mudrost ovoga sveta u ludost?“ (1. Kor. 1:20)
O, braćo, pomislite kakvi treba da budemo mi, kada odgovor dajemo Bogu za sva naša dela, pa bila mala ili velika? Čak i za svaku nepotrebnu reč daćemo dogovor Pravednom Sudiji (Matej 12:36). Kakvi li treba da budemo u tom času? Ako nađemo blagodat pred Bogom, da radost primimo sa onim odvojenim s desne strane Cara? Kakva će to biti neiskazana radost kod Cara?
Kakva će to biti neiskazana radost kada od Cara nad carevima čujemo Njegov slatki glas, tihi glas: „ …hodite blagosloveni Oca Mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta“ (Matej 25:34). Tada ću naslediti ono: „ …što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji Ga ljube“ (1.Kor. 2:9). Tada ćemo dalje živeti bezbrižno i nećemo se nikoga plašiti, osim Jedinoga Boga.
Razmislimo o ovome i o beskrajnim mukama grešnika, kada ih vode na Strašni Sud. Kakva će ih drhtavica obuzeti kad stanu ispred Pravednog Sudije? Neće imati reči opravdanja. Kakav će ih stid obuzeti kada ih budu odvojili da stanu sa leve strane Cara?!
Kakav će mrak pasti na njih, kada Car u gnjevu Svome i razjarenosti Svojoj zbuni ih (Ps. 2:5) i obraćajući se k njim, reče im: „ …idite od Mene prokleti u oganj večni pripremljen đavolu i anđelima njegovim“. (Matej 25:41). Avaj meni, oh meni, kakva tuga, bolovi i plač, strah i drhtavica ulaze u dušu, obuhvate duh njihov kada čuju strašni glas ovih Sila Nebesnih: „ …da se vrate grešni u pakao!“ (Ps. 19:7).
Avaj, jaoj meni, kakva tuga i bolest, i kakvim glasom da uskliknem: stenjući, plačući, vrišteći i bijući se kada budemo povedeni na muke teške u beskonačne vekove?! Jaoj meni, jaoj meni, kakvo li je to mesto, gde je samo plač i kuknjava i gde se čuje škrgut zuba, a koje se naziva tartar? U njemu i sam đavo drhti od straha! Jaoj, jaoj, kakav li je pakao ognja koji se nikako ne gasi, a koji gori i ne daje svetlost? Jaoj meni, jaoj meni, kakav li je crv koji neprestano grize? Jaoj, jaoj, kakva li je tama ona krajnja i ljuta, koja neprestano traje? Jaoj meni, jaoj meni, kakvi li su anđeli oni pravi gospodari nad mučilištem, nemilosrdni, razdražljivi, koji se nalaze tu, nezasiti i nemilosrdni; oni ponižavaju dušu i biju opasno.
Tada oni, koji se muče zovu neprestano za pomoć, ali im spasa ni pomoći nema. Zovu Gospoda, i On ih ne čuje. Tada tek potpuno shvataju da im je sve blago zemaljsko uzaludno i da im ovde ne može pomoći. Onim čime su se oni sladili, sada se ovde pokazalo da je gorčije od žuči i jedi, da se gorčija ne mogu naći.
Jaoj grešnicima, kada vide da pravednici stoje sa desne strane Cara, a oni tuguju. Kada grešnici plaču, pravednici se raduju. Kada pravednici praznuju i odmaraju se, a grešnici rone suze. Kada su pravednici u miru i tišini, grešnici su u buri i iskušenju. Teško grešnicima! Jer kada se pravednici proslavljaju, grešnici s osuđuju. Jaoj grešnicima! Kada se pravednici naslađuju svakim dobrom, a grešnici su lišeni svega toga i u mukama stenju. Jaoj grešnicima!
Kada se pravednici uzdižu, proslavljaju i veličaju, grešnici se ponižavaju. Pravednici su u svetlosti svetinje, a grešnici u žezi vatre, u vrućini. Pravednici se veličaju, hvale, uzdižu, a grešnici okajavaju svoje grehe. Pravednici su u domu Svetih, a grešnici u izgnanstvu večnom. Pravednici čuju reči: „Hodite blagosloveni Oca Mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta“ (Matej 25:34). Grešnici čuju reči: „ …idite od Mene prokleti u oganj večni pripremljen ćavolu i anđelima njegovim“ (Matej 25:41).
Pravednici u raju, a grešnici u ognju, koji se nikada ne gasi. Pravednici naslađuju se, a grešnici razdražuju se. Pravednici likuju, vesele se, a grešnici su vezani sužnji. Pravednici pevaju, a grešnici plaču. Pravednici pevaju trisvetu pesmu, a grešnici u trikratnoj nevolji pevaju trikratnu pesmu svojoj bedi, u koju su ih stavili gresi. Pravednici se hrane sladošću svojih pesama, a grešnici gorčinom svoga stradanja.
Pravednici su u nedrima Avramovim, a grešnici su u ponoru zloga duha, u izobilju njegove kipeće vatre. Pravednici se osvežavaju, a grešnici u plamenu gore. Pravednici se raduju i vesele, a grešnici se tugom hrane. Pravednici se veličaju, a grešnici u poniženju ćute. Pravednici se uzdižu, a grešnici sve niže i niže ponižavaju. Pravednici sve više postaju svetli, a grešnici sve crnji, mračniji. Pravednici se naslađuju svakim blagom, a grešnici se uznemiravaju, bune se. Pravednici se naslađuju gledanjem Boga, a grešnike žalosti gledanje plamena ognja.
Pravednici su sasudi izabrani, puni dobra, a grešnici su sasudi puni večnih muka. Pravednici su zlato rastopljeno, srebro ispitano i kamenje dragoceno. Grešnici su drva, stabla i seno za potpalu vatre.pravednici su pšenica carska, a grešnici pleva za spaljivanje. Pravednici su seme odabrano, a grešnici hrana ognju. Pravednici su božanstvena so, a grešnici su smrad i kužan zadah zla. Pravednici su čisti hram Božji, a grešnici hram demona nečistih. Pravednici su u palati i dvoru večnom, a grešnici u tami beskrajnoj. Pravednici su u svetlosti javnoj, a grešnici u mraku punom bure.
Pravednici su sa Anđelima, a grešnici žive sa demonima. Pravednici se sa Anđelima vesele, a grešnici sa demonima plaču. Pravednici su u centru svetlosti, a grešnici u centru tame. Pravedni od naroda teše se, a grešnici sa demonima muče se. Pravednici stoje pred prestolom Vladike, a grešnici stoje pred prestolom pustog mraka, onih koji ih muče. Pravednici neprestano i otvoreno gledaju lice Hristovo, a grešnici otvoreno, jasno gledaju lica đavola.
Pravednici tajnama Božijim uče se od Anđela, a grešnika tajnama svojim uče demoni. Pravednici molitve prinose, a grešnici prinose plač neprestani. Pravednici su na uzvišenju, a grešnici u nizini. Pravednici su na nebu, a grešnici u bezdanu. Pravednici su sa Bogom, a grešnici sa đavolom.
Teško grešnicima, kada se odvoje od pravednih. Jaoj grešnicima, kada se otkriju dela njihova, i saveti srdaca njihovih objave javno. Teško grešnicima kada se njihova umna dela izobliče, isa veti lukavih pomisli na pravo merilo stave i izmere i misli tajne objave. Jaoj grešnicima, kada ih prezru Sveti Anđeli i kada budu prezreni od Svetih Mučenika. Teško grešnicima, kada ih izbace iz dvora. Jaoj tadašnje nevolje, tadašnje tuge, jaoj tadašnje uznemirenja.
Bolno je odvojiti se od Svetih, ali je još strašnije, odvojiti se od Boga. Stidno je jop vezanih ruku i nogu, biti bačen u bezdan ognja večnog. Strašno je otići u tamu krajnjega mraka, gde je škrgut zuba i ćutanje; teško je neprestano mučiti se. Teško je to kada gori jezik od plamena. Nemilostivo je kada čovek traži kap vode i ne dobije.
Užasno je to u vatri biti i tražiti pomoć plačući, i ne dobiti. Neizmerna je to bezdna provalija i neizmeran je to ponor; neizbežan je to zatvor; izlazak je nemoguć; neizbežna je tvrđava tamnice, nemilosrdni su njeni čuvari; taman je zatvor i veze veriga neotkopčane; sluge toga adskoga plamena divlji su i svirepi.
Užasna su oruđa onih mučitelja; tvrdi su im nokti i vrlo čvrsti; opasne su volujske žile; gusta je bela smola; smradno je to pozorje gde se duša muči. Ugalj vreo vidi se na odrima tim; tu s nikako ne gasi žar; smradan i smrdljiv crv; sud bez milosti i oproštaja; namršteni Sudija.
Na prigovor nema odgovora radi opravdanja. Posramljena lica silnih; poniženi vlastodršci; siromašni carevi; neznalice mudraci; jurodivi i bedni govornici; ludi bogataši; nisu uslišena pritvorna pisanja lukavih; objavljene krivice lukavih i tvrdica; nečista obmana srebroljubaca, a objavljena trulost dvoličnih; sve je javno, nago i otkriveno pred Sudijom – Bogom.
Kako su nečiste njihove duše? kako im smrde tela od bluda? I kako su im tela nezasićena bludom? Kako su isprljali i tela i dušu, i ne očuvaše one čiste odežde, koje su obukli na dan Krštenja?!
Kako su se bez stida i srama predavali jedenju i raspusnom bludu, puneći bezmerno svoja creva, smrdljiva creva, koja su jedan običan meh?! Sa samodovoljstvom i samosavlađivanjem nisu hodili; sva svoja blaga slastima poveriše, i iz sladosti u sladost, kao svinje po tinji, blatu, valjahu s u pomislima grešnim: zlim namerama, praznim razgovorima, bludnim pesmama, dane i godine svoje proživeše. Kako u slepoći promeniše srce svoje i um ne primiše nauku Hristovu i ne odrekoše se đavola?! Kako zastraniše s pravog puta, i po tami neznanja hodiše, i snu lenjosti predaše se, i u dno mesta večnih muka padoše?! Kako se udaljiše od sveta dobrih dela, zavoleše tamu, da bi hodili širokim i prostranim putem greha?!
Kako zaboraviše Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista Dolazak i mnogih Njegovih blaga nebrojenih; očistiše se vodm u božanskom Krštenju i primiše Duha Svetog i ukrasiše se mirom radovanija, a radi ništavne, gnusne i prolazne strasti, odrekoše se ovakvih i tolikih darova, radeći u sebi duhu lutanja i preljuba?!
Teško onima, koji su ostavili sinovstvo Božije i pošli za slastima ovoga sveta! Teško onima koji su slušali samo svetovnu nauku! Teško onima koji ostaviše svetlost Istine! Teško onima koji hode po noći greha! Teško onima koji ostavljaju dan Bogoviđenja! Teško onima koji se predaju rđavom običaju smeha! Teško onima koji se doteruju, da bi ulovili duše ranama bluda i uvalili je u glad nečistu!
Zaista je đavolja udica, velika i jedina briga, doterivanje i ukrašavanje tela. Za one koji žele i traže spasenje ovo je mrsko. Teško opadačima, koji klevetaju svoje drugove! Teško došaptavačima, koji razdor stvaraju i nemir grade! Teško onima koji se lažno kunu radi prolaznih strasti! Tepko onima koji svoju zakletvu gaze! Teško onima koji ugađaju svome trbuhu i kojima su creva Bog! Teško pijanicama!
Blažen je onaj koji u svima ovim slučajevima, obuzdava i sebe smirava radi Boga i sebe ponižava i osuđuje radi Boga! Takav će od Boga Višnjega biti uzdignut, od Anđela pohvaljen, i na Strašnom Sudu sa leve strane neće stati!
Blažen je čovek koji provodi vreme u molitvi, trpi u postu, sa radošću stoji na bdenju, bori se i od sebe odgoni san i kolenopreklono hvali Boga, bije se u prsa, udara po licu, uzdiže ruke gore, upravlja oči svoje ka nebu ka Gospodu, razmišljajući o Onom, Koji sedi na prestolu slave i srca i utrobu ispituje i rastresa. (Apokalipsa 2:23).
On će naslediti večna blaga; on će postati drug, brat, sin i naslednik Božiji. Ovoga će zasijati lice kao sunce u Dan Suda u Carstvu Nebesnom.
Onaj koji voli istinu i ljubi pravdu drugom Božjim postaje. Onaj koji laže, drug je đavola. Onaj koji ne voli prevaru, spasava sebe od prokletstva. Onaj koji trpi iskušenja greha i pobeđuje ih, kao Ispovednik, venčava se pred prestolom Hristovim, koji u iskušenjima ropće i negoduje, pridružuje se tuzi i bolu, pada i malaksava duhom, huli i sebe obmanjuje, i um gluh ima, on je izgubio nadanje na Boga.
Samo krotki, tihi i smireni od Boga će biti proslavljeni, od Anđela proslavljeni i od ljudi poštovani. Žalosni, ljuti, ogorčeni, razdražljivi – prokleti su od Boga. Takvi se hrane grožđem gorčine đavolove, piju vino gnjeva zmije, i neizlečivi jad aspide. Čisti srcem videće slavu Božiju; isprljani umno, čini zlo, videće đavola. Koji imaju nepristojne misli, i zlom se uče na iskrenoga svoga i zabranjuju sebi da žive u Božjem opštenju. Koji lice svoje mažu mirisnim mastima, belilom i rumenilom, na ogledalu doterujući se, da bi lovili i prevarili duše drugih u nečistim željama i nepotrebnim pohotama želja satanskih, u Dan Strašnoga Suda, pobožnost neće steći, no će kao prezirači zapovesti Božijih, biti u večnim mukama.
Ko zloupotrebljava dobrotu bližnjega, uživanja rajskih biće lišen. Oni koji se raduju padu drugih u greh, sami padaju u greh. Oni koji žele tuđe blago, svoja će dobra izgubiti i poginuće.
Hvalisavci koji žele prolaznu slavu i gordi, i oni koji više ljudima ugađaju nego Bogu, biće sa đavolom osuđeni. Licemeri će se sa đavolom mučiti. Koji bez potrebe telo svoje naslađuju, ostavljaju dušu gladnom. Koji u radu greše, i bez potrebe, svesno – i ne kaju se, mučiće se sa nevernicima.
Oni koji govore: „u mladosti da grešimo“ i „u starosti pokajaćemo se“, od demona se obmanuti i zavedeni, zbog toga što svesno i slobodno, po svojoj volji greše, ili pristaju na greh, na pokajanje ne misle, niti stignu da se pokaju, no ih još u mladosti srp smrti poseče, kao Amona cara Judejskog, koji je prognjevio Boga svojim nečistim namerama i prljavim pomislima, govoreći: danas da grešim, pa ću se sutra pokajati.
Ovi poludeše u mislima svojim, i pomrači se nerazumno njihovo srce, jer današnji dan izgubiše, telo uništiše i opoganiše, i dušu okaljaše, i razum pomračiše, i misli potamniše, i savest spališe, i sutrašnji dan ukradoše, jer ih smrt zateče iznenada – nepokajane i nepripremljene. Oni koji ne plaču radi pada u greh bluda, i ne ridaju radi pada u glib činjenja preljube, i ne plaču radi prljavog muželožništva, gorko ne plaču za mrski greh malakiju, rukobludije, ne mogu iskreno u duši da se kaju za učinjene grehe, neće se popraviti u budućnosti. Oni koji ne traže ono što je izgubila duša njihova, nisu očuvali ni ono što ih obraća na put spasenja. Onaj, koji ne računa gubitak priloga i glavu će izgubiti.
Koji se ne trude razumno, i ne trezne se u molitvama, zarobljeni su od hladnih pomisli, pa zarobljeni ipak rade za zle običaje, mada ih ne žele, niti ih vole. Oni koji nisu budni i trezveni u pevanju Psalama, Bogosluženju, sami sebe potkradaju i u gubitku su; podležu lako iskušenjima greha. Koji nisu budni u slušanju Božanstvenih reči, no snu i lenjosti sebe redaju, ostaju sa pet ludih devojaka izvan odaje nebesnoga Ženika.
Koji za oružje post imaju i od ugađanja trbuhu uzdržavaju se, ubijaju u sebi grešnu želju bluda. Koji zapovesti Božije ne poštuju i ne čuvaju, od đavola bivaju ranjavani i bačeni u oganj večni. Koji se udaljavaju od Svete Crkve i pričešća Svetim Tajnama, neprijatelji Božiji postaju i drugovi đavola. Da se posrame jeresi bezbožnih jeretika!
Pošto ispita srce, i telo ispituje, i oštricom sa obadve strane oštrijom od svakoga mača, dolazi do razdvajanja tela i duha, članova i mozga, preispituje najskrivenije naše misli i osećaje srca. Tada, dakle, ne samo jedan delić, iz mnoštva delova, no celokupnog sebe videćeš pred Sudijom Pravednim, Koji sedi i sudi.
I kao ovcu koža što ne može da zaštiti od vuka, isto tako ni mi ne možemo naša zla dela da sakrijemo, niti misli svoje da prikrijemo. Nema te tvorevine, koja ne bi bila poznata Onome, Koji sudi. Sve je rped Njim otkriveno i vidljivo je u očima Njegovim.
Prema tome, ustanimo sa Božjim zapovestima protivu telesnih strasti, smirimo pomisli gorde o praznoj slavi i hvalisanju; pođimo u boj protiv zloga duha. Nastojmo da naše misli budu trezvene; uništimo grešne pomisli; imajmo molitvu bez roptanja; um trezven, misao uvek budnu, savest čistu, uzdržljivost trajnu, post nelicemeran, istinsku čistotu, ljubav iskrenu, čednost neokaljanu, smirenje čisto, istinito, pevanje Psalama istrajno, čitanje bez hvalisanja, i kolenopreklonjenje bez gordosti, molitvu toplu, život čist, reč istinitu, gostoprimstvo iskreno i bez roptanja, trpljenje istrajno i milo; bez ispitivanja podaj milostinju svakome koji se za nju obrati; prestanimo sa potokom žuči, istrebimo gnjev, da udaljimo od sebe tugu, razdraženost da ubijemo u sebi, žalost da nestane, srebroljublje da iskorenimo; da se ne plašimo opštega zakona smrtnosti, koji nosi ceo rod ljudski, no da se bojimo Onoga Koji može da pogubi dušu našu.
Smrt je istinita, ne samo kad razdvaja dušu od tela, već je strašna kada odvaja dušu od Boga. Bog je Izvor života, a ko se odvaja od Izvora života, umreće.
Đavo je otac smrti. On je kao neprijatelj silno naoružan da nas u sve te dane pobedi, i poveže, i da nam kaže: „Pobedih Hristove vojnike, mekoćom svoga lukavoga ophođenja, i umiljatim glasom svojim savladah ih; obmanuh njihov sluh; gordošću, slavoljubljem i proždrljivošću zarobih. Uzeh im polako vrline, isprljah ih pohotama, dadoh im da piju vino, i da se razdražuju; odvojene od Boga bacih i u propast bluda.“
Ne dajmo nečistim demonima da se cerekaju nad nama; mi imamo Boga, Koji je naš Spasitelj, a demona pobeditelj. Budući da smo i mi telom spleteni, ne možemo izbeći smrt tela, no ne dozvolimo da nas đavo zbuni, ustanimo i pokrenimo se svom snagom da bi pobedili nečastive demone.
Ako strah Božiji imamo u srcu i u duši budemo nosili sećanje na smrt, pa ako nas demoni napadnu svim svojim najjačim oružjem, ništa nam ne mogu napakostiti. Oni su kao ovnovi koji udaraju glavom o stenu tvrdu. Neka stenu tvrdu i nas nađu, kada je Gospod sa nama, Kome pripada slava, čest i vlast u sve vekova. Amin.
Sveti Kiril Aleksandrijski
