Sveti Jovan Zlatousti: Veliki Petak

Zašto su to oni činili, kad su već naumili da ga ubiju? Kakva je to potreba za takvim ruganjem? Zar takva – da bi ti video njihovu bezočnu narav? I zaista, oni su pokazivali svoju mahnitost kao da su došli do velikog plena; s naletima besa obavljali su ovo slavlje, sa zlobnom radošću bacali su se na Njega i time pokazivali svoju ubilačku narav. Neka te u ovome zadivi mudroljublje učenika: kako brižljivo kazuju o ovome. Odakle im takva ljubav prema istini? I ono što je očito nečasno oni prenose upravo onako kako je bilo, ništa ne prikrivaju, ničega se ne stide. Tako oni, s pravom, smatraju velikom čašću to da je Gospod svega blagovoleo da radi nas ponese tolika stradanja. To je dokazivalo Njegovu neiskazanu brižnost i neoprostivu zlobu onih koji su sa toliko krotkim i tihim postupali onako kako jedino lav može postupati sa jagnjetom. Ništa, baš ništa ovde nije propušteno: ni Njegova krotost, ni njihova zloba i bezdušnost na rečima i na delima. Sve ovo prorekao je i prorok Isaija, koji kratko govori o toj sramoti: “Kako se mnogi začudiše tebi, što beše nagrđen u licu mimo svakoga čoveka, i u stasu mimo sinove čovečije“ (Is 52,14). Može li se šta uporediti sa ovakvim mučenjem! Upravo na to Lice, kojeg se postidelo more kad ga je videlo, od kojeg je sunce sakrilo svoje zrake kad ga je videlo na krstu, upravo na to Lice su pljuvali, upravo po tom Licu su udarali, bili po glavi, poneti svojom mahnitošću. Zadavali su najnemilosrdnije udarce: bili su po obrazima, udarali, pljuvali dodatno po tim ranama, a kad im je i to bilo malo, glasno su ponavljali jetka podrugivanja: “Proreci nam, Hriste, ko te udari“ (mnogi su ga nazivali prorokom)? Drugi [jevanđelist] govori da su oni pri tome pokrivali Njegovo lice, kao da su, dakle, pred sobom imali najnečasnijeg i potpuno bezvrednog čoveka; svi su se Njemu tako bezumno rugali: i slobodni, i robovi. Upravo o tim događajima treba da čitamo Pismo što je moguće češće, da slušamo o tome sa svom pažnjom, da to napišemo na svom srcu, jer je sve to za nas zaista čaet. Time se ja hvalim: ovim stradanjima koja je On poneo se hvalim, a ne samo hiljadama mrtvih koje je On vaskrsao. O ovome i Pavle neprestano govori, tj. o krstu, o smrti, o stradanjima, o porugama, o sramoćenjima, o podrutivanjima. On čas govori: “Izađimo k njemu izvan staništa, porugu njegovu noseći“ (Jev13,13), čas propoveda: “Koji umesto predstojeće mu radosti pretrpi krst, ne mareći za sramotu“ (Jev 12,2).

“A Petar seđaše napolju u dvorištu, i pristupi mu jedna sluškinja govoreći: I ti si bio sa Isusom Galilejcem. A on se odreče pred svima govoreći: Ne znam šta govoriš. I kad iziđe k vratima, ugleda ga druga, i reče onima što behu onde: I ovaj beše sa Isusom Nazarećaninom. I opet se odreče sa zakletvom: Ne znam toga čoveka. A malo potom pristupiše oni što stajahu i rekoše Petru: Vaistinu i ti si od njih; jer te i govor tvoj izdaje. Tada se poče preklinjati i kleši da ne zna toga čoveka. I odmah zapeva petao. I opomenu se Petar reči Isusove što mu je rekao: Dok petao ne zapeva tri puta ćeš me se odreći. I izišavši napolje plakaše gorko“ (st. 70-75). Kakvo čudnovato i nečuveno delo! On je, čim su uhvatili Učitelja, toliko planuo da je zgrabio nož i odsekao uho, a kada je, čuvši takve grdnje, trebao da pokaže veće negodovanje, da još više plane, tada se on odrekao. Ta koga ne bi razbesnelo to što se tada dešavalo? Ali učenik, kojim je potpuno ovladao strah, ne pokazuje nikakvo negodovanje, čak se i odriče, ne podnosi pretnje uboge, nemoćne sluškinje. Odriče se, i to ne jednom, nego i drugi i treći put, u kratkom vremenu, i ne pred sudijama. (Ona ga je pitala kada je on već bio izašao u dvorište.) Nije istog časa osetio i svoj pad: Luka govori da ga je Isus pogledao (Lk 22,61), tj. osim toga što se odrekao, on se nije sam setio ni tada kada je petao pevao, pa je bilo potrebno da ga Učitelj ponovo podseti, a pogled je poslužio umesto glasa. Toliko je njime ovladao strah! Marko kazuje da je petao zapevao kada se Petar odrekao prvi put, zatim je zapevao drugi put kada se ovaj odrekao treći put (Mk 14,68), tj. detaljnije priča o slabosti učenika i o njegovoj skamenjenosti od užasa. Marko je saznao od svog učitelja jer je bio Petrov saputnik, i zato mu se tim više treba čuditi što nije sakrio pad svoga učitelja: naprotiv, on je, upravo zato što je bio učenik, jasnije od ostalih ispričao o njemu. Ali kako sada mi da nađemo istinu? Matej kazuje da je Isus rekao: “Zaista ti kažem: Noćas, pre nego petao zapeva tri puta ćeš me se odreći“ (26,34). Marko govori da se Petar tri puta odrekao i zato napominje da “petao zapeva tri puta“. Ovde je, ipak, sve tačno, i nema protivrečnosti. Petlovi se oglašavaju tako što obično pevaju po tri i četiri puta. Na ovo i ukazuje Marko kada govori da zov petla nije zadržao Petra od pada, i nije ga podsetio na ono što je obećao; tako je i jedno i drugo tačno. Petar se odrekao tri puta pre nego što je petao uspeo da završi prvo pevanje. Kada ga je Hristos podsetio na greh, on se nije usudio da plače pred svima, da ne bi bio okrivljen zbog suza, nego “iziđe napolje i tamo plakaše gorko“. Kada nastupi dan, “odvedoše“ Isusa od Kajafe Pontiju Pilatu (27,2). Oni su odlučili da ga ubiju, ali nisu mogli jer je bio praznik, i upravo zato ga vode namesniku. Pa razmisli sada zašto su oni toliko požurili da čak na praznik učine takvo delo. Tako je to zaista unapred odozgo određeno! “Tada videvši Juda, izdajnik njegov, da ga osudiše, raskaja se, i vrati trideset srebrnika“ (st. 3). Ovo i njegovu i njihovu krivicu čini još većom: njegovu zato što se nije raskajao – raskajao se, ali već kasno i sa oklevanjem, i sam je sebe osudio jer je sam priznao da ga je izdao; njihovu krivicu čini većom zato što se nisu pokajali kada su mogli da se pokaju i promene svoje misli. Pogledaj kada se raskajava? Tada kada je zlodelo učinjeno i dovedeno do kraja. Takav je đavo! Ne daje nemarnima da pogledaju na svoj greh pre nego što ga učine da se, kad ga jednom uhvate, ne bi pokajali. Izdajnik se nije potresao tada kada ga je Isus toliko puta izobličavao: on je došao na pomisao da se raskaje tek kad je učinio zlodelo, ali to više nije imalo koristi. Dobro je, naravno, što je priznao, bacio srebrnike, ne plašeći se ni Judeja, ali to što je sam sebi namakao omču jeste neoprostiv greh, to je delo zlog demona. Đavo ga je odvukao od kajanja da bi ono na kraju krajeva ostalo beskorisno, on ga je i usmrtio sramnom i javnom smrću tako što ga je ubedio da samog sebe ubije. Ali ti možeš videti kako istina sija svuda, čak i u onome što čine ili čemu se podvrgavaju neprijatelji. Zar takva izdajnikova smrt ne ućutkuje one koji su osudili Isusa? Zar ih ne ostavlja bez ijednog izgovora kojim bi bestidno sami sebe opravdavali? Šta oni mogu da kažu kada je sam izdajnik dao protiv sebe takav glas? No poslušajmo i reči koje su oni govorili: “Vrati trideset srebrnika prvosveštenicima i starešinama govoreći: Sagreših što izdadoh krv nevinu. A oni rekoše: Šta mi marimo za to? Ti ćeš videti. I bacivši srebrnike u hramu, iziđe, i otide te se obesi“ (st. 35). Nije izdržao muke savesti! Ali pazi, i sa Judejcima se dešava to isto: ni oni se nisu zaustavili pre zlodela, a morali su da se dosete, s obzirom na sve ono što su doživeli. Judin greh, tj. izdajstvo, već je učinjen, a njihov greh još nije učinjen. Ali gle: kada su završili svoj posao – raepeli Isusa – oni takođe postaju zbunjeni. Čas govore: „Ne piši: Ovo je car judejski.“ Čega se bojite, zbog čega ste zbunjeni kada je mrtvo telo prikovano na krst? Čas ga uzimaju i govore: “Da Ga ne ukradu i ne kažu narodu: Ustade iz mrtvih; i biće poslednja prevara gora od prve“. Pa ako i kažu, delo se može otkriti, ako nije istinito. A i kako bi se usudili da ukradu oni koji su se razbežali istog onog časa u kom je On uhvaćen? Sam prvovrhovni se tri puta Njega odrekao jer nije pretrpeo pretnje sluškinje. No stvar je u tome što su se oni, kako rekoh, zbunjivali, i na kraju priznali da je to delo protivno zakonu – to pokazuju reči: “Ti ćeš videti“. Od svega ovoga zapamtite sad ovo, srebroljupci, i razmislite šta je bilo sa izdajnikom, kako se lišio i imanja i sagrešio, kako se ni srebroljubljem nije nasladio, i kako je dušu izgubio? Takva je tiranija srebroljublja! Ni srebro nije iskoristio, ni ovaj život, ni budući život, već je u trenu ostao bez svega, i, dobivši loše mišljenje od njih samih, obesio se. Rekao sam da neki, kad nešto urade, dobro pogledaju oko sebe. Pazi, i ovi ne žele sada da osete zločinačku odlučnost, no govore: “Ti ćeš videti“; upravo to čini njihovu krivicu još većom. Jesu li ovo reči onih koji sami svedoče o svom zlodelu i bezumlju, ali, opijeni strašću, neće da odustanu od satanskog poduhvata i prikrivaju se besmislenom maskom licemernog neznanja? Ove njihove reči ne bi imale smisla ni da su bile izgovorene nakon raspeća, posle Njegove smrti: uostalom, ne bi ih toliko optuživale. A sada, kada je On kod vas, i kada vi imate vlast da ga otpustite, kako smete to da govorite? To vaše opravdanje više od svega i služi za vašu osudu! Zašto tako? Zato što svu krivicu svaljujete na izdajnika i govorite: “Ti ćeš videti“, tada kada možete odustati od hristoubistva i pustiti ga. Ali ne, oni se još prepiru sa Judom u zlodelu, i izdajstvu pridodaju krst. Šta je, zaista, sprečavalo te koji su rekli: “Ti ćeš videti“, da odustanu od zlodela? A oni postupaju suprotno, dodaju ubistvo. Ali u svemu, šta god čine, šta god govore, sami sebe zapliću u nerazmrsive lance zla. Kada ih je Pilat nakon ovoga pitao: “Koga hoćete da vam pustim?“ složili su se da pusti razbojnika, a ne Isusa. Ubili su onoga koji ničim nikoga nije uvredio, nego je, naprotiv, toliko dobrih dela učinio. Šta, dakle, čini Juda? Kada je sujetni srebroljubac video da oni neće da prihvate ni njegove srebrnike, bacio ih je i pošao da se obesi.

“A prvosveštenici, uzevši srebrnike, rekoše: Ne valja ih metnuti u hramovnu riznicu, jer su cena za krv. Nego se dogovoriše te kupiše za njih lončarevu njivu za Groblje strancima. Zato se ta njiva i prozva Krvna njiva do danas. Tada se ispuni što je kazano preko proroka Jeremije koji govori: I uzeše trideset srebrnika, cenu cenjenoga, koga su cenili sinovi Izrailjevi; i dadoše ih za njivu lončarevu, kao što mi kaza Gospod“ (st. 6-10). Vidiš li kako ih savest osuđuje? Sami vide da su kupili ubistvo, i stoga nisu stavili u hramovnu riznicu, već su kupili lončarevu zemlju za sahranjivanje stranaca. Eto svedočanstva protiv njih i izobličenja u izdajstvu! Naziv mesta glasnije od trube javlja svima o njihovom gnusnom ubistvu. Svoj posao oni ne uradiše tek tako, nego se dogovoriše; sve je usmereno ka tome da niko ne ostane nedužan za svoje bezakonje, da svi nose svoju krivicu. To je predskazano i u proročanstvu. Vidiš li, zato, da i proroci, a ne samo apostoli, sa svom brižljivošću kazuju o sramoćenjima, propovedaju svuda o njima, i unapred predskazuju? A Judejci to nisu shvatili. Da su dali u hramovnu riznicu, ne bi se delo otkrilo tako po svemu svetu: kupovinom zemlje oni su učinili da sve bude poznato i budućim pokolenjima.

Pazite vi koji ubistvima mislite da dobro činite bližnjima i primate na sebe cenu ljudskih duša. To je judejska milostinja, ili bolje reći, satanska! Ima, zaista, i danas takvih koji, i kad mnoge potpuno opljačkaju, misle da su potpuno pravedni ako (siromasima) bace deset ili sto dinara. Upravo o njima prorok govori: “Pokrivate suzama oltar Gospodnji, plačem i uzdasima, zato ne gleda više na prinos, niti mu je drago primiti što iz vaših ruku“ (Mal 2,13). Hristos neće da se hrani plodovima lakomstva, ne prihvata takvu hranu. Zašto žalostiš Gospoda, prinoseći mu nečisto? Bolje je prezreti onoga kojeg muči glad, nego ga hraniti takvom hranom. Ono je delo nemilostivog, a ovo i nemilostivog i nasilnika. Bolje je ništa ne davati, nego davati tuđe. Kada bi video jednog nagog, a drugog u odelu, pa onda svukao poslednjeg i obukao prvog, kaži mi zar nije tačno da bi postupio nepravedno? Ako i onda kada daješ čak sve što si od drugog uzeo samo vređaš, a ne miluješ, kakve si kazne dostojan tada kada daješ samo mali deo od otetog i nazivaš to milostinjom? Ako su bili izloženi sudu oni koji su prinosili hromu životinju, kakav oproštaj možeš da očekuješ ti koji činiš gore? U Starom zavetu piše da je pljačkaš koji je vratio opljačkano samom vlasniku i dalje nepravedan, i da je jedva sprao svoju krivicu čak i onda kada je četvorostruko platio opljačkanom. Zamisli kakvo živo ugljevlje sabira na svoju glavu onaj koji pljačka i povrh toga čini još i nasilje, a ne vraća opljačkanom, nego daje drugom, umesto njemu, i ne vraća čak ni polovinu a kamoli četvorostruko, a pri tome živi u Novom, a ne u Starom zavetu?

Ako takav nije kažnjen, onda plači za njim zato što sakuplja sebi najteži gnev, ako se ne pokaje. „Zar mislite“, govorio je Spasitelj, „da su jedini grešnici oni na koje je pala kula?“ “Nisu, kažem vam, nego ako sv ne pokajete, svi ćete izginuti“ (Lk13,3).

Pokajmo se, dakle, i dajmo milostinju ne od dobiti lakomosti: dajmo prostodušnu milostinju. Zamislite kako su Judeji hranili osam hiljada Levita, pa još i udovice, sirote, i pri tome izvršavali i mnoge druge obaveze, bivali i u ratovima! A danas sama Crkva ima polja, zgrade, daje zemljarinu za zgrade, ima kola, konjušare, mazge i mnogo drugo radi vas i zbog vaše kamenosrdnosti. A trebalo bi da se ova crkvena blaga nalaze u vašim rukama, a crkveni prihodi trebalo bi da zavise od vašeg usrđa. Eto kakvo nesređeno stanje sada iz toga proizilazi: i vi ostajete bez ploda, i sveštenici Božiji ne bave se čime treba. Zar apostoli nisu mogli da ostavljaju zgrade i polja? Radi čega su ih prodavali, zašto su sve razdavali? Zato što je tako bilo bolje! Ali danas, kada ste do bezumlja zauzeti životnim brigama, kada samo sakupljate, a ne trošite, vaše očeve je obuzeo strah nad sudbinom udovica, sirotih i devojaka, a sve zato da mase ovih nevoljnika ne bi stradale gladne i žedne. Zato su bili prinuđeni da ustanove takav poredak. Oni uopšte nisu hteli da stvari dovode do tolike neuređenosti: oni su želeli da isključivo vaše usrđe bude njihova svojina, da jedino od njega dobijaju sve plodove, a da sami prebivaju u molitvama. Vi ste ih primorali da čine što i mirjani, koji žive od kuće; zbog ovoga se sve izopačilo. Ko će umilostiviti Boga ako se i vi i mi bavimo istim?

Mi ne smemo da otvorimo usta zato što više nemamo ništa posebno u odnosu na mirjane. Poznato vam je da apostoli nisu hteli da razdele imanja, čak i bez truda sabrana! A danas su naši episkopi u takvim staranjima prevazišli same nadzornike, ekonomiste i krčmare. Tada, kada bi morali da se staraju o vašim dušama, oni svaki dan vode brigu o onome čime se obično bave skupljači poreza, preuzimači, brojači i blagajnici. Ne govorim o ovome i ne izlivam svoju žalost uzaludno. Želim da vidim neko poboljšanje i promenu, želim da nas, ophrvane toliko teškim ropstvom, napokon sažale, da bismo za Crkvu ponovo postali i dobit i blago. A ako nećete, eto siromaha pred vašim očima; mi nećemo prestajati da hranimo onoliko njih koliko možemo, a koje ne budemo u stanju da zbrinemo, prepuštamo vama da ne biste u strašnom danu čuli sledeće reči, upućene nemilostivima i bezdušnima: „Videste me gladnog i ne nahraniste me.“ Vaša neljudskost i nas ujedno čini smešnim: kada se mi, ostavivši molitvu i učenja i druga sveta zanimanja, guramo i dan i noć, jedni sa prodavcima vina, drugi sa prodavcima hleba, treći sa trgovcima druge vrste. Od sada su svađe i prepirke, svakodnevne poruge, od sada svešteniku daju imena koja više priliče mirjanima koji imaju kuće, a trebalo bi zameniti ta imena potpuno drugim i pozajmiti nazive od onih dela od kojih su apostoli zapovedili da se pozajmljuje: od davanja hrane siromašnima, od zaštićivanja onih koje vređaju, od staranja o strancima, od pomaganja nevoljnima, od vođenja računa o sirotima, od branjenja udovica, od zaštićivanja devojaka, i upravo ta služenja razdeliti međusobno jer upravo su to naše dragocenosti i dolična blaga, upravo ona nama pružaju veliku udobnost, a vama korist, ili, bolje, vama i udobnost i korist. Mislim da blagodaću Božijom broj onih koji se ovde skupljaju dostiže sto hiljada. O, kad bi svaki bar po jedan hleb davao siromašnoj braći! Svi bismo upravo tada bili u izobilju; ili kad bi svaki udelio makar po jedan novčić (paru), tada ni siromašnih ne bi bilo, i mi ne bismo trpeli toliko sramoćenja i ismejavanja zbog brige o imanjima. Naravno, one reči: “Prodaj sve što imaš i razdaj siromasima, pa hajde za mnom“ – mogu biti umesno rečene i crkvenim velikodostojnicima na račun crkvenih imanja. Niko ne sme da ide za Njim nekako drugačije nego da ostavi svaku grubu i prizemnu brigu. Ali danas Božiji sveštenici vode brigu i o berbi grožđa, i o žetvi, i o prodaji, i o kupovini stvari. Oni koji su služili u šatorima bili su potpuno slobodni od svega toga, mada im je bilo dato upravo telesno služenje; a mi, koji smo prizvani u samo nebesko svetilište, koji ulazimo u istinsku svetinju svetih, primamo opet na sebe brige svojstvene trgovcima i krčmarima. Iz ovoga proizilazi i velika nebriga o Pismu, i lenjost u molitvama, i nemar u svemu ostalom. Ne možemo deliti sebe i na jedno i na drugo. Zato pozivam i molim da otkrijemo za nas izvore obilja, da vaše usrđe postane i naše gumno i naša pivnica. Tako će i siromašni biti prikladno hranjeni, i Bog će biti neprestano proslavljan, i vi ćete se, pokazujući više uspeha u čovekoljublju, nekada nasladiti večnih blaga, kojih svi da se udostojimo da ih dobijemo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista, kojem slava u vekove vekova. Amin.

Sveti Jovan Zlatousti

Izvor: Eparhija šumadijska

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!