Свети Игњатије Брјанчањинов o смиреномудрију

Свети Игњатије Брјанчањинов

Смиреномудрије је начин размишљања (образ мисли), позајмљен у потпуности из Јеванђеља, од Христа. Смирење је срдачно осећање, то је залог срдачни, који одговара смиреномудрију.

Прво се ваља научити смиреномудрију, (и) по мери вежбања у смиреномудрију душа стиче смирење, зато што стање срца увек зависи од мисли, које је усвојио ум. А кад се делање човека осени божанском благодаћу, тада смиреномудрије и смирење у обиљу почињу да рађају и удвостручују (увећавају) једно другога, уз помоћ помоћника молитве – плача (уз подстицај подстрекача молитве – плача).

Врлина, супротна гордости и посебном изразу њеном у самом духу човечијем – само-мњењу (умишљености) – јесте смирење. Као што је гордост по преимућству (пре свега) болест нашег духа, грех ума, тако је и смирење добро и блажено стање духа, оно је по преимућству (пре свега) врлина ума. Из тог разлога оно се врло често назива у Светом Писму и у списима светих отаца смиреномудријем. Шта је то смиреномудрије? Смиреномудрије је правилно схватање (поимање) човека о човечанству, и према томе, оно је правилно схватање (поимање) човека о себи самом.

Непосредно дејство смирења, или смиреномудрија, закључује се у томе, што правино схватање (поимање) човека о човечанству и о себи самом помирује човека са собом, са људским друштвом, са његовим страстима, недостацима, злоупотребама, са околностима личним и друштвеним – помирује са земљом и небом. Врлина – смирење добила је своје име од рођеног њоме (од ње) унутрашњег срдачног мира. Кад имамо у виду једно умирујуће, радосно, блажено стање, произведено у нама врлином, онда то називамо смирењем. А кад намеравамо заједно са стањем да укажемо и на извор стања, тада то називамо смирено-мудријем.

Не мислите, љубљена браћа, да одређење (дефиниција), које смо ми дали и у коме је смиреномудрије названо правилним начином размишљања човека (образом мисли) уопште о човечанству и посебно о себи самом, јесте одређење произвољно (дефиниција). Такво одређење (дефиниција) смирењу и смиреномудрију указано је Самим Господом.

Он је рекао: “познаћете истину, и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Али шта је таква духовна слобода, која се предаје Истином, ако није свети благодатни мир душе, ако није свето смирење, ако није јеванђељско смиреномудрије? Божанска Истина је Господ наш Исус Христос (види Јн.14,6). Он је огласио: “Научите се од Мене,” од Божанске Истине, “јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете мир душама вашим” (Мт.11,29). Смиреномудрије је начин размишљања (образ мисли) човека о себи и о човечанству, који је указан и који се указује Божанском Истином.

* * *

Сећање на смрт прати смирење на путу земаљског живота, упућује га да дејствује на земљи ради вечности и, што је чудно, сама његова дејства одушевљава посебним доброчинством. Смиреномудри (човек) дејствује ради врлине, а не по подстицају страсти и не ради задовољења страсти; према томе, његова дејства не могу а да не буду добродетељна (врлинска) за друштво људско.

Смиреномудри (човек) види себе као ништавну прашинку усред огромног здања света, усред времена, покољења и догађаја људских, протеклих и будућих. Ум и срце смиреномудрог (човека) способни су да приме Божанско хришћанско учење и непрестано да успевају (напредују) у хришћанским врлинама; ум и срце смиреномудрог (човека) виде и осећају пад човечије природе и зато су способни да признају и прихвате Искупитеља.

Смиреномудрије не види достојанства у палој природи човечијој, оно созерцава човечанство као превасходно саздање Божије, али уједно созерцава и грех, који је продро (проникао) у цело биће човека, који је отровао то биће; смиреномудрије, признајући величанственост саздања Божијег, признаје уједно и безобразност саздања, (исквареног) накаженог грехом, оно постојано сетује (тугује) због те беде (несреће). Оно гледа на земљу као на место свог изгнанства, настоји покајањем да се врати на Небо, изгубљено само-мњењем (умишљеношћу).

* * *

“Нико да вас не обмањује самовољним смиреномудријем” (Кол.2,18), рекао је свети апостол Павле.

Истинско смиреномудрије састоји се у послушању и последовању Христу (видети Флп.2,5-8).

Истинско смиреномудрије је духовни разум. Оно је дар Божији, оно је дејство Божанске благодати у уму и срцу човека.

Може бити и произвољно смиреномудрије: њега производи за себе душа празно-славна (сујетна), душа прелашћена и обманута лажним учењем, душа, која обмањује саму себе, душа, која тражи ласкање од света, душа, која у потпуности тежи ка земаљском успеху и земаљским задовољствима (насладама), душа, која је заборавила на вечност и на Бога.

Произвољни, сопствени производи смиреномудрија јесу безбројне разноврсне вештине, којима човечија гордост настоји да улови славу смиреномудрија од заслепљеног света, од света, који љуби своје (воли), од света, (који узвисује, хвали) који превазноси порок, кад је порок обучен у маску врлине, од света, који мрзи врлину, кад врлина стоји пред очима његовим у светој простоти својој, у светој и тврдој покорности Јеванђељу.

Ништа тако није непријатељско смирењу Христовом, као својевољно смиреномудрије, које је одбацило јарам послушања Христу и под покровом лицемерног служења Богу (свјато-татствено) као крадљивац светиње служи сатани.

Ако ми будемо непрестано гледали на свој грех, ако се будемо старали да га сагледамо детаљно (подробно), онда нећемо наћи у себи никакве врлине, нећемо наћи ни смиреномудрија.

Истинским смирењем прикрива се истинска, света врлина, као што покрива (чедна) целомудрена дјева покривалом своју лепоту, као што се прикрива Свјатаја Свјатих (Светиња над Светињама, тј. олтар) завесом од погледа народа.

Истинско смиреномудрије је карактер јеванђељски, нарав јеванђељски, (образ мисли) начин размишљања јеванђељски.

Свети Игњатије Брјанчањинов