Свети дух екуменистички и екомунистички
Затурени духовни оријентир Цркве
Писмо Владике бачког Иринеја о Српској цркви и плановима за Косово и Метохију (Политика, 16. март 2023, 1, 22) сасвим лепо показује да Срби више немају шта очекивати ни од Српске Цркве ни од Српске Државе, тј. да су се против њих удружиле и Црква и Држава. Осмотрићемо неколико појединости које на то непосредније указују.
Владика вели да је Црква још 20. јануара обавештена да ће Косово и Метохија бити изручени арнаутлуку и у вези с тим „саопштила“ да је то „саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву, тако и за нашу државу“. Та се изјава мора означити као сасвим коректна, али је Владика пропустио да дода и још понешто из историјског памћења Цркве која га је запала да је предводи: некад су и Црква и Држава имале обичај да кажу реч, али је из ње следила и обавеза да се реч одржи, тј. да се спроведе у дело. И тако је би[ва]ло док су Цркву предводили духовници, а Државу одуховљени умници. И док су, и једни и други, били озрачени Људском Честитошћу.
Српска Држава, једнако као и Српска Црква, вазда су утемељиване по врло високим критеријима: нико се, никад, ни на којем послу на коме се одлучује о нечему што се тиче живота заједнице није могао наћи ако пре тога није успоставио сопствену адресу и обезбедио јој поштовање заједнице. За Српску Цркву то се начело подразумевало и пре него што је она и основана и у њу се могли уграђивати једино они њени представници чија је адреса била оверавана по правилима која су уобличавана тамо где слаба људска свест није могла досегнути. И те су појединости „уредиле“ да Срби и њихова Црква у прошлом миленијуму претрају све историјске олујине и несреће и да, као Народ и Црква, уђу у ХХ век.
И да у томе веку — потону. Пошто су, на самом његовом почетку, срушили једну Империју, заљуљали другу и помогли јој да се и она распадне. И тада искрварили да се од трећег ропства нису могли одбранити. А оно им је најављено кад су обавили свој први „посао“, тј. кад су ушли у Скадар као своју стару престоницу, а Черчил им „предложио“ да га одмах напусте, а ако се буду нећкали — он обећао да ће под Скадар довести своје ратне бродове и да ће они (тј. ти бродови), својим аргументима, најбоље подупрети његове демократске налоге. И после Срби искрварили на Церу, Колубари, преко Скадра, Крфа, Солуна, Кајмакчалана, али на време стигли да дочекају Вилсонове и Черчилове комунисте и да им они, у Другом светском рату, приреде оно исто што и Троцки и Лењин Русима у Октобарском Злочину 1917.
Та је скадарска епизода, показаће се касније, била тек увод у несреће које су се Србима припремале: Први („Велики“) рат припремљен је као средство за разарање Русије и руског православља, а Други с циљем да се „поправи“ оно што Првим није најбоље обављено и да се, узгред, успостави јеврејска држава. Према наводима зналаца, наиме, страх од Русије „тресао је Запад“ већ од осмог века, а у панику се претворио кад је најављена могућност да ће Русија до 1930. године преузети економску превласт од Запада, а око 1950 — имати више становника него сва Европа укупно. Троцки и Лењин све су то пресекли својим револуционарним злочином, после њихово дело наставио Стаљин, сви они смакли много десетина милиона (бољих) руских глава, а с исте адресе с које и они Русима — Броз је испоручен Србима да уништи српско православље (не можемо рећи „балканско“ јер су грчко, бугарско и румунско православље „браниле“ немачке династије). И зна се како је то Броз обавио: на први милион Срба које су у ХХ веку побили Грци и милион и по који је томе броју додат у Великом рату — Броз је, сâм, дотурио макар онолико колико и његови претходници заједно (милион и по „западних“ Срба за време рата и макар милион „источних“ после рата). И, узгред, разорио српски етнички простор: немањићку Србију преселио у „Македонију“, остатке западних Срба оставио под камом усташких кољача у Хрватској и Босни, Црној Гори даровао „нацију“, Косово и Метохију преселио тамо где је то својевремено са Скадром учинио и Черчил. И, уз све то, исецкао српски језик, најпре на „македонски“, после и на „хрватски“ и тиме отворио пут да им се, у наше дане, придруже „бошњачки“ (бошњачка памет хоће да је то „босански“) и „монтенегрињски“ (тј. „комитски“, тј. „црногорски“), а помиње се могућност да ће им бити додати и неки други („војвођански“, „шопски“, „торлачки“, „шумадијски“).
Из свих тих Брозових разарачких пројеката, разуме се, није могла бити изузета ни Српска Црква: он је после рата побио макар двоструко више архијереја него што је то за време рата пошло за руком свим српским кољачима (међу њима нашла су се макар и два патријарха јер нису пристајали на то да овере његову „македонску цркву“) и додао им и много стотина других свештенослужитеља (давно је објављен податак да је таквих било 629, а не зна се колико их се касније још нашло на тим његовим списковима); остао је податак да су комунисти у Русији разорили 76.000 цркава и манастира, али се не зна колико је Броз са својим усташким савезницима поравнао српских цркава и манастира. Познато нам је, међутим, да у српском Епископату, који предводи наш напред поменути Владика, данас има тек неколико духовника, а сви су остали прављени „по Брозовим мерама“, тј. дошли с његовом „партијском књижицом“ или из оне групе „оштећених Срба“ који никад нису могли успоставити сопствену адресу (а камоли јој прибавити поштовање) и зато били заштићени од свих послова на којима се одлучивало о судбини заједнице на свим нивоима њене организације. Броз је управо такве истурао на све позиције с којих се уређивала и судбина Цркве и судбина Државе (постављао их, рецимо, за министре полиције) па се тако догодило да је српски Епископат биран по критеријима не битно различитим од оних по којима и „ЦК КП“ (једна од разлика била је да међу епископима није било убица као у ЦК нити швалерчина као тамо, али се и међу њима могао појавити покоји швалерчић иза чијих се исповеди умела заљуљати и — колевчица).
Наш Владика на све то гледа апстрактно („sub specie aeternitatis“): „Од силаска Светога Духа на апостоле Црква врши мисију конкретним људима и народима на њиховима језицима. На тим језицима се, на Јеванђељу, на речи Христовој, развијају народне културе. Црква Јеванђељем и Евхаристијом преображава народе, кроз то преображавање… створени су народи, савремене нације и различити облици државног организовања“, при чему се дешава[ло] „да народи, у целини или дêлом, остану без или ван оквира своје државе“, али да „Црква, будући да њено постојање и мисија нису везани за било какав политички, па ни државни оквир остаје заувек уз народ вршећи своју мисију, јер је њен хоризонт сотириолошки, везан за спасење људског рода у Христу Исусу. Има ли бољег примера за то од наше црквене и народне повести? Има ли бољег примера за то од вековног места Цркве у животу српског народа на Косову и Метохији? При одлучивању Црква се држи духовног оријентира и гледа какве све околности могу бити у будућим временима узимајући у обзир све опције. Напослетку, Црква све процесе мора да посматра у категоријама вечности, у категоријама историје спасења рода људскога, а не само у категоријама међународне политике, геостратешких интереса, никако пак не у категоријама ко зна где писаних агенди које лако могу да окрену Србе против Срба“.
Овако уобличена, Владичина тумачења Цркве и њене мисије остављају простор и за неке недоумице, а основна се своди на то да је остало нејасно кад он има на уму Цркву уопште, тј. кад она „процесе… посматра у категоријама вечности“, а кад хоће да на тој линији одреди позицију Српске Цркве и да јој нађе „вековно место у животу српског народа на Косову и Метохији“. Та се недоумица појачава даљим наводом да „политичари понекад не препознају место Цркве у животу народа“ и да на то „не треба сувише прекорно гледати“, али је „запањујуће… кад поједини свештеници, различитог ранга или чина, јавно и горљиво заступају став да Црква треба да се експонира тако да буде залог или капара за ризичне, нереалне и неоствариве политичке пројекте — поновићемо креиране ко зна где — па ако пропадне пројекат, нека пропадне и Црква и њена спаситељска мисија. Такви су инспирисали Лењина да створи термин »корисни идиоти«“, а наведене Владичине речи доводе нас до суштине његових погледа: „Као тело Христово, Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе“, тј. државе могу пропадати, народи с њима заједно нестајати, а Црква и њена спаситељска мисија морају остати да спасавају оно што је — већ пропало. Позивајући Лењина за сведока у својим теолошким промишљањима, с друге стране, Владика признаје да је темељитије озрачен Екуменистичким и/ли Екомунистичким него Светим Духом и жести се на свештенике који покушавају да макар упозоре на то да је њихова српска паства творевина Српске Цркве и да би било природно да она ту своју творевину макар покуша бранити — у приликамама кад су је већ сви напустили. Никога, наиме, не треба уверавати у то да Црква треба да се залаже за неки политички пројекат, али ваљда нормалним треба сматрати и питање је ли противправно бранити националне историјске и културне тековине, тј. националну (па, дакле, и црквену) имовину, тј. цркве, манастире, заједно са свим манастирским метосима, одн. Метохијом.
На тај аспект проблема Српска Црква, у лику нашег Владике и његовог Патријарха, гледа кроз комунистичке наочаре и, испоставиће се, заокружује Брозово дело. Ваља, наиме, рећи да је Броз, формално, још 1943. Косово и Метохију обећао Арнаутима, после те Арнауте придружио својим усташама и комунистима и деценијама заједно сатирали Србе, Милошевић одбио Закон о враћању манастирске имовине, његови наследници дали им и све друго, а наш Владика и његов Патријарх даровали Македонцима сву српску немањићку историју и традицију (и оверили је, узгред, главама оних српских патријараха које је Броз смакао зато што одмах нису пристали на оно на шта ова двојица комуниста јесу кад то од њих нико није тражио). Разарајући и Србе и Српску Цркву, Броз је као главне полуге у тим злочинима употребио владике које је „школовао на својим »универзитетима« и кројио по својим мерама“ (као најистакнутији од свих његових питомаца, а извори сведоче да је таквих било више од 2.000, показао се управо Владика који нам ове појединости тумачи заједно са „српском православном доктрином“, при чему он то чини и у име свог Патријарха који је још млад и невешт, а интересују га и неке „друге ствари“, па да му се не би омакла нека реч која не би била потпуно у складу с комунистичким налозима).
Тако су Броз и његови ЦК КПЈ / СКЈ и ЦК СПЦ Србе опустошили и довели их до уништења.
Аутор: Драгољуб Петровић, лингвиста
Извор: Између сна и јаве
