Свети Димитрије Ростовски: Поуке хришћанима у невољама народним и временима отпадије
Поука поводом литије око Кремља
(У знак сећања на изгон француских трупа из Москве, 12. окт.)
Данас се у Москви иде у велики опход око Кремља у знак сећања на повлачење Француза из Москве 1812. године. У овај дан, који ће се у векове спомињати, сећајући се, с једне стране, тих тешких, а с друге славних времена у животу наше Отаџбине, и нехотице нам на ум долазе речи васељенског учитеља Св. Јована Златоуста:
„Немојмо негодовати, него се радујмо у жалостима; јер оне су мелеми корисни за исцељење рана наших, и премда су с једне стране горке, са друге имају сласти у себи. Будимо благодарни Богу и за патње што их поднесмо: јер Он их не шаље без расуђивања, него њиховим посредством чини добро душама нашим“ (Пролог, 7. август). – Сада нам и нехотице ове речи на ум долазе; јер сматрамо да се ничим не може боље доказати истинитост њихова него догађајима славне 1812. године, којих се данас сећамо. И заиста, замислите пре свега почетак отаџбинског рата. Најпре смо непријатељу препустили Смољенск, а после њега, након Бородинске битке, били смо принуђени да се повучемо и из саме Москве. Помислите, шта је тада могло бити страшније од ситуације у којој смо се нашли? Чинило се да се слична несрећа никада још није обрушила ни на један народ, и сећање на њу и дан-данас изазива мучни осећај неиздрдржљиве срамоте и жалости. А шта је онда било? Онда, ако узмемо само Московљане, без грешке бисмо могли рећи да је највећи део њих с правом мислио да је наступио последњи час живота њиховог, ако не и последњи дан овога света. И заиста: шта је могло бити жалосније од удела њиховог? „Бежите!“ – вичу им са свију страна, – „Бежите, спасавај се ко може, непријатељ је опколио град, неће нас поштедети!“ И све се помете, судари, те побеже уз вику и јауке. И нађе се Москва са храмовима Божијим у пламену, и запаљена беху села и засеоци у близини града. Да, ситуација је била ужасна. Али шта је ипак испало из тих околности? Као прво, казује Александар Благословени, „са проливањем крви руске умножаваше се у Русији дух мужанства, са паљењем градова разгореваше се љубав према отаџбини, са разарањем и поругањем светиња Божијих утврђиваше се у њој вера и рађаше се непомирљива освета. Војска, велможе, племство, свештенство, трговци, народ, једном речју, сви државни сталежи и звања, не штедећи ни имовину, ни животе своје, постадоше као једна душа, душа истовремено одважна и благочестива, у којој подједнако пламтијаше љубав према отаџбини и љубав према Богу“. Дакле, те страшне околности укрепиле су у прецима нашим четири врлине: веру у Бога, љубав према Богу, љубав према отаџбини и одважност. А са овим врлинама у то доба нама више никаква сила није представљала страх и трепет, никаква препрека није се чинила несавладивом, и тако смо победили непријатеље своје.
Победа над непријатељима је други резултат ових ужасних околности у којима смо се нашли. „Један део непријатеља наших, крвљу натопивши земљу, оставио је кости своје на просторима московских, калушких, смољенских, белоруских и литавских поља. Други део, укључујући и војсковође и старешине њихове, био је заробљен у многим биткама. А остатак, у свом избезумљеном бекству, трпећи студен и глад, остави кости на путевима од Москве до граница Русије“ (Манифест); сам пак предводник њихов осрамоћен бежаше од нас. А да ли се могло и помишљати да ће икада испасти овако? Да ли се тако нешто уопште могло и помишљати, када су чак и војници наши, напуштајући Москву, плакали и и ридали попут мале деце? А ипак, догодило се овако. Најзад, из ужасних околности у којима смо се нашли изашло је и то да се срамота наша у славу велику претворила. После победе над непријатељем, дошли смо у земљу њихову, и Император наш беше почаствован више од свих царева земаљских, и ослободисмо тада и народе што их горди завојевач беше поробио. Преко нас је зора мира над Европом заблистала, и васкрсла су царства, и обновила се земља, као после потопа воденог; а уједно се и наша отаџбина усправила са радосном свешћу о томе да ју је Бог изабрао да буде оруђе Промисли Његове; преко ње је, како се изразио песник – савременик велике епохе, „прекратио громове битака, зауставио бујице крви, вратио царевима престоле, народима слободу, и свуда мир и тишину донео“ (из Императоровог говора поводом потписивања мира са Француском). И ето, онде где се синоћ разлегаше плач, јутрос се радост настанила, и у обновљеној престоници руској и у древним светим храмовима њеним одјекну ликујући глас: „Слава на висинама Богу и на земљи мир!“
Сада ћете се, браћо, сигурно сложити с нама да се истинитост наведених Златоустових речи може доказати догађајима из славне и незаборавне 1812. године, и да су ти догађаји са очигледном јасношћу доказали да је уистину и жалост мелем користан по ране наше, и да нам патње Господ неће без расуђивања ниспослати, него да ће њиховим посредством корисно чинити душама нашим. А ако је тако, онда се и у животима нашим, у часовима жалости и патњи, утврђујмо у речима Васељенског Учитеља, и будимо у недаћама непоколебиви, чврсти и стамени попут стена. На крају крајева, немојмо сметнути с ума ни то да је у Бога све премудро устројено, укључујући чак и невоље и патње, и да све служи спасењу и благовању нашем. Амин.
У болести пре свега ваља искати исцељења не у лекара, но у Бога
Задеси ли нас болест, ваља ли, да бисмо се од ње избавили, звати лекара или не? Зацело ваља, јер то саветује и реч Божија. „Поштуј лекара у потребама својим чашћу која му припада“ (Сирах. 38, 1), вели Писмо, и на другом месту: „и дај место лекару“ (ст. 12). Сада се намеће друго питање: ваља ли одмах, чим болест наступи, звати лекара или не? Не; пре свега се ваља обратити Богу са молбом за исцељење од болести, а тек затим звати по лекара. Зашто? – Из разлога што су живот и смрт наша у рукама Божијим, и што нас, сходно томе, може исцелити искључиво Господ; лекар је само оруђе у рукама Његовим. И не буде ли Бог желео да нас помилује, лекар нам у нашој болести ништа неће моћи олакшати. Можда би вам по вољи било да чујете доказе за ово? Са задовољством ћу вам их понудити.
Једном злобни гонитељ хришћана Валерије упита мученика Папилу: „Који си занат изучио?“ – „Лекар сам,“ – одговори Папила, – „само знај да не лечим травама што на земљи расту него мелемима који се подају одозго, од Бога, и ти мелеми не само што исцељују тело, него и болести душе“. Тада Валерије каза: „Не може бити правог лечења без изучавања медицинске науке, коју су утемељили учени мужеви Гален и Хипократ“. Папила узврати: „Гален и Хипократ могу некога исцелити тек када лек болеснику, из неизрецивог милосрђа Свога, пода Христос; у противном, сва наука њихова пропада, и никакве користи од ње никоме нема. Али можда би ти желео да се на делу увериш у истинитост речи мојих? Деде! Ево, тик уз тебе седи човек слеп на једно око; нека твоји лекари учине да прогледа; подаре ли му вид, у свему ћу се сагласити са тобом, и ни речи нећу рећи.“ Валерије ће на то: „А зар може бити да га ко исцели?“ Папила одговори: „Онај ко призове Христа, од свих болести Исцелитеља, моћи ће не само овога, него и сваког другог болесника исцелити „. „Е па, ако је тако,“ – рече Валерије, – „учини да овај човек сада прогледа“. Папила одговори: „Нећу то први чинити; нека најпре на њему опробају умеће своје лекари твоји, а тек после њих показаћу на њему силу Христа мога“. И сабраше се лекари, и мољаху се боговима својим, и жртве приношаху, и тумараху ужурбано, и галамљаху цели боговетни дан, али се око болеснику не исцели. „И беше ово,“ – казује предање, – „смеха достојно“. Када дође ред на Папилу да приступи болеснику, он подиже очи своје к небу, дотаче се руком слепог ока, осени га крсним знамењем, и гле, истога трена отвори се око, и болесник оздрави. И не само телесним, но и душевним оком прогледа тада онај човек. Као да се иза сна пробудио, он познаде немоћ лажних богова, увери се у силу Бога истинитога и начини се хришћанином.
И ето, погледајте сада: је ли помогла наука Галенова и Хипократова овоме болеснику? Помогоше ли му људи докле не беше са њима Бог? Шта год да чињаху, колико се год стараху и галамљаху, из свега тога ништа не изађе. Али чим призва Папила Господа милосрдног, саветник Валеријев прогледа. Стога и ви, браћо, у болестима се пре свега Богу обраћајте, а не лекару. Са сузама замолите Господа да вам исцељење подари, покајте се због грехова својих, сједините се са Господом кроз причешће пречистим Тајнама Његовим, ако сте у могућности, раздајте милостињу, да бисте тек после тога, свецело се предавши вољи Божијој, доброј и свесавршеној, позвали по лекара. Онда ће највероватније и испасти тако да да ће вам лекар помоћи; а не помогне ли, остаће вам велика утеха да умирете у миру са Богом и са савешћу својом. Амин.
О доброчинствима Царице Небеске према
отаџбини нашој
Данас смо, браћо, намерили да вам подробно разјаснимо истину о неизбројивости доброчинстава Царице Небеске према отаџбини нашој.
Ево, у овом моменту се сећамо како се године 1612., у доба кнеза Пожарског, мала чета већ изнурених војника, осокољена једино уздањем у заступништво Мајке Божије, са чврстином и мужевношћу бацила на непријатеља и нанела му пораз. И истинита вера наше Цркве остала је неприкосновена, прејемство (= наслеђе) престола чврсто и непомериво, народна добра сачувана су од грамзивих Пољака и домаћих издајника, и сем тога, први су изгубили наду да ће господарити Русијом, а ови потоњи да ће у њој уводити неки свој поредак.
А све се ово догодило тек пошто истински синови Русије свецело себе и своју домовину поверише покровитељству Пресвете Владичице. Зато се сада сећамо Њеног доброчинства, које не заборављамо особито из разлога што нам је оно било учињено у једно за нас изузетно тешко време, када је отаџбина наша, очито, стајала на ивици провалије.
Али, браћо, да ли је једино ово доброчинство показала према домовини нашој Царица Небеска? Није ли Она и раније, и касније увек била највећа избавитељка и спаситељка наша? Није ли Она свагда била и необорива стена, и силна заштита? Да, браћо, била је то уистину, и то ћемо сада и на славу Њезину, и на поуку вама покушати да разјаснимо у беседи која је пред вама.
По допуштењу Божијем, а по гресима нашим, године 1395. страшни Тамерлан упаде у пределе наше, посвуда ужас сејући. Народ са плачем и ридањем вапијаше: „Мајко Божија, спаси земљу руску!“ И овај вапај би услишен: Тамерлан угледа некакву високу планину и Светитеље са златним жезлима у рукама како силазе са њеног врха и иду к њему. Над њима, у лучезарној светлости, стајаше благообразна и величанствена Жена, окружена хиљадама војника небеских, који се попут муња беху устремили на њ. Устрашивши се, он, на највеће изненађење свих, заповеди војскама својим да се повуку из руских земаља. Године 1480. Ахмат, поглавар Златне Хорде, беше кренуо у поход на Москву; и опет Руси са усрдном молитвом Мајци Божијој притекоше. Та молитва спасе их: Ахмат беше од некога обавештен да су Руси извршили продор у Хорду те се, обузет ужасом, даде у бекство са свом својом војском (в. Летопис Љвова, стр. 174-175). Или овај случај: када је казански кан Махмет Гиреј, године 1521, предводећи кримске, ногајске и казанске Татаре, у облацима дима, остављајући за собом мноштво спаљених села, већ био пред Москвом, опет преци наши прибегоше Великој Заступници својој, и поново им Она показа милост Своју и помоћ Своју пружи. „И видеше,“ – казује летописац, -„Татари огромну војску руску и јавише то кану; а он посла некога од својих најближих људи да сазна истину. У трепету овај дође и завапи: О, господару, бежимо! Неизбројиво мноштво војника иде на нас из Москве! И побегоше“ (в. Степена књига 2, 200 и Руски хронограф, 280). У доба цара Теодора Ивановича Русију нападоше два непријатеља: шведски краљ крете на Новгород, а царевић кримски Нарадин са братом својим пође на Москву. Цар похита у Благовештењски сабор, узе одатле чудотворну икону Мајке Божије и са њом у литији обиђе зидине градске и стројеве војника својих. И би услишена молитва благочестивог цара. Те ноћи јави му се Царица Небеска и откри му да ће силом Сина Њеног и Бога, по Њеном заступништву, непријатељи бити побеђени, што се и збило. Сутрадан, рано изјутра, Нарадин нападе Русе и борба трајаше читав дан. Но наједаред га обузе велики страх и он, гоњен невидљивом силом Божијом, са силним пуковима својим срамно побеже с бојног поља. Није прошло много времена, и те исте године, желећи да се освети за овај пораз, Нарадин поново предузе поход на Москву; али и овај пут претрпе неуспех, будући поражен, као што казује предање, „крепком десницом Сина Божијег, а ради заступништва Мајке Божије, Пречисте Богородице“. И у доба цара Алексеја Михајловича Татари нападоше Курску област, разорише и попалише мноштво села и градова и бројне Русе заробише. Цар се ватрено мољаше пред иконом Донске Мајке Божије и такође, задобивши помоћ Царице Небеске, победи Татаре, изагна их са земље руске и одузе им плен што га они беху силом покупили. Сетимо се и зловремена када нас истовремено беше напало дванаест народа. Има ли онога ко не зна да је у то доба, за све време отаџбинског рата, испред руске војске и пре сваке битке и док се оне беху водиле била ношена чудотворна икона Смољенске Мајке Божије, пред којом војници руски огњене молитве узношаху? Наравно, управо те молитве учиниле су да смо ми, који смо најпре били гоњени и трпели сваку невољу, на крају крајева доспели у земљу непријатеља наших, онамо одакле је и потекла хидра бешчашћа и анархије, те смо се показали не само као победници, него и као радосни весници мира за читаву Европу.
Према томе, браћо, догађај кога се сећамо о данашњем празнику, као и збивања пре и после 1612. године, могу нас уверити да је Царица Небеска увек била спремна да чини, и да је уистину чинила велика дела милости отаџбини нашој. Међутим, разуме се, сва описана збивања нису довољна да се стекне представа о неизбројивом мноштву доброчинстава Преблагословене Владичице према нама. Довољно је казати, да бисмо ову истину потврдили, да у нашој земљи нема скоро ниједног града који не поседује какву видљиву залогу њеног невидљивог заступништва – неку Њену чудотворну икону, а пред тим иконама се и до дана данашњег дешавају бројна чудеса, којима се дивимо када читамо о прошлим временима. А ако је тако, све нам то потврђује истину да је Царица Небеска за нас стуб огњени што управља нама докле ходимо по тами и покров наш шири од облака, да нас Она заступа и избавља од непријатеља наших и од сваковрсних недаћа; да смо сви ми, иако грешни, ипак љубљена чеда Преблагословене Владичице, да доброчинствима Њеним према нама нема броја, и да стога сви ми свагда морамо Њој благодарни бити. – И носићемо ту благодарност у срцима нашим. Са особитом пажњом свагда ћемо се у уму и срцу опомињати великих доброчинстава Њезиних; држећи се устава Свете Цркве, поштоваћемо „дане спомена Њезиног, прослављати Је псалмима, песмама и појањем духовним, скрушеношћу срдачном и милосрђем према сиромасима, јер је и Богу овакво служење највећма по вољи“ (Тачно изложење вере, књ. 4, погл. 15). И најзад, увек ћемо се владати тако да у свакоме трену, и у будућим временима, останемо достојни милости Мајке Божије. Амин.
И по одласку у вишњи свет Свети се моле за постојбину своју
Нема сумње да су сви Свети Угодници Божији љубили сваки своју постојбину, да су јој помагали још за живота чиме год су и како год су то могли, и наравно, да су се молили и заузимали за њу пред Богом. Да бисмо доказали ову истину, довољно је, чини нам се, навести као пример Свете из наше отаџбине. Има ли онога ко не зна за заслуге пред отаџбином нашом и молитвено заступање за њу Преподобног Сергија Радоњешког, московских Светитеља и других Светих прослављених у земљи руској? То да су Свети још за живота били заступници и молитвеници сваки за своју постојбину, истина је необорива. Али поставља се питање: јесу ли такви остали и након што променише светом? Јесу ли сачували љубав према постојбини земаљској и у вишњим насељима? Моле ли се и онде за њу, помажу ли јој? Шта бисмо на овом месту могли понудити као одговор? Чујте излагање које следи.
После смрти Светог Великомученика Димитрија Солунског, који беше сахрањен у своме родном граду Солуну, тај град једном, у доба императора Маврикија, нападоше Арабљани. У те, за житеље Солуна страшне и претешке дане опсаде, неки благочестиви човек, коме име беше Илустрије, једне ноћи дође у цркву Светог Великомученика и, ставши у припрату, поче се усрдно молити Богу и Светом Великомученику за заштиту Солуна од непријатеља. Док још беше на молитви, гле, угледа он два светлоносна младића, који наликоваху на оне што стоје пред престолом царским; а то беху Анђели Божији. Врата црквена отворише се пред њима сама од себе, и они уђоше унутра, а за њима и Илустрије. Нашавши се унутра, младићи иза гласа запиташе: „Где је господин који овде пребива?“ На ове речи одазва се младић који изгледаше попут слуге и са своје стране узврати: „Зашто га тражите?“ Анђели ће: „Господ нас посла да му реч кажемо“. Младић-слуга, показавши на гроб Светог Димитрија, одговори: „Овде је“, те разгрну завесу која гроб Великомученика скриваше. И гле, он сам изађе у сусрет Светим Анђелима, изгледајући онако као што се изображава на икони, и сијаше сав као сунце, тако да Илустрије не могаде ни очију својих управити к њему, и испуни се трепетом. Анђели поздравише Димитрија, он им отпоздрави, те упита: „Кажите ми, који је повод вашега доласка к мени?“ Одговорише му Анђели: „Господ нас посла светости твојој, заповедајући ти да напустиш град и да узиђеш к Њему, јер је воља Његова да град преда непријатељима“. Чувши то, мученик са сузама сагну главу и заћута. Млади слуга каза овима који дођоше у храм: „Да сам знао за разлог ваше посете, не бих јавио за вас господину моме“. После овога и Свети Великомученик отвори уста своја и поче беседити овако: „Зар је могуће да је Владару свега по вољи да град што га Он искупи крвљу Својом буде предат у руке непријатеља који Га не знају, не верују у Њега и име Његово свето не штују?“ Анђели узвратише: „Да није таква воља Божија, Господ нас не би ни послао светости твојој“. Великомученик одговори: „Идите, браћо, и овако кажите Господу моме: Ево шта вели Димитрије, слуга Твој. – Знам обиље милости Твоје, Човекољупче, Владару, Господе, која превазилази грехе наше; знам и то да ни безакоња читавог света нису кадра превазићи милосрђе Твоје! Ради грешника крв си Своју пролио и душу Своју за нас положио. Покажи милост Твоју и на овоме граду и немој ми заповедити да га оставим. И пошто си ме Ти поставио да чувар овога града будем, учини да и ја постанем сличан Теби и да душу своју за земљаке своје положим. А ако они пропадну, нека то и мој удео буде. Немој, Господе, погубити град у коме се име Твоје свето штује. Јер ако и сагрешише житељи његови, ипак од Тебе не одступише; а Ти си Једини Бог оних који се кају“. После ових речи, Анђели упиташе Великомученика: „Зар да такав одговор дадемо Господу, Који нас је послао по тебе?“ Димитрије исповеди: „Да, овако, браћо, кажите; јер сам уверен да се Он не гневи до краја, нити се довека срди“. После тога Свети уђе у гробницу, и ћивот се за њим затвори, а Анђели постадоше невидљиви. Када се виђење заврши, Илустрије дуго не могаде доћи к себи, да би затим пао на земљу и почео благодарити Светоме због заступања његовог за град. Изјутра он објави виђење своје суграђанима и стаде их соколити да се одважно одупиру непријатељу. Чувши за ово виђење, Солуњани са сузама завапише ка Господу да их помилује, и Светога Димитрија на помоћ позваше; и беше услишена молитва њихова. Убрзо непријатељи са стидом одустадоше од опсаде и повукоше се са градских зидина; Солуњани пак прославише Бога и великог угодника Његовог, Светога Димитрија.
Несумњива је, дакле, истина да Свети Угодници Божији и након смрти чувају љубав према постојбини својој, и, променивши светом, остају молитвеници и заступници за њу пред Господом. А шта из овога можемо за себе на корист извући, браћо? И какву поуку примити? Можемо се поучити следећем: да нам, знајући да је и из наше земље потекло мноштво Светих, ваља пре свега узносити благодарност Богу, Који је и нашој отаџбини подарио толико мноштво великих помоћника и заступника; даље, дужни смо благодарити и тим заступницима нашим, који много пута домовину нашу спасаваху, као што Свети Димитрије молитвама својим заштити град и земљу своју од непријатеља и сваковрсних недаћа; најзад, дужност нам налаже да им се и убудуће обраћамо са молитвом да и нама самима и свој земљи нашој подаре добробит, у свему напредак, од непријатеља одбрану, те да живот свој у миру и спокојству проведемо. Амин.
Господ је свагдашњи сигурни помоћник верним
слугама Својим у страдањима њиховим
Маловерни људи, који у стварима вере храмљу на обе ноге, у патњама и страдањима увек су веома малодушни, те вапију: „Где је Бог? Зашто ме, авај, не ослободи од ових недаћа? Он зацело не види или не жели да види патње и страдања људска и да их олакша!“ Имају ли основа маловерни за овакву тврдњу? Да ли је истина да Бог не види или не жели да види страдања људска и да олакша бреме њихово? Шта бисмо на ово могли одговорити људима који на обе ноге храмају? Одговорићемо онако како нам је Господ у ум расуђивање послао; али нећемо се задржати на расуђивањима и тумачењима, него ћемо понудити реалне и неоспорне примере.
Једном персијски цар Савурије, сазнавши да слуге његове Акиндин, Пигасије и Анемподист, које на двору његовом бејаху, исповедају хришћанску веру, заповеди да се они вежу за стабла, а да се под њима потпали ватра да би, како се вели у житију, “ душе своје од окова и огња испустивши, умрли“. И везаше ове Свете и потпалише под њима ватру, а они се на мукама стадоше молити овако: „Светилниче и Творче наш, Који си за нас предан био, Који си пљување и поругу поднео и као злочинац на дрвету разапет био, Владару Који све држиш у руци Својој, дођи и погледај на страдања наша и покажи нам спасење Твоје! Погледај на патње наше и помилуј нас, и свима обзнани да Тебе Јединога Бога на небесима имамо!“ И шта се догодило? Истога трена јави се мученицима Господ, а лице Његово бејаше светло као сунце; и када се Он јави, спадоше окови са тела њихових, ватра се угаси, и мученици сасвим оздравише. И испунише се радости неизрециве због јављања Господњег; а Господ невидљив постаде.
Други пример. Када Света великомученица Екатарина, коју цар беше бацио у тамницу, у њој дуго време борављаше, у то доба, како сведочи житије њено, милостиви и човекољубиви Христос не остави Свету невесту Своју заборављеном, него, промишљајући о њој као чедољубиви отац, свакога јој дана на чудесан начин храну ниспошиљаше, да би јој се најзад и Сам у Божанственој слави Својој показао, праћен свим небеским силама, и рекао: „Не бој се, љубљена невесто Моја, јер сам Ја с тобом, и ниједно те се мучење неће дотаћи; трпљењем својим многе ћеш Мени обратити, и многих ћеш се венаца удостојити“. Овим речима утеши Господ Екатарину, укрепи је у одважности и осоколи је да храбро иде на подвиг мученички.
Из ових примера, рекли бисмо, лако је уверити се у то, браћо, да нису у праву маловерни када тврде да Бог не види или не жели да види страдања људска и да их олакша. Као што сте управо видели, Господ је свагдашњи помоћник у жалостима и патњама верних слугу Својих; Он или олакшава и скида бреме страдања њиховог, или им дарује непоколебиво трпљење и одважност, захваљујући којима тим слугама Господњим ни сама смрт више није страшна. А што се тиче чињенице да Господ не олакшава жалости и патње маловерних, то уопште не доказује истинитост вапаја и расуђивања њихових. Господ не олакшава патње и жалости оваквим људима управо због тога што они готово да немају вере и љубави према Њему, а уз то су и горди, самопоуздани и себељубиви. А таквим људима Бог у патњама није помоћник; јер, као што казује Исаија, нема мира безбожницима (Ис. 57, 21). Због свега тога, ако би такви желели помоћ Божију у патњама задобити, нека се најпре оставе роптања, нека одбаце сумње и Богу се обрате свим бићем својим. Нека укрепе веру своју у Њега, сву наду на Њега положе и свим срцем се уз Њега приљубе. Тада ће им, без сумње, Господ у страдањима помоћи. Јер, како Он Сам казује: „На кога ћу погледати? На невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхти од Моје речи“ (Ис. 66, 2). И још за оваквога човека додаје: „Са њиме ћу бити у невољи, избавићу га, и прославићу га, и показаћу му спасење Моје“ (Пс. 90, 15-16) Амин.
Како се ваља владати у великим невољама народним
Овде, на земљи, неретко нас сустижу не само појединачне, него и велике народне невоље, које су свима нама посебно страшне. У појединачној невољи патње доживљава један човек или једна породица, можда и неколико, али у таквим неприликама, ма колико оне биле велике, добри људи увек могу притећи у помоћ и олакшати их; а шта се може учинити када нека несрећа погоди читав народ? Ко може спречити сушу, поплаву, глад, помор стоке? Ко се од њих може избавити? Ко је кадар поништити зло које те недаће доносе? Разуме се, нико; о томе не вреди ни размишљати. Па како онда поступати у време таквих невоља? Како се од њих избављати? У чију се помоћ уздати? Коме прибегавати?
Једаред, за живота Светога Јоне, архиепископа Новгородског, у Новгороду би велики помор. Људи падоше у безнадну тугомору, и једини Свети Јона остаде бодар духом, пружајући утеху житељима града и учећи их да их је ова недаћа задесила пре свега због греха њихових, те да им зато ваља најпре се за њих покајати. Народ прими к срцу овај савет Светога, стече се на свеопшти молебан, саздаде храм посвећен Светом Симеону, и тада, како сведочи житије, „смрт престаде косити, и људи оздравише“ (Минеји за читање, 5. новембар).
Други случај: за владе византијског императора Лава Великог једног поднева читаво небо над Грчком прекри се тамним облацима, и усред бела дана настаде такав мрак, као да је мркла ноћ. Наједаред облаци постадоше као огњени, и ова појава трајала је скоро четрдесет дана. Сви мишљаху да ће читава земља бити сажежена, слично као што негда сажежени беху Содом и Гомора, и сви бејаху у великом страху и недоумици, држећи да ће огњена киша пасти из облака. Тада цар и патријарх Генадије са свим свештеницима и народом свакога дана почеше излазити са крстовима и светим иконама изван града, служећи молебане и са сузама молећи се Господу да одврати праведни гнев Свој. И свенародна молитва не остаде без плода. Човекољубиви Господ, како је забележено, опомену Своју у милост претвори, те уместо огњене кише, на устрашење грешника, са неба паде само црни пепео те прекри земљу и сажеже траву. Људи тада горко плакаху, ридаху и јаукаху из дубине срца. Убрзо Господ посла обилну кишу, и ова невоља прође (Минеји за читање, 6. нов.).
Према томе, ево како се ваља држати за време великих невоља: прво, не сме се упадати у безнадну тугомору него, попут Светог Јоне, ваља остајати великодушан и тешити друге; друго, ваља се опомињати да нас, као што је грађанима Новгорода поручивао Светитељ, велике недаће углавном сустижу као казна за грехе наше; држећи то на уму, ваља се изнад свега за њих покајати са сузама и скрушеношћу срца; треће, ваља, као што се то чинило у Новгороду и у Грчкој, са крстовима и иконама излазити на поља, савршавати молебане и са сузама молити Господа да одврати праведан гнев Свој. Таква средства, као што сте видели, била су делотворна и у Новгороду и у Грчкој, и нема сумње да ће се ова својства и код нас показати. Како то знамо? Тако што нас у то уверава Сам Бог, говорећи преко пророка Јоила: „Обратите се к Мени свим срцем својим и постећи и плачући и тужећи. Саберите народ … нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека реку: прости, Господе, народу Својему, и не дај наследства Својега под срамоту. И Господ ће ревновати за земљу Своју и пожалиће народ Свој“ (Јоил 2, 12, 16-18). Дакле, поновимо још једном, не заборављајте, браћо, да су плач због грехова, чистосрдачно покајање и свенародна молитва за помиловање основна и најделотворнија средства за прекидање великих народних невоља. Амин.
Свети Угодници Божији не само од невоља, него
и од смрти избављају оне који их љубе и штују
Познато је да се у нашој православној Русији стотине хиљада верних, из љубави према Угодницима Божијим и по вери у њихово делотворно заступништво пред Богом, покрећу на поклоњење и молитву у обитељима њиховим, и особито онде где њихове свете мошти почивају. Тамо христољубиве душе моле Угоднике Божије да им помогну у овим или оним невољама, да их избаве од сваког видљивог или невидљивог зла и да исцеле немоћи њихове душевне и телесне. Шта мислите, браћо, да ли они који љубе Угоднике Божије имају користи од молитава што их њима узносе и од посећивања обитељи њихових? Знајте да имају, и да је та корист огромна; јер Свети Угодници не само што онима који им притичу помажу у њиховим потребама, не само што их често избављају од овог или оног зла, не само што исцељују слабости и немоћи њихове, него не заборављајте да их неки пут и од саме смрти избављају. Зар је и ово потоње могуће? – питаћете. Да, браћо, могуће је, и сада ћемо се постарати да вас у то уверимо.
Неки човек, који велику љубав имађаше према Преподобном Варлааму Хутинском, дође са женом у обитељ где свете мошти његове почивају, остави онде прилог на корист монаха, постави им трпезу и после усрдне молитве седе у чамац, те воденим путем крене кући. На путу га, међутим, задеси несрећа: чамац се случајно преврну, и сви путници попадаше у воду, а међу њима и тај човек који са особитом љубављу штоваше Преподобног. Сви се са великим напором спасише, али овога човека вода поче вући на дно. Они што стајаху на обали и гледаху шта се збива не беху кадри пружити никакву помоћ; они потрчаше по рибаре да донесу мреже, како би несрећни човек био извучен. Донесоше мреже, извукоше га, али он више не даваше знакова живота. Жена његова горко ридаше над телом умрлог мужа, говорећи: „Зар си нас тако наградио, Свече Божији, нас који дођосмо да се гробу твоме поклонимо! Надасмо се да се по твојим молитвама дугог и мирног живота удостојимо, али авај, мужа мога неочекивана смрт сустиже! Боље да нисмо ни долазили теби, јер нас не би задесила та страшна несрећа!“ Док жена тако кукаше, гле, муж њен изненада дубоко уздахну и избаци из уста велику количину воде. Затим устаде са земље потпуно здрав и, прослављајући Преподобног што му је подарио повратак са капије смрти у живот, врати се дому свом.
Други случај. Григорије, слуга великог кнеза Василија Васиљевича, тешко се разболе и већ беше на самрти. Не надајући се на помоћ лекара, он замоли да га одвезу у обитељ Преподобног Варлаама, према коме је гајио велику веру. Онима што су га возили поручи: „Деси ли се да путем умрем, не обазирите се, него ме и мртвог одвезите до Преподобног“. И би онако као што каза Григорије: путем он испусти дух, те га у обитељ вожаху већ мртвог. Но када се запрега приближи Варлаамовом манастиру, Григорије, на запрепашћење свију, оживе, те устаде и без ичије помоћи отиде до гроба Преподобног да му се поклони.
Нема сумње, дакле, да Свети Угодници Божији чак и од смрти избављају оне што их поштују, воле и молитве им узносе. А који се закључци из овога могу извести? Најпре тај да заиста добро чине они хришћани који одлазе на поклоњење Угодницима Божијим у њихове обитељи и онде им усрдно молитве узносе; друго, и ми ћемо добро учинити ако се на такве људе будемо угледали; трећи закључак је да Свети, као што се види из наведених примера, имају благодат да се моле за нас, да су кадри чути наше молитве и видети наше потребе, и да је „много моћна усрдна молитва праведника“ (Јаковљ. 5, 16). Најзад, из свега изнетог следи и то да је наша дужност да Светима прибегавамо са молитвом, да их молимо да нас усмеравају и руководе нама на путу спасења, да нас одвраћају од зла и увек ка добру управљају, да нам помажу у тешким околностима, теше у патњама, да укрепљују наше надање и уздање у Бога, да увек све призивају и привлаче отаџбини небеској, како бисмо сви ми наследили живот вечни у обитељима Оца небескога. Амин.
Одступници од вере бивају строго кажњени од Бога
Дешава се међу вама, браћо, да неки од вас, наслушавши се бунцања расколника или будући заведени њиховим богатством и сваковрсним обећањима, напуштају веру православну и у раскол одлазе. Шта мислите, да ли ће таквима одступање од вере проћи тек тако? Знајте да тако нешто никада не бива незапажено, и да ће им Господ строго тражити да за ово рачуне положе; јер примери показују да се Он толико строго поставља према одступницима од вре, да их и смрћу кажњава. А да бисте се боље у то уверили, предочићемо вам неколико примера.
У житију Светог мученика Јерона читамо како је један хришћанин због исповедања имена Христовог по заповести мучитеља Лисија најпре био беспоштедно бијен, а затим бачен у тамницу. Много патећи од рана и бојећи се мука што му тек предстојаху, тај се човек одлучи да се одрекне од Христа и, тајно позвавши к себи слугу који при себи имађаше списак хришћана осуђених на муке, поче га усрдно молити да име његово прецрта, обећавајући му да ће га богато наградити. Повевши се за тим обећањем, слуга одмах прецрта име његово са списка и ноћу га пусти из тамнице. А чиме се ово завршило? Чим овај бивши хришћанин преступи праг тамнички, истога трена паде на земљу и испусти дух. И тако, као што је забележено, „и живот свој изгуби и без венца мученичког остаде“. Други пример. Једаред исти тај мучитељ Лисије заповеди да се четрдесет мученика баце у Севастијско језеро да у њему сву ноћ стојећи остану; војници и тамнички стражар чуваху их. За то време мучитељ нареди да се на блиском растојању од њих загреје купатило, како би онај ко зажели да се од смрти избави, одрекавши се Христа, нашао у њему уточиште. Лисије мишљаше да мученици неће издржати ово ново, уз то и тако дуготрајно злострадање, јер ноћ беше веома хладна и језеро се беше прекрило ледом. Један од њих заиста не остаде чврст до краја: он изађе из језера и крену у купатило да се угреје, али чим прекорачи праг, паде као покошен. Усред ноћи стражар тамнички виде како мученике што у језеру стоје обасјава светлост небеска, и тридесет девет венаца силази на главе њихове. По броју венаца он схвати да је овај што изађе из језера и умре искључен из броја мученика и лишен награде од Бога (Минеји за читање, 9. март).
Видите, дакле, браћо, да одступање од вере никада не пролази непримећено; стога нека и нашим одступницима буде знано да одступништво њихово такође неће остати без последица. Уистину је тако, јер Сам Господ о овоме говори: „Који се одрече Мене пред људима тога ћу се Ја одрећи пред Анђелима Божијим“ (Лк. 12, 9). Значи, не само што ће одступници у овоме веку бити кажњени, него и у будућем. А како ће бити кажњени? Господ ће одвратити на суду лице Своје од њих, и они ће се осрамотити пред хиљадама хиљада Анђела и људи. И шта ће онда бити? Онда ће се, како сведочи реч Божија, „смутити они страхом тешким и ужаснути … и рећи у себи, кајући се и уздишући у тескоби духа: заблудесмо са пута истине, и светлост правде не обасја нас, и сунце нам не засја. Стаза безакоња и погибли испунисмо се, путева Господњих не познасмо. Какву нам корист гордост донесе? У злоби нашој завршисмо“ (Прем. Солом. 5, 2-13). Овако ће завапити, али већ ће бити касно, јер после смрти покајања нема, и чекаће их јарост и гнев Господњи, како и говори Апостол: „А јарост и гнев онима који се упорно противе истини а покоравају неправди“ (Римљ. 2, 8). О, избави Господе, све нас од таквог ужасног стања и срца оних што од Тебе одступише поново према Теби обрати! Амин.
Добри Анђели људе доброчинствима обасипају
Света православна Црква учи нас да верујемо да су Свети Анђели Божији невидљиви пријатељи, заштитници и покровитељи наши, да нас они чувају од свакога зла видљивог и невидљивог и да су у свакоме трену спремни да нам учине ово или оно доброчинство. Је ли ово истина, браћо? И је ли тачно, конкретно, то да су Анђели свагда приправни учинити нам какво добро? Да, браћо моја; све што смо казали за Анђеле, како уопштено, тако и везано за доброчинства њихова, сушта је истина и у њу никако не ваља сумњати; јер све што изрекосмо примери потврђују. Какви примери? – питаћете. Почујте казивање наше: сада ћемо вам један такав пример предочити.
Неки човек из Лаодикије, незнабожац, у кога бејаше кћи јединица, нема од рођења, свим средствима прибегаваше не би ли је како од тешке мане исцелио, али ништа не поможе, и оца туга голема мораше. Једне ноћи јави му се Анђео Господњи, блистав попут сунца, и поручи му: „Желиш ли да кћи твоја проговори, одведи је до мога извора, који се налази близу Јеропоља у Херотопу, напој је водом захваћеном из њега, и видећеш славу Божију“. Уставши иза сна, човек тај, поверовавши речима Анђела, узе кћер своју, доведе је до извора и онде угледа мноштво људи који ишчекиваху да добију исцељење од воде са извора. Он их упита: „Кога призивате када се овом водом умивате'“ Одговорише му: „Призивамо Оца и Сина и Светога Духа, и још у помоћ призивамо Светога Архистратига Михаила“. Тада човек тај, подигавши очи своје к небу и руке раширивши, ускликну: „Оче и Сине и Душе Свети, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаило, служитељу Божији, помози и исцели кћер моју!“ Ово рекавши, захвативши воде са извора, он је ули у уста девојчина, и гле, она намах проговори, кличући: „Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!“ И сви који се онде затекоше задивише се пројављеној сили Божијој и почеше хвалити Пресвету Тројицу и Светога Архистратига Михаила прослављати. Незнабожац овај, видећи исцељење кћери своје, одмах скупа са њом и са свим укућанима његовим који бејаху дошли са њим прими свето крштење. А касније, после извесног времена, сагради у знак захвалности Светоме Архистратигу Михаилу храм над овим извором њему посвећен и велелепно га украси (Минеји за читање, 6. септ.).
Из овог казивања постаје очигледном истина да су Свети Анђели уистину наши невидљиви заштитници, пријатељи и покровитељи, да нас они избављају од зла и сваковрсна нам добра чине. А из те истине дужни смо поучити се да љубимо Свете Анђеле, да их штујемо и да им се у потребама нашим молитвено обраћамо. А како би молитва наша била делотворнија, дужни смо свето и богоугодно живети, опомињући се да Анђели помажу само благочестивима, а никада безаконицима, и да се од ових потоњих чак и удаљују, као што учи Свети Василије Велики: „Као што дим пчеле, а голубове смрад одгони, тако и заштитника нашег Анђела удаљава од нас многог плакања достојни грех“ (Дела Св. Василија Великог, Део 5, Беседа на Псалам 33, стих 8). Имајући ово на уму, оставићемо грех, како не бисмо одгонили од себе, већ како бисмо, напротив, привлачили невидљиве пријатеље наше – Анђеле, имајући у њима брзе молитвенике и вазда поседујући њихово невидљиво покровитељство над собом, те да се њиховим посредовањем удостојимо благослова и благовољења Божијег. Амин.
Покајање за грехе и обећање исправљења живота
доприносе исцељењу од болести
Многи људи, када их болест задеси, одмах почињу да о лекарима и исцељујућим средствима размишљају. Али оваквим људима саветујемо да у време болести другачије поступају: да се пре свега укрепе вером у Бога, затим да се покају за грехе своје и најзад да даду обећање о будућем исправљењу свога живота. Зашто се ваља на овај начин поставити? – упитаћете. Разлог је тај што примери показују да је било случајева када су болесницима вера у Бога, покајање и обећање да ће исправити живот свој подавали исцељење и потпуно их ослобађали од болести. Још ћете питати: какви су то примери? Одговорићемо вам навођењем неких од њих.
Неки човек из Антиохије патио је од толико снажне главобоље да му је чак десно око почело излазити напоље из свог уобичајеног места. Потрошивши много новца на лекаре и никакве користи од њих не добивши, он крене најзад у манастир у коме живљаше Свети Јован Златоуст, паде пред ноге његове и поче га молити да га исцели. Златоуст му рече: „Болести посећују људе због грехова и маловерја њиховог; и зато, ако сада из све душе поверујеш да је Христос силан исцелити те и обећаш да ћеш се оканути свих злих дела твојих, видећеш славу Божију“. Болесник одговори: „Верујем, оче, и урадићу све што ми кажеш“. Казавши то, он узе у руке одежду Светог Златоуста и стави је на главу, а њоме се и болесног ока дотаче. И гле, одмах осети како му је болест прошла, како је и болесно око оздравило и вратило се на своје уобичајено место. „И постаде здрав,“ – бележи агиограф, – „као да уопште није боловао, и врати се дому своме, Бога славећи „.
Други случај. Извесна жена, по имену Христина, која боловаше од течења крви, поче молити мужа да је одвезе у манастир где живљаше Свети Златоуст. Муж испуни молбу њезину и, када се приближише манастиру, остави је крај капија, а сам отиде к Златоусту и поче га молити да се моли за жену његову. Јован рече мужу: „Пренеси жени да обузда злу нарав своју, да престане да мучи слуге и слушкиње, да се побрине за спасење своје душе, да раздаје милостињу убогима и да се моли са усрђем. Истовремено обоје чувајте и чистоту брачне постеље ваше. Устројите ли све онако као што сам вам поручио, исцелиће се жена твоја“. Муж пренесе жени ове речи Златоустове, а она, чувши их, са највећом искреношћу обећа да ће све што јој је заповеђено свето чувати до последњег издисаја свог. Муж се врати Јовану и пренесе обећања жене своје. Златоуст му рече: „Идите онда с миром; Господ је већ исцелио жену твоју“. Отишавши, муж нађе жену своју исцељеном, и са радошћу кренуше дому своме, Господу хвалу узносећи.
Обратите пажњу: шта је напре Златоуст казао човеку са болесним оком? Поручио му је: „Ако свом душом поверујеш да је Господ силан исцелити те и обећаш да ћеш одступити од свих злих дела својих, видећеш славу Божију“. Које је речи упутио мужу жене болесне од течења крви? Рекао је да жена одбаци зло и обећа да ће се добру приволети, па ће здрава бити. И човек са болесним оком и крвоточива жена поступише по речи Златоустовој, те намах оздравише. И зато, браћо, и ви поступајте онако као што се понеше ови у болести својој: укрепите се вером у Бога, постаните свесни недостојности своје пред Њим, покајте се за грехе своје, искрено обећајте да ћете живот свој исправити, па ће све добро бити. Јер је Господу свагда угодно када Му се са вером приволевамо, када се од злих дела уклањамо и на пут врлинског живљења ступамо. Амин.
У несрећама не треба падати у тугомору и очајање
Сви се ми, када нас каква несрећа задеси, почињемо Господу молити за избављење од ње. Међутим, уколико и после молитве та недаћа не прође, ми губимо наду да ћемо се избавити, па већина од нас одбацује молитву, вера нам скоро гасне, почињемо да ропћемо на Бога, предајемо се малодушности и унинију (тугомори) и напослетку прибегавамо свакојаким неразумним и сујеверним средствима. Узгред да кажемо да се догађа да неки од оних који немају трпљења, вере и уздања у Бога у несрећама од малодушности и тугоморе долазе до очајања и пропадају. Но да ли овако ваља поступати у сличним околностима? Никако; ваља имати на уму да су удаљавање од Бога, тугомора и очајање лоше утехе у жалости и опомињати се да је једини Господ кадар жалост у радост и патњу у весеље претворити. Будемо ли ово имали на уму, и у несрећама ћемо у уздању на Бога остати стамени и чврсти попут стене; и само тада ћемо се и моћи надати да ће Господ невољу од нас удаљити и заменити је добром и спокојством.
Отац Светог свештеномученика Климента, папе римског, богати и угледни незнабожац по имену Фавст, једаред посла жену своју Матфидију са двојицом синова из Рима у Атину. Пошто дуго није добијао вести од њих о томе како живе у туђини. после извесног времена посла Фавст у Атину верног слугу свога да их допрати, али се ни он не враћаше. Тако прођоше још две године у чекању, па он посла другог верног слугу, који се врати тек четврте године откако беше послат са жалосном вешћу да није видео ни Матфидије ни деце њезине, да они никада не беху ни дошли до Атине и да никоме о њима ништа није знано. Фавст посвуда разасла слуге да за женом и децом трагају, али сви ови покушаји беху узалудни. Тада он сам пође да тражи своје најмилије по свим приобалним градовима. Дуготрајна и узалудна трагања изазваше у њему тугомору. Он не хтеде да се врати у Рим, него се потуцаше као скитница, од свих кријући своје име и звање. Једном приликом Фавст се срете са Апостолом Петром и рече му: „Нешто бих ти казао. Видим да си човек благоразуман и желим да ти савет дам. Јутрос сам видео како си се, дошавши на обалу мора, дуго онде молио, и пожалио сам те због толиких узалудних напора твојих. Одлучио сам да те убедим да Бога нема ни на небу, ни на земљи, да се о нама нико не стара. Свет је настао случајно, и они који молитве узносе само се без потребе заваравају“.
„Како си дошао до овог убеђења?“ – упита Апостол. „Ако нема Бога, ко је онда саздао небо и украсио га звездама? Ко је утврдио земљу и цветовима је оденуо?“ Дошљак, дубоко уздахнувши, одговори: „Проучавао сам науке, усрдно сам боговима служио и из искуства знам да Бога нема. Када би Бог постојао, чуо би уздахе уцвељених, утешио би ожалошћене; али нема онога који би слушао, нема онога који би тешио! О, колико сам само горких суза пролио, молећи се свевишњим боговима! Јер већ више од двадесет година пребивам у жалости неописивој. Колико сам само жртава принео, ај, колико молитава узнео! Али нема ко да чује моје молбе и вапаје, и све је узаман!“
„Управо зато ниси ни добио утеху,“ – рече му Петар, – „што си се молио лажним боговима својим, а не Ономе истинитоме Богу, Коме се ми хришћани клањамо“. Тада му Апостол поче разјашњавати веру истинску, убеђивати га, распитивати се о несрећама његовим. Дошљак му све исприча и на крају ускликну: „Зар је могуће да ће жена моја и деца из мртвих васкрснути, када сам потпуно сигуран да су погинули у таласима морским?“ Петар ништа не одговори Фавсту, него га само узе за руку и поведе га у један дом где пребиваху жена његова и оба сина, чудесно спасени од буре на пучини морској. Супружници се препознаше у трену, без обзира на толико дугу одвојеност, и дуго немађаху снаге ни реч изузстити од радости. Колико је суза радосница при овоме сусрету било проливено! Колика је утеха оца запљуснула када је угледао синове своје! Све некадашње патње бејаху заборављене, сви заблагодарише Господу, а Фавст поверова и прими крштење од Светога Апостола.
Чујете ли, дакле, шта је поручио Апостол Фавсту? Рекао му је: „Утеху ниси добио управо из разлога што се ниси молио Истинитоме Богу, Коме се ми хришћани клањамо“. И шта се догодило? Тек што је Петар то изустио и тек што је зрак вере и наде продро у срце Фавстово, истога трена посети га утеха, и он угледа жену и децу своју; а после тога без икакве сумње поверова у Бога и свето крштење прими. Имајући све ово у виду, у патњама и несрећама нећемо веру губити, нећемо се малодушности и тугомори предавати, него ћемо журно Господу са сузном молитвом притећи, открити Му патњу и обзнанити тугу своју. И тада је сигурно да ће нам Он, по неизрецивом милосрђу Своме, или благодатну силу Своју ниспослати, која ће души нашој дати трпљење и великодушност, или ће нас потпуно од свих невоља и жалости избавити. Амин.
Извор: borbazaveru.info
