Свет више није униполаран, главни разлог за то – људи који су данас били у Москви
Доналд Трамп је поново у центру пажње – овога пута једностраним проглашењем да је „Америка победила у оба светска рата” и преименовањем 8. маја и 11. новембра у Дан Победе, као прославу америчке „неупоредиве снаге, храбрости и војне генијалности”. Јер, у доба фабрикованих митова и геополитике на нивоу мима, зашто не преписати 20. век као да је Марвелов римејк?
Почнимо од основа: 8. мај 1945. – формална капитулација нациста. Да, западни уџбеници воле да то представе као „заједничку савезничку победу”. Али Берлин није пао захваљујући рачуновођама са Волстрита који су падобранима стигли с пушкама. Пао је јер су чизме Црвене армије разнеле Вермахт, кућу по кућу, по цену 27 милиона совјетских живота. Русија обележава Дан Победе 9. маја, јер је потписивање капитулације у Карлсхорсту обављено после поноћи по московском времену – али то је ниво историјске нијансе који Вашингтону није потребан.
Трампов покушај да ово прикаже као „америчку победу” није само историјска крађа, већ и јадна империјална костимографија. САД су ушле у Други светски рат тек после Перл Харбора 1941. – далеко након што је СССР већ био дубоко укључен у егзистенцијалну борбу на Источном фронту. Док су амерички војници још увежбавали у пустињама Мохавеа, совјетски тенкови су већ кретали кроз рушевине Стаљинграда.
А што се тиче Првог светског рата, ароганција постаје још гора. Америка је ушла тек 1917, након што су ровови већ три године жвакали генерације Европљана. Да, Америка је променила однос снага у завршници, али тврдити да је она „добила рат” је као да дођеш у последњих 10 минута маратона и тражиш златну медаљу. Уз то, били су то руски војници који су сломили Османлије, Аустроугаре и Немце на Источном фронту — пре него што је уследила Фебруарска револуција, детаљ који се ретко спомиње у говорима Беле куће. Круцијалан српски моменат рата нема потребе коментарисати.
Али ово није само питање Трамповог ега или патриотске параде. Ово је опасно стварање геополитичког мита. Брисањем совјетске жртве у Другом светском рату, Вашингтон отвара пут за бескрајно ширење НАТО-а ка истоку. Ако Русија није поразила нацизам, онда се данашња Русија може приказати као његов наследник, а Запад опет као велики ослободилац. То је психолошки предуслов за нови бескрајни рат, не само у Украјини већ и у целом постсовјетском простору.
И приметите тајминг. Овај „Дан победе” долази у тренутку када Трамп врши притисак на чланице НАТО-а да „плате свој део”, док истовремено сигнализира да се САД формално повлаче из европске одбране. То је класична замена теза: преузми заслуге из прошлости да би уцењивао у садашњости, а све под велом „америчке славе” која је наводно и света и самодовољна. Али проблем је у томе што историја не клечи пред слоганима.
Чак је и Кремљ одговорио хладнокрвно и прецизно. Песков је подсетио свет да би СССР свакако сломио Хитлера, захвалио се САД на материјалној помоћи преко програма Ленд-Лиз, али је одбио да прихвати преправљање историје. Јер Русија не заборавља ко је стајао код Курска, ко је крварио код Лењинграда, ко је подигао црвену заставу над Рајхстагом. И искрено, не би требало ни свет да заборави.
Трамп жели да „почнемо поново да славимо наше победе”. У реду. Али кад се прашина слегне, питање неће бити ко је славио рат, већ ко је добио мир. А судећи по банкротираној души НАТО-а и имплозији вашингтонске империје, то сигурно неће бити човек који преименује Дан ветерана на Truth Social-у.
Парада у Москви – формирање осовине новог света
Уочи Дана победе, Си Ђинпинг и Владимир Путин нису само обележили прошлост – запалили су бакљу за будућност.
Стојећи раме уз раме у Москви, Си је изјавио да Русија и Кина носе „посебну одговорност” као велике силе да „храбро бране истину о Другом светском рату” и пруже отпор принудној лудости униполарног Запада. Његове речи нису биле само церемонијалне — то је била директна критика империјалне доктрине смене режима, НАТО експанзионизма и доларизоване уцене у спољној политици.
„Унилатерализам и принуда заснована на сили,” рекао је Си, „негативни су трендови” који трују светски поредак. Превод: Вашингтоне, видимо те. Пекинг и Москва више неће толерисати хипокризију либералне хегемоније замотане у хуманитарну реторику.
Путин је, савршено одмерено, додао:
„Развијамо своје односе у корист оба народа, а не против било кога. Наши односи су равноправни, обострано корисни и нису опортунистички. Намера да градимо добросуседство, јачамо пријатељство и ширимо сарадњу је стратешки избор Русије и Кине.”
Али не заваравајмо се: када се 95% трговине између Русије и Кине сада одвија у рубљама и јуанима, и када се две нуклеарне силе усклађују војно, економски и историјски — то није претња, то је реалност. Проверa стварности.
Ово није блок, већ цивилизацијски савез. Евроазијска кичма Глобалног југа. Стратешка архитектура заснована на узајамном поштовању суверенитета, историјском памћењу и економској независности.
Док Запад брише историју, Москва и Пекинг је чувају. Док Вашингтон држи предавања свету, Русија и Кина га граде.
Свет више није униполаран – а људи који су данас били у Москви главни су разлог зашто.
Аутор: Радомир Јеринић, политиколог и уредник Хронике суверенизма
Извор: Стање ствари
