Sveštenomučenik Nikolaj Gavarin
Sveštenomučenik Nikolaj rođen je 23. decembra 1870. godine u gradu Jakobštatu, Kurlandska gubernija, u porodici duhovnika Jovana Gavarina. Nikolaj je 1893. godine završio Rišku bogosloviju u prvoj kategoriji i jednu godinu na Bogoslovskoj akademiji i rukopoložen je za sveštenika pri crkvi u gradu Grodno. Tokom Prvog svetskog rata 1915. godine, u vezi sa vojnim operacijama, sveštenstvo crkve je evakuisano u Moskvu, a otac Nikolaj je počeo da služi u crkvi Svetog Nikole na Ščepahu kod Smolenske trga.
Deceniju nakon revolucije, 1930. godine, sovjetske vlasti su počele da iseljavaju iz Moskve one koje su smatrali društvenim strancima, a među njima je pre svega bilo sveštenstvo. Izgubivši mesto stanovanja, otac Nikolaj je prvo otišao u selo Kuncevo, a zatim se nastanio u selu Nemčinovka u blizini Moskve i počeo da služi u hramu Rođenja Hristovog.
Hram u Nemčinovki pojavio se 1918. godine, kada je zajednica vernika zamolila lokalnog vlasnika kuće Nemčinova da pokloni svoju letnju vikendicu za hram. On je pristao, ali pod uslovom da ga sami vernici poprave kako bi mogao da služi kao crkva. Lokalne vlasti su dale dozvolu za osnivanje pravoslavnog molitvenog doma, a vernici su počeli da ga popravljaju. Dacha, izgrađena pre šezdeset godina, nije imala temelj, jedan sprat, pojedinačna vrata i prozore, i do tada je postala veoma oronula. Vernici su izvršili velike popravke, potpuno zamenili truli desni ugao zgrade, dogradili zvonik i u blizini podigli malu kuću za sveštenika. Međutim, i pored renoviranja, temperatura u hramu tokom zimskih meseci nije porasla iznad tri stepena.
Krajem 1934. novi predsednik Nemčinovskog seoskog veća zabranio je parohijske sastanke i zvonjavu, a zatim su, po njegovom naređenju, sama zvona uklonjena. Posle nekog vremena odlučio je da zatvori hram i da zgradu za časove fizičkog vaspitanja, navodeći mali broj parohijana. U to vreme selo je imalo oko sedam stotina kuća i osam hiljada stanovnika, od kojih je dve hiljade potpisalo kao vernici izjavu kojom protestuje zbog zatvaranja hrama.
Arhiepiskop Inokentije (Sokolov), saputnik u misionarskom radu mitropolita Makarija (Nevskog), koji je živeo u penziji u Nemčinovki, uputio je 2. aprila 1935. peticiju upućenu Lenjinovoj sestri Mariji Iljinični.
„Ja, dole potpisani“, pisao je Episkop, „od 1927. godine živim u selu Nemčinovka kao privatno lice pod krovom i izdržavam jednog od mojih sinova, protojereja Aleksija Konstantinoviča Sokolova. Ranije od ovog vremena, pola veka, radio sam na misionarskom polju, vodeći idolopoklonike i nomade Altajskih planina iz mraka neznanja do saznanja Hristove istine… prvo u činu prostog sveštenika misionara, zatim na mestu šefa Misije u činu episkopa. Trenutno sam zbog starosti (rođen 13. februara 1846) u punoj penziji. Ja sam bez posla. Međutim, imam blagoslov Svetog Patrijaršijskog Sinoda da vršim crkvene službe u Nemčinovskom hramu. Koristeći ovo pravo, ovde služim Božanstvenu Liturgiju o praznicima. I ovo mi daje najveću duhovnu utehu, tako da sam spreman da svoje kosti položim u podnožje ovog hrama.
Ali evo jada. Prezidijum Moskovskog oblasnog izvršnog komiteta je 25. marta ove godine doneo odluku o zatvaranju naše crkve na zahtev predsednika Nemčinovskog seoskog saveta, građanina Kulikova, motivisan izuzetno malim brojem vernika Nemčinovske parohije, čiji broj navodno ne prelazi dvadesetak ljudi, a u stvari broj vernika u lokalnoj crkvi se proteže na dve hiljade duša.
S obzirom na navedeno i znajući, osim toga, vašu hrišćansku spremnost da pružite svu moguću pomoć svima koji su u nevolji, obraćam se vama, najljubaznija Marija Iljinična, sa najskromnijom molbom da podržite molbu pravoslavnih, podnetu Odeljenju kulta Sveruskog centralnog izvršnog komiteta, da nam ostavi zgradu za molitvu za ispunjavanje potrebnih potreba“.
Na ovo pismo nije bilo odgovora. Zajednica je napisala i poslala još nekoliko peticija, ali ni na njih nije bilo odgovora. Sve ovo vreme, međutim, u hramu su nastavljene službe.
Dana 20. septembra 1935. godine dat je konačan nalog da se hram zatvori. U roku od tri dana, vernici su pokušali da ulože žalbu na ovu odluku, dodajući da ako im je nemoguće izaći iz hrama, traže dozvolu da iznajme štalu za bogosluženje, koju su već našli za tu namenu. Ali vlasti su stajale pri svom: zatvorite hram i ne dozvolite im da zauzmu druge prostorije.
Celokupno sveštenstvo hrama, uključujući protojereja Aleksija Sokolova, jereja Nikolaja Gavarina i đakona Jeliseja Štoldera, koji su služili u istoj crkvi, bilo je prinuđeno da se preseli na službu u Sveto-Nikolajevski hram u selu Romaškovo.
Nakon objavljivanja Staljinove tajne direktive o masovnim represijama 1937. godine, istražitelj kuncevskog ogranka NKVD-a sastavio je spiskove onih koje je nameravao da uhapsi, kao i spiskove „svedoka“ koji su mogli da potpišu lažna svedočenja, i nacrtao dijagrame – koji „svedok” za koju epizodu antisovjetske aktivnosti optuženog treba da bude potvrđen, a pošto je skup takvih epizoda bio mali, pažljivo su izmešane da bi se stvorio privid pouzdanosti.
U avgustu 1937. islednik je pozvao jednog od stanovnika Kunceva, izvesnog Aleksandra Ivanoviča, i pozvao ga da svedoči protiv sveštenika Nikolaja Gavarina. Svedok nije bio upoznat sa sveštenikom i odbio je podlu ulogu, a potom je istražitelj krenuo u duge rasprave o aktuelnoj političkoj situaciji i zadacima Komunističke partije, koja je kao jedan od svojih prvih zadataka postavila da zatvori sve sveštenike. „Ono što pokazujete ovde“, zaključio je istražitelj, „niko neće znati za to i nećete biti pozvani na suđenje“. Istražitelj je potom svedoku uručio blanko formulare za izveštaje o saslušanju da ih popuni kod kuće. Svedok je uzeo formulare, ali ih nije popunio, ne znajući kako da ih popuni i plašeći se odgovornosti.
Islednik je, videći da svedok ne žuri da mu dođe sa svedočenjem, dva puta sam otišao u njegov stan, ali se on, izbegavajući sastanak, sakrio od njega. Zatim ga je istražitelj ponovo pozvao, kao i jednog od njegovih prijatelja, izvesnog Ilju Timofejeviča, u okružno odeljenje NKVD-a. On je prvi pozvao Aleksandra Ivanoviča u svoju kancelariju. Dao mu je formulare protokola ispitivanja i zamolio ga da ih svojim rukama popuni. Videvši posle izvesnog vremena da svedok ništa ne piše, istražitelj je napravio kratku belešku i na osnovu ove beleške pozvao svedoka da napiše izjavu. Kada je protokol napisan, istražitelj ga je pročitao, ali mu se nije svideo, pa je, pocepavši ga, sam ispunio obrazac protokola saslušanja i zahtevao da ga svedok potpiše, što je na kraju i učinio bez čitanja. Tada je istražitelj pozvao Ilju Timofejeviča kod sebe, od kojeg je takođe zatraženo da potpiše unapred napisane protokole „svedočenja svedoka“. Videvši oklevanje na njegovom licu, islednik je počeo da ga ubeđuje da u tome nema ništa, i pozvao se na Aleksandra Ivanoviča, koji je upravo bio ovde, i tako ga ubedio da potpiše protokol bez čitanja. Nakon toga, kada su istražitelju bili potrebni lažni dokazi protiv drugih ljudi, otišao je u kuću Ilje Timofejeviča i zamolio ga da potpiše još tri prazna obrasca protokola, što je i učinio.
Iste jeseni, oba lažna svedoka slučajno su na ulici srela istražitelja, koji ih je pozvao da odu u selo Novo-Ivanovskoe, gde je, prema njegovim rečima, trebalo nekoga da ispita, i oni su pristali. Kada su stigli u selo, islednik je zamolio lažne svedoke da ga sačekaju, a on je sam ušao u zgradu kluba. Izašavši odatle nešto kasnije, lažnim svedocima je dao alkohol kao nagradu za njihove usluge, ali nije pio sa njima i otišao je.
Radi efikasnijeg obavljanja poslova, istražitelj je u istražni proces uključio predsednika seoskog veća Novo-Ivanovo, koji je pristao da zajedno sa istražiteljem napiše zapisnike o ispitivanju u ime lažnih svedoka, pošto je poznavao ljude koji žive u tom kraju. dobro. Istražitelj je prvo sačinio sažetak antisovjetskih i antidržavnih aktivnosti osumnjičenog, zatim je pisao protokole, a zatim je pozvao osobu u čije ime su protokoli pisani, i predsednika seoskog veća – one za koje je pisao protokoli. Tako su njih dvojica za kratko vreme sastavili više od pedeset protokola svedočenja lažnih svedoka.
Na osnovu ovakvog lažnog svedočenja, 29. avgusta 1937. godine jerej Nikolaj Gavarin je uhapšen i zatvoren u zatvor Taganskaja u Moskvi.
– Da li ste razgovarali sa Stolderom o političkim temama? – upitao je islednik sveštenika.
„Razgovarali smo o crkvenim poslovima, o tome kako je loš život za nas sveštenstvo sada pod sovjetskom vlašću. Razgovarali su o novinskim vestima, o španskim događajima, izražavajući sumnju da će španske trupe pobediti fašiste koji su bili jaki u svom oružju.
– Dakle, bili ste na strani fašističkih trupa?
– Ne mogu ovo da kažem: verovali smo da su fašističke trupe snažne po svojoj opremljenosti i organizaciji; uz to im pomažu tako jake države kao što su Nemačka i Italija.
– Recite nam o svojim antisovjetskim razgovorima koje ste vodili sa Stolderom.
„Razgovarali smo o tome šta sovjetska vlada radi pogrešno, zatvarajući crkve, progoneći sveštenstvo i pritiskajući porezima.
– Recite nam detaljnije o sadržaju antisovjetskih razgovora.
– Ne mogu. Zaboravio sam.
– Recite nam o svom odnosu prema sovjetskoj vlasti.
– Moj stav prema sovjetskoj vlasti je negativan. Ne mogu da se pomirim sa sovjetskim režimom zbog ugnjetavanja koje trpimo.
– Istragom je utvrđeno da ste bili član kontrarevolucionarne terorističko-pobuničke grupe i da ste aktivno vodili kampanju protiv sovjetske vlade, članova sovjetske vlade i lidera Komunističke partije. Dajte dokaze o ovom pitanju.
– Bio sam nezadovoljan sovjetskom vladom zbog njenog odnosa prema veri i prema nama sveštenstvu. Ali ja nisam bio član kontrarevolucionarne grupe.
Trojka NKVD-a je 15. septembra 1937. godine osudila oca Nikolaja na deset godina logora prinudnog rada, a on je poslat u Uhtpečlag.
U to vreme, neki rođaci osuđenih, zajedno sa sveštenikom, počeli su da se žale na pogrešnu presudu, dokazujući svoju nevinost; pokrenuta je nova istraga i ponovo su saslušani svedoci, koji su se u početku držali svog prethodnog iskaza, plašeći se odgovornosti za krivokletstvo, a potom su ipak izjavili da su lagali ljude. Nova istraga sprovedena 1939. godine bila je prinuđena da prizna da su svi osuđeni u tom slučaju pogrešno osuđeni. Međutim, zbog činjenice da su pre ateisti, vernici, a posebno sveštenstvo, ostali isti neprijatelji komunističke vlasti, presuda njima nije poništena.
Sveštenik Nikolaj Gavarin preminuo je u Uhtpečlagu 24. aprila 1938. godine i sahranjen u nepoznatom grobu.
Satavio iguman Damaskin Orlovski – „Žitije novomučenika i ispovednika Rusije u 20. veku za april“.
Izvor: Pravoslavlje Život Večni
