Sveštenomučenik Danil Sisojev(+2009): Da li je u različitim religijama isti Bog?

„Ali zašto ste vi toliko uskogrudi fanatici? Zašto tvrdite da van Pravoslavne Crkve nema spasenja? Nema razlike. U istog Boga veruju svi – muslimani i hrišćani, Judeji i budisti. Razlika je samo u obredima. I zašto biti uporan u svojoj isključivosti? Zar mislite da Svevišnji neće primiti muslimane Sebi? Njemu je svejedno ko u šta veruje. Glavno je da je čovek bio dobar!“

Ove reči je čuo svaki hrišćanin, zaista, ne manje od sto puta. Često se dešava da se ovo nečestivo učenje čuje iz usta onih, koje nepažljivi sveštenici iz nekog razloga puštaju Svetoj Čaši.
Zaista se može odbaciti da je Bog – Jedan? Jer još apostol Pavle je rekao: „da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga“. (1. Kor. 8:4). Gospod je jedinstveni Vladar svetova, On je Bog – i Judeja i neznabožaca (Rim. 3:29). Običan zdrav razum pokazuje da ne mogu biti dva Svudaprisutna – jednostavno ne bi bilo mesta za Obojicu. Međusobno bi se ograničavali.
Ali ako je očigledna činjenica Jedinstva Božije Prirode, iz toga nikako ne sledi da svi znaju za Boga, tim više da Ga znaju i da ga istinski poštuju. Fraza „svi u istog Boga veruju“, lažna je bar zato što u svetu ima mnogo ateista – i komunista, i budista, i šamanista. Oni uopšte ne veruju ni u kakvog Boga.
Ako govorimo o drugima, iz činjenica postojanja Boga Tvorca uopšte ne znači da Ga ljudi poštuju.
Može se navesti ovakav primer. Mnogi znaju predsednika Rusije, ali zar to znači da se svi odnose lojalno prema njemu, tim više da shvataju sve njegove poteze? Tako i mnoge milijarde ljudi znaju za postojanje Boga. Ali ogromna većina Ga doživljava kao daleku i neshvatljivu Silu, naprimer, u islamu nije prihvaćeno da se govori da je Alah Ličnost. On je pre Nešto, Zakon, koji kažnjava i nagrađuje po svojoj volji. Tako i u kabali Ein-Sof ne može se poznati i ne poznaje bilo šta. To je pre rimljanska Temida, nego Bog koji otkriva Sebe u Svetom Pismu. To je svetlost daleke lomače koja ne može da zagreje dušu.
Ovaj pojam je u stvarnosti zajednički ljudima. Nije slučajno da „simvol vere“ malograđanina zvuči:

„Postoji Nešto. Ali šta, ne znam.“

Pritom se sa tim „Nešto“ obično povezuje pojam pravednosti. Nije slučajno da pri svakoj uvredi govore:

„Da postoji Bog, zar bi dopustio ovo?“

Ali zar se takvo znanje može nazvati normalnim? Predstavite sebi da vas zovu da se ženite nevestom o kojoj ništa ne znate. I kada pitate: „Ko je ona?“, odgovaraju vam: „Ona je pravedna i nikome nije poznata.“ Zar je moguće taj odgovor smatrati za zadovoljavajući?
Zaista većina ljudi zna o Bogu mnogo manje od poslodavca koji prima novog radnika. Ali pri tom iz nekog razloga se smatra da je to loše prikriveno neznanje dovoljno da bi se spasili. Pri čemu je neznanje povezano uopšte ne sa tim što kod ljudi nema mogućnosti da saznaju za Boga, već sa tim da prosto nema želje.
Događa se ista stvar kao u Jevanđelju. Umesto da ljudi idu na Božiju gozbu, ljudi tome pretpostavljaju kopanje u povrtnjaku i bavljenje porodičnim i nacionalnim raspravama. One koji uporno pozivaju žele da u najgorem slučaju ubiju, a u najboljem nazovu idiotima. Zar oni naivno misle da će Bog omčom dovući Sebi one koji Ga ne vole i ne smatraju za ništa?
„Neznanje Oca je isti prestup kao i borba protiv Njega“, govorio je Minucije Feliks.
Samo se u pravoslavnom hrišćanstvu čovek toliko jako uvlači u Božanski život da sagledava tajanstveni plamen Trijedine ljubavi. Često međutim govore:

„Postoje iskreni ljudi u drugim religijama? Zar će i oni poginuti?“

Zaboravlja se pritom da je lažno znanje o Bogu još strašnije od neznanja. Jer neznalica može postati svestan svog nedostatka i biti posvećen u tajnu Božiju. Onaj ko veruje u laž nije sklon traganju. On smatra da već poseduje sve. Čak i u običnom životu čovek koji nema kartu, ima veću nadu da će doći do cilja od onog ko ima lažnu kartu. Bolji je nemarni lekar koji jednostavno ne leči, od samouverenog šarlatana. u poslednjem slučaju bolesnik jednostavno nema šanse. Tako je i u delu bogopoznanja. Ubeđeni inoverac nije u stanju da bez direktnog Božijeg mešanja uvidi svetlost. Tako govori Bog: „Znam djela tvoja, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih. Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slijep, i nag. Savjetujem ti da kupiš od mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota golotinje tvoje; i masti da pomažeš oči svoje, da vidiš“ (Apok. 3:15-18)
Tako je i sa drugim religijama. Što je više čovek ukorenjen u svoju lažnu tradiciju, teže mu je da se izbavi iz nje. Praksa misionarenja pokazuje da se Bogu češće obraćaju oni koji sa jedne strane nisu izgubili osećanje Istine, a koji su, sa druge, otišli od svoje lažne vere. I Jevanđelje nisu prihvatili književnici i fariseji, već prosti ribari. Zato ne treba odobravati religiozno trvenje muslimana ili Judeja, već pre pokazivati svu besmislenost njihovih zabluda kako su to činili Svetitelji. Zlo čine oni koji ih pozdravljaju za njihove praznike, samim tim podržavajući njihovu grehovnu upornost.

U jednoj knjižici se navodi primer kada se svešteniku obratio Tatarin sa pitanjem: „Šta da radi ako mu braća smetaju da ide u džamiju?“ Šta je treba da kaže normalan pastir? Naravno – „odbaci islam, primi krštenje i idi u manastir, ako želiš brže da ugodiš Bogu“. Ali ovaj je odgovorio:: „idi u džamiju dva puta nedeljno i slušaj mulu“. Autor knjižice smatra taj savet nekakvom vrlinom. Nije slučajno što je mula pozitivno ocenio tog lažnog pastira. U stvarnosti to je jednostavno podlost. Zbog lažnog humanizma sveštenik je jednostavno odgurnuo nesrećnika u još veći zablude i osudio ga na večnu propast. Zar je mogao da ne zna da ko ne veruje u Sina „neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje na njemu“ (Jn. 3:36)?
Tu treba razmotriti pitanje da li se može govoriti o tome da je moguće biti dobar bez obzira na veru? Šta uopšte znači „biti dobar“?
Gde su kriterijumi dobrote? Alkoholičar smatra dobrim istog takvog ispičuturu, dok se njegova žena pridržava suprotne tačke gledišta. Govore da je „dobar onaj ko ne čini zlo drugome“. To međutim nije precizno. Mi još nismo rešili šta je „loše“, a šta „dobro“. Sa tačke gledišta pijanice loše čini onaj ko mu ne sipa piće, dok njegovi najbliži misle suprotno. Gde je istina? Pa i obični panj – zar čini nekome nešto loše? Pa zar je on zato obrazac vrline?

Savest takođe često obmanjuje. Posebno joj u tome pomaže „lažna religija“. Gospod Isus Hristos je predskazao: „dolazi čas kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi. I to će činiti, jer ne poznaše Oca ni mene“. (Jn. 16:2-3).
Hrišćani imaju primer za to kroz sve vreme svoje istorije. Znamo da oni koji ne veruju u Oca i Sina – Judeji i muslimani sa osećanjem religioznog duga ubijaju verne Hristu. To je počelo od Svetog Stefana i nastavlja se i do naših dana. Primer protojereja Anatolija i vojnika Evgenija koji su ubijeni u naše dane u Čečeniji zbog jednog razloga (odbacivanje Svete Trojice) dovode do identičnog rezultata. Muslimani ubijaju hrišćane isto onako revnosno kako su to činili Judeji. Tako da savest i religija sami po sebi nisu kriterijumi dobra i zla.

Gde je kriterijum? Odgovor je očigledan. Dobro je samo ono što dobrim smatra Bog Tvorac. Eto najpouzdanijeg uputstva za rad napisanog od samog konstruktora. Za hrišćane je to još očiglednije jer znamo da su vrline – bespočetna svojstva Boga. Zato je ono što je saglasno sa Gospodnjom voljom – dobro, a ono što joj se protivi – zlo.
Vratimo se sada pitanju „da li se mogu spasiti iskreni ljudi u drugim religijama?“ Očigledno je da teško da će za takvu „iskrenost“ iskreni manijak ubica, koji smatra da se svo zlo sveta nalazi u ženama ili u Rusima, biti pomilovan od Velikog Sudije. Ali ako je to dovoljno očigledno gde se onda može naći ona mera iskrenosti, koja bi u očima Božijim prevagla činjenicu zločina? Kako odrediti da li je jedna iskrenost dobra, dok druga nije? Opet se vraćamo tome da li postoje realni kriterijumi dobra i zla. Iskrenost ili neiskrenost su stvari prilično subjektivne.
Ako smo se dogovorili da je dobro – volja Božija, a zlo narušavanje te volje, odgovor postaje očigledan. Samo boravljenje čoveka u religioznoj tradiciji koja nije ustanovljena od Samog Boga je greh. Iz Deset zapovesti koje su dane Mojseju prva zabranjuje druge vere: „Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje misirske, iz doma ropskog. Nemoj imati drugih bogova uza me“. (2. Mojs. 20:1-2).

Ljudi koji tvrde da je merilo dobra i zla Dekalog moraju da se porazmisle o tome da ni jedan ateista i inoverac neće izbeći gnev Božiji. I naš Gospod Isus Hristos je na pitanje: „Šta da činimo da bismo tvorili djela Božija?“, odgovorio: „Ovo je djelo Božije da vjerujete u Onoga koga On posla.“ (Jn. 6:28-29). Sam Hristos je zapovedio pokajanje i veru u Jevanđelje (Mk. 1:15), a ko se ne pokaje kriv je sam što će ga sekira Božija odseći (Lk. 3:9). Gospod je zapovedio svim narodima da prime krštenje u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt. 28:19), jer „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jn. 3:5). Sam Iskupitelj je, a ne fanatični pravoslavni hrišćani, posvedočio. „Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen“ (Mk. 16:16)

Gospod Vaseljene je rekao: „Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete Krvi Njegove, nemate života u sebi“ (Jn. 6:53), a kod nas misle da se spasu neodređenim dobrim stanjem bez Svetog Pričešća.
Neka nam odgovore onda prigovarači kome da verujemo – ljudima ili Bogu? Hristos govori jedno, humanisti drugo. Sin Božiji govori da muslimani i Judeji, evolucionisti i budisti koji su odbacili Boga Sina, prebivaju pod gnevom Božijim. Naši liberali međutim govore da će se svi spasiti. Zašto smo dužni da im verujemo? Zar su oni bili u savetu Božijem da bi ispravljali Tvorca? To je bezobrazno ustajanje smrtnih glupaka na Božiju Premudrost! To su savremeni lažni proroci kojima se priprema kazna Božija.

Ne. Neka mnogi i veruju i Božije postojanje. Spasiće se samo oni koji znaju Boga, koji Mu veruju, slušaju Ga, ljube Ga. Ukratko rečeno da bi se spasio potrebno je da i čovek zna Boga i da Bog pozna čoveka, kako je i napisano: „Pozna Gospod one koji su njegovi, i: Neka odstupi od nepravde svaki koji priziva ime Gospodnje“ (2 Tim. 2:19).

Bog će poznati kao Svoje samo one u kojima vidi Sina Svoga (koji je ušao po veri kroz Krštenje i Pričešće) i ko nosi u sebi osvećenje Duha Njegovog.

Sveštenik Danil Sisojev rodio se 12. januara 1974. godine u Moskvi. Krstio se sa tri godine. Vaspitavan u crkvenoj porodici.
1995. godine otac Danil se oženio, završio seminariju i bio rukopoložen u čin đakona.
Za svog života krstio je više od 80 muslimana i obratio u Pravoslavlje oko 500 protestanata.
Od muslimana je dobijao pisma i pozive sa pretnjama. Pola godine pre ubistva muslimanska novinarka H. Hamidulina tužila ga je sudu sa zahtevom da se pokrene postupak zbog raspaljivanja međureligiozne i međunacionalne mržnje.
Kasno uveče 19. novembra 2009. godine u moskovskom hramu apostola Tome na Kantemirovskoj, ubijen je sveštenik Danil Sisojev: od ruke radikalih muslimana,nepoznati čovek sa maskom ušao je u hram i pucao u njega iz neposredne blizine.

Izvor: bskm.rs

Hvala na poverenju! Molim vas podelite, širite istinu koja je u Srbiji zabranjena!