Crkva

Sveštenik Pavle Gumerov: Reč utehe

Možemo sumnjati u bilo šta: da li će sutra biti tmurno ili vedro, da li ćemo biti zdravi ili ćemo se razboleti, da li ćemo biti bogati ili ubogi, ali u jedno nema nikakve sumnje – svi mi ćemo pre ili kasnije stati pred Boga. Umiranje je „put vseja zemlji“ („put sve zemlje“). Međutim, premda to znamo, kad gubimo bliske ljude svejedno osećamo tugu. I to je po ljudskoj prirodi razumljivo i objašnjivo. Jer čak i kad se jednostavno rastajemo od voljenih na neko vreme mi tugujemo, žalostimo se, lijemo suze, a tim pre kad nam predstoji poslednji rastanak u zemaljskom životu. Sam Gospod Isus Hristos Se došavši u kuću Svog umrlog druga Lazara ražalostio u duhu i zaplakao je, toliko ga je voleo. Međutim, verujući ljudi imaju veliku utehu koja im pomaže da prežive smrt bliskih ljudi – molitvu za svoje pokojnike. I ova molitva kao nit spaja nas i svet ljudi koji su već otišli.

Svako ko izgubi bliskog čoveka postavlja sebi pitanje: „Šta još mogu da učinim za svog voljenog?“ I zaista, kad se naši bližnji razbole mi im hitamo u pomoć, idemo u bolnicu, kupujemo namirnice i lekove; ako su u nekoj drugoj nevolji, takođe im pomažemo čime možemo. I u ovom saosećanju se ogleda naša ljubav, naše saučestvovanje s njima.Međutim, preminulom čoveku naša briga nije potrebna ništa manje, ako ne i više.

Čovek ne nestaje kao ličnost sa smrću mozga i zaustavljanjem srca. Osim tela (prolazne opne) on ima večnu, besmrtnu dušu: „Bog nije Bog mrtvih, već živih“ (Mt. 22, 32). I upravo duša čini čovekovu suštinu. I mi ne volimo (ako zaista volimo) bliskog čoveka zbog lepote tela i fizičke snage, već zbog osobina duše. Pamet, dobrota, karakter, ljubav – sve su to osobine duše našeg bližnjeg, ono što čini njegov lik. Telo je čovekova odeća, ono stari, boluje, menja se, dešavaju mu se nepovratni procesi. Ponekad gledajući ostatke koji leže u kovčegu ne možemo u njima čak ni da prepoznamo poznati lik, pokojnik se toliko menja. A duša nema godina, ona je besmrtna. Nije slučajno što se za nekoga kaže: „On je mlad dušom,“ – a čovek je već odavno prevalio šezdesetu.

Pošto je naš bližnji besmrtan, njemu je i tamo, s one strane zemaljskog života potrebna naša pomoć i podrška. Dakle, šta on od nas očekuje i kako možemo da mu pomognemo?

Naše pokojnike, naravno, ne zanima više ništa zemaljsko. Skupi spomenici, raskošne daće i ostalo njima nisu potrebni. Potrebno im je samo jedno – naša vatrena molitva za upokojenje njihove duše i za oproštaj njihovih hotimičnih i nehotičnih grehova. Sam pokojnik više ne može da se moli za sebe. Svetitelj Teofan Zatvornik kaže da su preminulima molitve potrebne „kao siromasima parče hleba i čaša vode“.

U svom zemaljskom životu treba da se molimo, da se kajemo zbog grehova, da pristupamo tajnama Crkve, i on nam je dat kao priprema za večni, a kad čovek umre, zaključak o njegovom životu je već dat, on ne može da ga promeni nabolje. Preminuli može da računa samo na molitve Crkve i onih koji su ga poznavali i voleli za života. I po molitvama rođaka i prijatelja Gospod može da promeni udeo preminulog. Svedočanstvo za ovo jesu bezbrojni slučajevi iz crkvenog Predanja i žitija svetaca. U drevnom žitiju svetitelja Grigorija Dvojeslova opisan je zadivljujući slučaj. Svetitelj je imao smelost da se moli za upokojenje okrutnog progonitelja hrišćanstva – imperatora Trajana. Međutim, Trajan nije samo pokrenuo progone hrišćana (jer nije znao šta čini), on je bio pravedan i milosrdan vladar, veoma se brinuo o svojim siromašnim podanicima. Svetitelj Grigorije je saznao da je imperator zaštitio udovicu u nevolji i uzeo je na sebe podvig da se moli za njega. Bog mu je otkrio da je njegova molitva primljena. Ovaj primer (i mnogi drugi) predstavlja veliku utehu i okriljuje nas u našim molitvama za preminule. Čak i ako je preminuli bio dalek od Crkve, on može da dobije olakšanje svog udela po usrdnoj molitvi bliskih sa suzama.

Postoji jedan veoma važan momenat: ako čovek koji nas je napustio nije živeo crkvenim životom ili znamo da je njegov život bio dalek od zapovesti Božjih, rodbina koja ga voli treba posebno pažljivo da se odnosi prema svojoj sopstvenoj duši. Svi smo međusobno povezani s rođenima i bližnjima kao delovi jedinstvenog organizma: „Ako pati jedan ud, s njim pate svi udovi“ (1 Kor. 12, 26). Ako je neki organ neaktivan kod čoveka s izoštravaju druga čula, drugi organi uzimaju na sebe dodatno opterećenje, njegove funkcije. I ako naš bližnji nije stigao da učini nešto u duhovnom životu mi to treba da nadomestimo umesto njega. Time ćemo spasavati i svoju dušu i donećemo veliku korist njegovoj duši. Ima jedna ratna pesma o pilotu koji je poginuo, čiji drug kaže da na zemlji živi „za sebe i za onog momka“. I naš život za druge, u sećanje na nekoga, može da se ogleda u našoj usrdnoj molitvi, u sticanju hrišćanskih vrlina, u obilatoj milostinji za pomen preminulog.

Vrlo često se dešava i to da ljudi koji su vrlo retko dolazili u hram, koji su živeli bezbrižnim, svetovnim životom, kad izgube bliskog čoveka, dolaze u Crkvu i postaju istinski pravoslavni hrišćani. Njihov život se potpuno menja, oni kroz tugu dolaze Bogu. I naravno, celog života se kasnije mole za svoje preminule rođake. Neistraživi su putevi Gospodnji.

Verujući ljudi i ljudi daleki od Crkve potpuno drugačije doživljavaju gubitak bližnjih. Ponekad čovek ima prilike da prisustvuje daći za necrkvene ljude i da vidi kako je to težak prizor. Jednom sam učestvovao u opelu poznatog lekara-neurohirurga i veoma dobrog čoveka. Gospod ga je uzeo dok još nije bio u poznim godinama, posle iznenadne bolesti koja je brzo napredovala, na vrhuncu njegovog lekarskog rada. I kad su počeli posmrtni govori njegovih kolega moglo se videti u kakvo rastrojstvo i paralizu tajna smrti dovodi necrkvene ljudi. Skoro svi su smatrali da su dužni da svoju besedu počnu otprilike ovako: „Kakva strašna nepravda… Kako nas je rano i iznenada napustio pokojnik… Kako mnogo je još mogao da učini,“ itd. Jasna je stvar da takvi govori ne mogu doneti utehu rodbini i bližnjima pokojnika, pre će biti obrnuto, još više će produbiti njihovu tugu. Čak i ako čovek ni u šta ne veruje, može da uputi jednostavno dobre, tople reči svom drugu i kolegi. Zašto se to dešava? Zašto su ljudi pred licem smrti u takvoj pometnji i izbegavaju čak i pomen, čak i misao na nju u svakodnevnom životu? Zbog straha i neizvesnosti. Smrt ih plaši, ne znaju šta ih očekuje. Ima li tamo života? Ili živimo samo ovde, u materijalnom svetu? Kako se spremati za smrt i odnositi prema njoj – za neverujuće je tajna zapečaćena sa sedam pečata. Čak i obična želja u zvaničnim govorima: „Neka mu je laka crna zemlja,“ – krije u sebi neizrečeno pitanje: zar je to sve: telo u zemlju i ništa više?

Zbog smrti bliskih ljudi daleki od vere često padaju u očaj, čamotinju, crnu tugu. Gotovo je, život je završen ako mog voljenog čoveka više nema, ako je prestao da postoji moj život više nema smisla. Ne može se reći da verujući ne tuguju zbog smrti bliskih ljudi, ali se prema smrti odnose potpuno drugačije. Hrišćanska tuga je svetla, mi znamo da čovek živi večno, da je smrt samo rastanak, da se njegov život nastavlja, ali je drugačiji. Znamo da smo s preminulim povezani vezama molitve i ljubavi. Ne možemo da kažemo: „Bio je čovek i nema čoveka.“ Ako smo bližnjeg voleli za života, i posle smrti nastavljamo da ga volimo. „Ljubav nikad ne prestaje,“ – kaže apostol Pavle (1 Kor. 13, 8). Kad sam gubio bliske ljude uvek sam imao osećaj rastanka, a ne kraja. Kao da su otputovali nekuda veoma daleko, ali ne zauvek, ne za svagda.

Prekomerna tuga je nedopustiva još i zbog toga što ne samo da upropaštava našu sopstvenu dušu (čamotinja je jedan od osam smrtnih grehova), nego nam ne daje da se molimo za pokojnike. U duši čoveka kojeg je obuzela čamotinja stvara se praznina, vakuum, on uopšte ništa ne može da radi, a još manje da se moli. A našem bližnjem je toliko potrebna naša pomoć! I čamotinjom, depresijom i tugom mi ne samo da mu nećemo pomoći, već ćemo mu možda doneti patnju. Radi bližnjih treba da se saberemo, koliko je moguće smirimo i da sve svoje snage utkamo u molitvu. Posebno do 40. dana preminulom čoveku su potrebne usrdne molitve.

Ljudska duša napuštajući telo oseća nemir i strah: navikla je da obitava u svom domu dugo godina, ne zna šta je čeka, kuda će joj Gospod odrediti da ide. Posle smrti čovek odgovara za ceo svoj život i ovde se određuje njegova dalja sudbina. I vrlo je važno podržati dušu bliskog čoveka pominjanjem na Svetoj liturgiji, čitanjem Psaltira i kelejnim pravilom.

Vrlo često rođaci pokojnika misle da će ako ne pokažu okolini svoju tugu svi pomisliti da nisu voleli pokojnika i ponekad se može videti prosto srceparajući prizor sa histerijom, kuknjavom i zavijanjem zbog pokojnika. Ovo se obično praktikuje u selima gde se još uvek sačuvala tradicija narikača. Ljudi se sami dovode do potpune sumanutosti. Kakva molitva je tu moguća?! Istinska nesreća i tuga po pravilu se odvijaju tiho i skoro neprimetno za druge. Dešava se da ljudi koji posebno tuguju i ridaju za pokojnikom u stvari više sami sebe žale: kako su sad siroti, nesrećni i usamljeni.

Sve ove tradicije nasledili smo od paganskih obreda i naravno, one su nespojive s Pravoslavljem.

A mi, pravoslavni hrišćani, treba da rastvorimo svoju tugu s hrišćanskom nadom, da ako se sami budemo spasavali i svojom molitvom spasavali naše bližnje, smemo da verujemo da nam predstoji susret s njima tamo, u drugom životu. A ako oni dospeju u Carstvo Nebesko, sigurno će se tamo moliti za nas.

Autor: Sveštenik Pavle Gumerov

Sa ruskog Marina Todić

Izvor: Pravoslavie.ru

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!