Sveštenik Dimitri Fetisov: Porodični život bez skrušenosti je pakao
Jednom je prepodobni Antonije imao viziju: celi svet zarobljen u mreži đavola i uhvaćen u njegovu zamku. „Ko može da se oslobodi iz te mreže?“ – sa žalošću je uzdahnuo starac i dobio odgovor na svoje pitanje: „Smirenomudrije spasava od đavola, i njegove spletke ne mogu ni dotaći čoveka koga krasi ta vrlina“.
Napravili bismo ozbiljnu grešku ako bismo pretpostavili da se ono što je otkriveno svetom Antoniju tiče samo monaha, a ne i blagočestivih mirjana. U stvarnosti, sveopšta hrišćanska vrlina smirenomudrija čuva supružnike od mnogih prepreka, koje ih čekaju na zajedničkom putu.
Evo jednog jarkog primera demonske zamke u koju upadaju mnoge mlade porodice: žena počinje da sumnja da je muž vara.
Njoj se sve vreme nešto čini, i ona zaboravlja na rusku izreku: „kada ti se pričinjava – prekrsti se“. Ona ne zna, a možda i neće da zna, da đavo ima posebnu vlast nad čovekom koji se davno nije pričestio. U tom slučaju, ona počinje da veruje da je ono što joj šapće đavo zapravo njena sopstvena misao.
A pored toga, kako narod kaže, svako na stvari gleda po meri sopstvene iskvarenosti.
Sav sadržaj njihovog zajedničkog života se svodi na posao i izlaske vikendom sa društvom. Za decu je još „rano“ i sve njene misli su ustremljene na njenog muža, na sebe i na to šta o njima misle drugi ljudi. Takva neprekidna, gorda, gotovo bolesna opsednutost sobom, u potpunosti je prirodna za psihički i duhovno nedovoljno zrelu ženu.
Muž na početku lakomisleno odbacuje sve to uz šalu, i da budemo potpuno iskreni, njega zabavlja njena sumnjičavost. On u početnom periodu radosno zamišlja da je ljubomora znak istinske ljubavi. Veruje u tu zamisao sve dok ne počnu da ga nerviraju svakodnevne provere mobilnog, mejla, Fejsbuka, pa čak i džepova.
A posle se već demon doseti, i pošalje ga na poslovni put, gde se sve te sumnje zaista i ostvare. On se isprva suprotstavlja iznenadnom iskušenju, ali posle počinje da misli: „ona ionako smatra da sam gad…“
Tako đavo razbija porodice.
I sve bi moglo biti sasvim drugačije da je barem jedan od njih pokazao skrušenost – tu kao dijamant mnogostranu vrlinu, koja nam omogućava da razumno sagledamo svoje nesavršenstvo i da zauzvrat, bez povoda, ne tragamo za nesavršenstvom u drugima. Pored toga, skrušenost u nama budi blagodarnost prema Bogu i bližnjima, za ono malo što mi imamo.
Na žalost, porodični psiholozi-konsultanti, koji se u naše vreme šire kao pečurke posle kiše, posmatraju ovu vrlinu kao sramnu slabost i ružni defekt duše.
U stvari, najbolji način posramiti supruga za grešne misli, pa čak ga i otvratiti od realnog greha, je krotko i skrušeno gajiti poverenje u njega, verovati mu kao što deca veruju svojim roditeljima. Što se tiče muža, njega bi spasila skrušena snishodljivost. Tada ne bi ozbiljno shvatao neutemeljene uvrede svoje žene, na način na koji roditelji ne shvataju ozbiljno drske gluposti svoje dece.
S druge strane, možemo iskreno oprostiti bližnjem svom njegove greške, samo ako smo i mi sami smirenomudreno svesni svojih nedostataka i grešnih misli. U slučaju porodičnih problema treba da imamo na umu da svog supruga ili suprugu sami biramo, ne primećujući, hotimično ili nehotimično, njihove duhovne nedostatke.
Ali savremeni čovek, odvojen od Crkve, bira drugi put. On se panično boji da oprosti drugome, da prizna svoju prvobitnu pogrešnu pretpostavku i pokaže blagonaklonost, čak i da je tu reč o tome da ga je neko slučajno nagazio na nogu, jer sumnja da će ga isti sledeći put namerno udariti u vrat.
On ili ona učestvuju u psihološkim treninzima: „kako da postaneš kralj/kraljica“, gde ih uče da glavne privilegije monarha – osećaj odgovornosti i krotki oproštaj – zamene za lukavo umeće manipulacije „partnerom“ uz stalno prebacivanje krivice za svoju nesreću na druge.
Kao rezultat svega toga, porodični život, okovan demonskim silama, pretvara se u pakao samopotvrđivanja, sumnjičavosti i sladostrašća, koje ubrzo dosadi. U takvom porodičnom životu se svaki, pa i mali, problem pretvara u povod za razvod i poput kuke kači za đavolsku mrežu.
Vizija prepodobnog Antonija Velikog nas ne podseća samo na to da su pravila duhovnog života za monahe i mirjane jednaka, već i da su pakao i raj opipljive pojave. Predukus i prvog i drugog, čovek oseća sada i ovde u zemaljskom i, konkretnije, u porodičnom životu.
Uzgred, postoje i suprotni primeri, kada supružnici skrušeno praštaju jedno drugom i kada to za njih postaje dobra navika.
Mislim da je svako od nas barem nekoliko puta u svom životu upoznao takve porodice u kojima caruje atmosfera spokoja, duševne toplote i unutrašnje slobode. Slobode od gordosti, tojest od svih raznovrsnih zamki, koje su se pokazale prepodobnom Antoniju Velikom.
Autor: Sveštenik Dimitri Fetisov
S ruskog Aleksandar Đokić
Izvor: https://srpska.pravoslavie.ru/97236.html
