Свејерес – екумениста Порфирије позива архијеретика папу у Србију
У интервјуу за Хрватску радиотелевизију HRT патријарх српски Порфирије је најављен као “свеучилишни професор, доктор знаности али и екуменски настројен патријарх”, на питање:
“Да ли су сада папи Фрањи отворена врата посјети Србији, а томе се и предсједник Вучић слаже?” Патријарх Српски одговара:
“Лично сам имао прилику чак три пута да се састанем са папом Фрањом, чак сам у једном тренутку целивао његову руку, наишао сам на многе осудe због тога, многи су ми говорили да сам издајник Православне цркве, а ја сам имао лични дубоки разлог зашто сам то учинио. Не сматрам да сам било шта или било кога тим чином издао, а у исто време сматрам да сам поступио у духу Јеванђеља, нарочито због разлога којих сам имао”.
И баш тако, од речи до речи, од слова до слова, одговори Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски хрватскоме новинару државне хрватске телевизије.
А шта је о папи писао и беседио Архим. Др. Јустин Поповић, професор Универзитета, a 2010. године канонизован у ред светитеља СПЦ као Преподобни Јустин Ћелијски:
“Догматом о непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, у ствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат па-пизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма.
У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом…
Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на нелу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: „свејерес“.
Западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на Његово упражњено на земљи место постављен је Његов заменик, папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и „светом“ инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу Кроткога и Благога Господа Исуса!
Господо, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва; друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих еванђелских, богочовечанских вредности и мерила.”
Када сада упоредимо размишљања патријарха Порфирија и Светог Аве Јустина намеће се логичан закључак да би требало или да патријарха као јеретика сменимо и из Вере правослвне излучимо, или да Свети архијерејски сабор јеретиком прогласи Аву Јустина и да му поништи због погрешних веровања хиротонију.
Да овако остане, патријарх Порфирије, а Јустин светац не иде никао.
Аутор: Предраг Вучинић