Сведочење преживелог: Усташе комунистима свечано предале логор Јасеновац па заједно убијали Србе

Мане Вековић – Четник који је преживео крематоријум у Јасеновцу гледао је убиство војводе Павла Ђуришића али и како усташе званично предају партизанима логор а онда га заједно воде неко време!

Покољ четника из уже пратње војводе Павла Ђуришића преживео је Мане-Манојло Вековић, командант гарде у одступници, родом од Мојковца. Мане је после тога успео да дође до четника колашинске бригаде и да опише трагедију сабораца који су спаљени у крематоријуму у Јасеновцу крајем априла 1945. године. Његово сведочење објављено је у гласнику „Његош“, свеска 67, јуна 1992. године у Њујорку

Када су хрватске усташе спалиле војводу Павла Ђуришића са осталих 32 четника и интелектуалаца из Црне Горе, тада су довели и 20 четника из Павлове уже пратње да и њих баце живе у крематоријум. Усташе су прво повезали све четнике са рукама на леђима и тако их приводили крематоријуму који је био у подруму зграде.

Сјећам се да сам избројио 10 степеница када сам се попео на први спрат зграде и да сам иза тога ушао у једну велику просторију. На средини ове просторије била је велика гвоздена плоча, око 3 метра дужине и око 2 метра ширине. Ова плоча на две супротне стране била је везана челичним конопима који су се намотавали преко два гвоздена точка које су окретали по два усташка војника.

Усташе су увели у зграду групу од 6 четника. Био сам у овој групи пети у реду. Када смо ушли на први спрат ове зграде и ушли у дворану гдје је био крематоријум, усташки војници су повукли на једну страну велику гвоздену плочу и тако отворили врата од подрума гдје је горјела велика ватра, чула се велика бука, од гасова или нафте који су горјели под великим притиском, у исти мах кроз отвор у патосу из подрума је ударила велика врућина. Усташе су тада бацили у ватру кроз овај отвор прва два четника, трећи се четник одупирао и борио онако свезан са свом својом снагом да га не баце жива у ватру, тада прискочише са стране неколико усташа и сурваше га жива у крематоријум.

Четврти четник био се одвезао, али је држао своје руке на леђима као да је свезан. Када је овај четник пришао отвору крематоријума изненада је зграбио својим рукама два усташка војника који су њега приводили према отвору крематоријума и овај је четник тада са собом срушио у ватру крематоријума оба ова усташка војника. Када је овај четник падао са усташама у ватру, кликнуо је дубоким гласом црногорског горштака „Глава за главу“.

Код усташа тада је настала велика пометња, једни су покушавали да изваде из крематоријума усташе, док су други усташе вратили остале четнике у двориште. Чуо сам да је четник срушио са собом у крематоријум усташе Гутића и Омерагића.

Иза тога је настало пуцање по логору. Велики број Срба, затвореника, био је навалио на врата логора да бјежи из логора. Четници су се тада из дворишта разбјежали са неким Србима и сакрили се у порушене зграде логора.

Сутрадан после ове пуцњаве и бежања неких Срба из Логора, дошла је југословенска комунистичка војска и преузела логор Јасеновац. Око 30 усташа са два усташка висока официра сачекали су комунисте и предали им логор. Комунистичком војском је командовао генерал Ненезић родом из Црне Горе.


Усташе и комунисти су тада нашли у порушеним зградама 15 изнемоглих четника војводе Павла Ђуришића. Генерал Ненезић је тада наредио да све ове четнике повежу и да их поубијају. Војници југословенске комунистичке војске тада су приводили четнике све једног по једног, свезаног са рукама на леђима, а један их је усташа убијао сјекиром у главу.

Како сам био последњи у реду успио сам да изманипулишем неке Усташе муслимане, који су ме требали удавити у Сави, и да побегнем.

Успио сам да прођем кроз усташки фронт код Банове Јаруге и након много бежања дошао сам на железничку станицу Кутина. Тада скочих на један теретни воз и упутих се према Загребу.

На пролазу кроз Дуго Село приметио сам четничку колону која је ишла према западу. Скочих са воза и дознадох да су ово четници из Колашинске бригаде. Тада сам испричао својим жалосним слушаоцима о својој одисеји и трагедији Војводе Павла Ђуришића и осталих четника који су на дивљачки начин изгубили своје животе у хрватском логору Јасеновцу.

Објавио Б. М. Зечевић у Гласнику „Његош“, свеска 67, јуни 1992, Њујорк

Приредио: Никола Милованчев

Извор: КМ новине

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!