Црква

Сведочење о свом духовном оцу

Сведочење Ивице Пашића о свом духовнику, Св. Новомученику Стефану, који је пострадао за веру, на Косову и Метохији 1999. године. Киднапован је 19. јула 1999. године.

Отац Стефан (Градимир Пуљић) је у манастир Преображења Христовог у Будисавцима дошао 1997. године након упокојења оца Серафима, дотадашњег игумана манастира. Тада је имао 33 године. Занимало нас је да ли смо добили још једног духовника, свеца који је ходао земљом, као што је то био и његов претходник отац Серафим.

Бог нам је послао анђела! За кратко време верници су схватили да смо Црква и ми верници добили награду, за коју највише заслуге пред Свевишњим има блаженопочивши отац Серафим. Млад, тих, нежног и тихог гласа, увек насмејан, пажљив, искреног погледа који је говорио више од речи, постао је најомиљенији верницима. И они верници који су ређе долазили у цркву, почели су сваке недеље и празника да долазе и присуствују богослужењу. Бити у близини оца Стефана је посебан доживљај. Својим понашањем је многе људе је приближио Цркви Христовој. Долазили су из суседних села Рудица, Крушева, Ступа, Беркова, Сврка, Жача, Наглавака, Насељења, Брегаџија, из Пећи, Истока, Клине…

Захвалан сам Богу што сам имао ту привилегију да добро упознам оца Стефана и његов овоземаљски животни пут. Много сам времена проводио са њим. Од тада се мој живот у духовном смислу мења. И не само мој живот, него и живот многих верника које је несхватљивим Божијим даром успео да преобрази. Својим делима, а мање речима, је мењао свест код верника. Од места где је боравио је направио оазу среће и духовног мира и спокојства. Радовао сам се сваком одласку у цркву, јер сам се после сваког богослужења осећао као препорођен.

Након службе, мој брат Славиша и ја смо често остајали дуже како би од оца Стефана добили савете и одговоре на многа питања која су нас мучила. Он је наш духовни отац који је дубоко смештен у нашим срцима. Чувамо га и не заборављамо, јер заборавити оца Стефана је исто што и самоуништење. Његове тихе, мудре, проницљиве речи ми и након 15 година одзвањају и не желим да признам, нити осећам да није и даље са нама. Он је увек ту, његов лик је стално присутан. Слика на којој смо он и ја је настала у мојој кући. Фотографисала нас је моја покојна мајка која је за оца Стефана говорила да јој је шести син.

Свакако имам још доста тога да вам испричам о њему. Велики поздрав и хвала вам што се трудите да прикажете наше свеце великомученике у правом светлу.

Осетим тако потребу да напишем по коју реч о нашем великомученику оцу Стефану, уз велики страх да не погрешим да на прави начин причам о Њему. Бог је велики, схвата моју намеру, па ми то даје снагу да ипак проговорим , јер сам Божијом вољом почаствован да осетим живу реч и физичко присуство великомученика Метохијског који је, плашим се, од народа помало заборављен.

Те 1999. године, свеци су, поред велике муке и проблема народа на Косову и Метохији, заиста ходали земљом. Било би реалније када бих рекао да су лебдели над земљом.

Отац Стефан је један од њих. Посматрајаћи његов ход, који смо често пута мој брат Славиша и ја анализирали, а који је нама тада био несхватљив, одавао је утисак да отац Стефан стварно лебди над земљом. Његове кораке, колико год сам покушавао, нисам могао да их чујем.

Како време пролази утисци и успомене које ме везују за оца Стефана су све израженији.

Чешће размишљам о њему него што је то било у годинама његовог овоземаљског присуства. Тада је био физички присутан на делу свете Српске земље, а сада отац Стефан бди над свима нама. Осећам његово духовно присуство где год да кренем, свуда га има. Његове речи које је изговарао да жели да пострада мученички, код нас обичних верника, тек сад добијају прави смисао и значење.

Знао је да ће пострадати мученички, знао је јер је то говорио и пре него што је започет рат на КиМ. О личном страдању говорио је кроз осмех, али када би говорио о страдању народа, осмеха на његовом лицу није било. Испричаћу нешто што иде у прилог мојој тврдњи да је отац Стефан знао шта ће се догодити на Косову и Метохији.

Отишао сам до оца Стефана за време рата негде у поподневним часовима. Предложи он мени да обиђемо манастир и да одемо до црквене шуме која је од манастира удаљена на око триста до четиристо метара. Кренемо ми земљаним прашњавим путем према шуми. Разговарали смо о свему, а највише о тренутном стању. Питао сам га: „Оче, шта мислите, како ће се све ово завршити, да ли ће рат престати“.

Тихим, а јако разумљивим гласом, и забринутим погледом ми је одговорио: “Не свиђа ми се уопште што Албанци одлазе са Косова. Све раде по нечијој директиви, смишљено и плански. Ово ће нас скупо коштати, јер Запад жели да искористи ову ситуацију како би нас оптужили за етничко чишћење.“

Најупечатљивија реченица коју ми је изговорио је: “Ивице, запамти, кад ми будемо бежали, то ће бити катастрофа. Сви Албанци ће се вратити, а Срби кад оду, Бог зна кад ће се поново вратити.“

У том тренутку његов одговор на моје питање ми је био несхватљив, али чим се десио егзодус Српског становништва на КиМ, сетио сам се његових речи.

Као што Исус Христ рече: “Господ је одувек у овом свету, као у шареној градини својој, убирао као најмирисније цветове и сабирао у небеске житнице Своје најједрије и најбоље плодове Цркве баш у виду светих Мученика.“

Отац Стефан је као један од најмирисних цветова кроз своје овоземаљско страдање од Господа изабран како би употпунио небеску житницу.

Аутор: Ивица Пашић

Извор: Косово и Метохија

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!