Svedočenje grčkog sveštenika: „Nakon što sam se vakcinisao, svet oko mene se promenio…“
Priča otac N., sveštenik Grčke Crkve:
„Ukratko ću vam ispričati svoje iskustvo vakcinisanja prvom dozom Pfizer. Kad sam se spremao na vakcinaciju, Bog mi nije dopuštao da dođem do nje i poslao mi je razne znakove (zbog malog obima teksta neću o njima detaljno pisati).
Međutim, otišao sam u centar za vakcinaciju i stao u red za vakcinaciju. Kada je ispred mene ostalo vrlo malo ljudi, osećao sam da se jedva krećem napred, jer me neka nevidljiva sila zadržavala. Što sam se više približavao prostoriji za manipulaciju, jasnije sam osećao smrad koji je iz nje izlazio. Ovo me je jako zbunilo.
Nakon što sam se vakcinisao, svet oko mene se promenio. Na odlasku iz nekog razloga nisam mogao staviti svoju svešteničku kamilavku na glavu – osećao sam se nekako posramljeno i postiđeno, pa sam je zato nosio u rukama.
Kad sam se vratio kući, otišao sam u kupatilo da se umijem, a kad sam se video u ogledalu, bio sam užasnut svojim izrazom lica.
Sledećeg dana sam otišao u kupovinu u supermarket. Pošto se to dešavalo pre odanija Vaskrsa, obično sam prodavce pozdravljao rečima „Hristos Voskrese!“ i odgovorao „Vaistinu voskrese!“ onima koji su me pozdravili.
Odjednom sam otkrio da vaskršnji pozdrav sada u meni izaziva jak osećaj stida. Ovo čudno saznanje me rastužilo do dubine duše!
Dan kasnije otišao sam u posetu svešteniku koga sam poznavao – ne da služim, već samo da se pomolim, ali po ulasku u oltar nisam osećao pobožni trepet u duši, kao da mi je nešto umrlo u duši. Radost koju sam ranije osećao tokom Božanske Liturgije iščezla je nekuda…
Imao sam osećaj da nisam ušao u Sveti oltar, već u običnu prostoriju. Sve ovo me jako smutilo, ali tada još uvek nisam mislio da je za sve kriva vakcinacija. Pri susretu sa meni poznatim ljudima, činilo mi se da se okreću od mene.
Sutradan sam shvatio da doživljavam nesnosnu grižu savesti: bilo je to kao da mi je igla probola srce, a mene je mučio bol kakav nikada u životu nisam doživeo.
Ispričao sam o svojim osećanjima jednom poznatom arhimandritu. Tešio me je rekavši da se ništa strašno nije dogodilo i nemam razloga za brigu, ali, napustivši ga, osetio sam da se strašno bolovanje savesti koje sam doživljavao u poslednje vreme ne samo da nije umanjilo, već, naprotiv, postalo je jače…
Od tog dana me je obuzelo uninije i ovo stanje je trajalo oko 13 dana. Nisam mogao da spavam, i nisam mogao da pronađem mir.
A sada mi dozvolite da vam ispričam najstrašniji deo:
Mene je počeo da proganja Satana. Njegov zverinji osmeh sve vreme mi je stajao pred očima, na udaljenosti od oko 20 centimetara od mene, i noću i danju. Uveče, kada sam legao u krevet, osećao sam njegov užasan zagrljaj i bukvalno se kočio od užasa. Da bih se zaštitio od demonskih strahova, ustajao sam i počinjao da čitam Akatist Presvetoj Bogorodici; istovremeno mi se učinilo da mi se krv zagreva u venama. Osećao sam nešto strano u sebi, nešto što ima neku vrstu moći nada mnom, i osetio užas. Činilo mi se da mi je neko rekao: „Sada ti pripadaš meni…“.
Prvih nekoliko dana nakon vakcinacije bio sam u kući mojih roditelja, bliže bolnici, u slučaju da dođe do neželjenih efekata. A onda sam se vratio u manastir u kome živim. Tokom prve Božanske Liturgije shvatio sam da služim mehanički i beživotno, izgovaram vozglase sa žurbom neuobičajenom za mene, osećao sam jaku uznemirenost i nisam osećao nimalo radosti. Činilo mi se da nisam ne samo sveštenik, već uopšte – ni kršteni hrišćanin!
Došao sam do tačke u kojoj mi je postalo teško da govorim, kao da sam izgubio glas, a ceo život mi je bio ispunjen tamom i neprestanim očajem.
S tim u vezi, počeo sam da razmišljam o mogućem uzroku svog čudnog stanja i podozrevam da je to rezultat vakcinacije.
Upravo u takvom stanju sam bio kada je u manastir došla porodica vernika koje sam poznavao. U razgovoru je bilo reči o vakcinaciji, a ja sam rekao da sam primio prvu dozu. Majka ove porodice je uzviknula: „Oče, pa imali ste sreće! Molimo Vas da odustanete barem od druge. Mnogi ljudi koji su primili prvu dozu vakcine nisu primili drugu.“
Čim mi je rekla ove reči, osetio sam da mi je određena svežina orosila dušu i da me Blagodat Božija utešava.
I tada sam obećao Bogu da neću primiti drugu dozu vakcine.
Od tog trenutka moje stanje se počelo postepeno popravljati i počeo sam da osećam izvesnu radost u duši, što mi je bila velika uteha.
Čak i kada bih hteo, ne bih vam mogao opisati koliko je jaka moja tuga i koliko sam suza prolio za sve ovo vreme.
Ne znam da li je to slučajnost ili ne, ali tačno 40 dana nakon prve doze vakcine, ponovo sam počeo da osećam Blagodat Božiju, spokojstvo i utehu. Imao sam osećaj da mi Bog oprašta ovaj greh, učinjen iz neznanja. Da sam samo od početka znao šta je ta užasna vakcina!
Ne mogu ni zamisliti šta bi mi se dogodilo da sam primio drugu dozu ove vakcine.
Jedino što mogu da kažem je da me se Svesveti Bog smilovao.
Uprkos činjenici da se osećam mnogo bolje, još uvek se nisam vratio u stanje koje sam imao pre vakcinacije.
Po mom skromnom mišljenju, ova Pfizer vakcina, čijim sam prvim delom bio vakcinisan, je neka vrsta „preteče“ koja priprema ljude da prihvate žig antihrista.
Ljude treba obavestiti o tome koliko je ova vakcina strašna i kakve strašne posledice ima po duševni, fizički i duhovni svet čoveka…“
