Svedočanstvo užasa ili satanizam na delu
„Mi put svoj znamo, put Bogočovjeka,/ I silni, kao planinska rijeka,/
Svi ćemo poći preko oštra kama!/
Sve tako dalje, tamo do Golgote,/ I kad nam muške uzmete živote,/
Grobovi naši boriće se s vama!“1
Akcioni „križarski“ plan uništenja pravoslavnog Hrišćanstva izneo je pre više od 400 godina papa Kliment Osmi (Clemens Octavus, stolovao od 1592–1605). On je smatrao da se raskol među Hrišćanima može rešiti tako što će trećina pravoslavnih Hrišćana biti prevedena u latinsku veru, trećina proterana u „nedođiju“, a da se ostatak onih u pravoslavnoj veri najpostojanijih – ima nemilosrdno pobiti
Prava i ozbiljna prilika za ostvarenje ovog satanističkog plana zatiranja pravoslavnog, tj. izvornog apostolskog Hrišćanstva i Hrišćana, kao i svih pobožnih monoteističkih naroda, pojavila se tek u 20. veku sa izazivanjem i vođenjem dva svetska rata.
Ove globalne ratove, čiji cilj je bio zatiranje većeg dela čovečanstva u skladu sa preporukama engleskog demografa Tomasa Roberta Maltusa (Thomas Robert Malthus, 1766–1834), planirala je, vodila i u svoju korist okončala zlikovačka i krajnje neprincipijelna koalicija Imperije zla, a koju vode centri zakulisne moći – Vatikan, London i Berlin.
Profesorka Smilja Avramov (1918–2018), je bila vodeći srpski i svetski stručnjak za međunarodno pravo. Ceo svoj dugi životni i radni vek posvetila je istraživanju Velikog zločina (lat. Magnum crimen)nad srpskim narodom u tzv. Neovisnoj državi Hrvatskoj. Podatak da joj je otac zverski ubijen u logoru Jasenovac i traumatično iskustvo zauvek je obeležilo njen život i usmerilo pravac njenog naučnog delovanja i rada.
Profesorka Avramov je u arhivama Londona i Rima sa zaprepašćenjem otkrila da su Benito Musolini (Benito Mussolini, 1883–1945), vođa fašističke Italije, i Ante Pavelić (1889–1959), poglavnik „države Endehazije“, postali britanski špijuni, prvi 1919. a drugi 1926. godine. Istovremeno, profesorka Avramov je otkrila i da je jugoslovenska izbeglička Vlada u Londonu molila Čerčila i britansku vladu da bombarduje pruge do logora Jasenovac, ali da to nikada nije učinjeno.
Profesorka Avramov je otkrila i ulogu Josipa Broza Tita (1892–1980), doživotnog predsednika SFR Jugoslavije. On je postao britanski agent takođe između dva svetska rata, tako da je već 1943., u toku rata, postavljen za „vrhovnog komandanta“ tzv. „narodno–oslobodilačke“ vojske. Srbožderski, ustaško–komunistički tandem Pavelić–Tito, instaliran u okupiranoj i pocepanoj Jugoslaviji, koordinirano je vršio istrebljenje Srba za vreme (1941–45) i posle rata (1945–52). Ovo posleratno istrebljivanje Srba nastavile su ustaše koje su se 1944. masovno presvukle u partizanske uniforme. Tako su drugu Jugoslaviju (SFRJ) sa „maršalom“ Titom na čelu, u toku rata, u novembru 1943. Godine, u bosanskom gradiću Jajcu na području NDH, osnovali britanski premijer Vinston Čerčil (Sir Winston Leonard Spencer Churchill, 1874–1965) i njegova tajna služba MI6 (Military Intelligence, Section 6, osn. 1909). Britanska imperija, koja je planirala, vodila i u svoju korist okončala oba svetska rata, stvaranjem druge Jugoslavije ponovo je federativno objedinila (formalne) pobednike i poražene, a jedan od glavnih zadataka ove fantom–države bila je rehabilitacija svih snaga koje su se u ratu borile na „pogrešnoj“ strani Hitlerove koalicije. Štaviše, druga Jugoslavija je dala mogućnost presvučenim ustašama da i posle rata kao Titovi komunisti nastave sa satiranjem i zatiranjem Srpstva.
Fra–Satana Filipović Majstorović
Tzv. Neovisna Država Hrvatska (NDH) osnovana je 10. travnja/ aprila 1941. godine, nekoliko dana po kapitulaciji Kraljevine Jugoslavije. Prvenstveni zadatak i cilj ove „države“ bilo je zatiranje „nižih rasa“ – Srba, Jevreja i Roma. „Za dom (i klanje srpske nejači) spremni“ odmah se pokazalo više od 1.300 (tisuću trista!!!) „duhovnika“ franjevačkog reda. Među njima se već u svibnju/ maju 41. po majstorstvu u klanju srpske dece istakao izvesni fra-Tomislav Miroslav Filipović, koji je uskoro dobio nadimak fra-Satana Majstorović. O bestijalnosti fra–Satane svedočio je posle rata na sudu njegov pomoćnik Marko Pletikosa:
„Ja sam pri obredu pomagao velečasnom gospodinu (Miroslavu) Tomislavu Filipoviću, koji je tada bio ustaški satnik. Ja se nisam odvajao od njega. Pokazivao sam mu prtinu kroz selo i vodio ga do srpskih kuća kada je bio pokolj. On je to od mene tražio iako je i on poznavao srpske kuće i srpske domaćine, pošto je bio svećenik u Petrićevcu (danas opština Banja Luke u Republici Srpskoj, nap. D. M.). On mi je govorio da ja to bolje znam i da poznajem srpsku djecu u svakoj kući. Volio je da ga neko prati.
Fratar je bio spretan i umješan kod klanja. Nije se htio služiti sikirom ni maljem, kao druge ustaše. Sikira i malj nisu bili kod Raspeća pred kojim ustaše polažu zakletvu. Tu su bili bomba, samokres i nož. Velečasni se služio samo nožem. Velečasni je najviše volio da kolje djecu. U tome je mnogo uživao.
Ja sam to znao i to sam govorio ustašama. Onda su ustaše posebno po kućama hvatale djecu i privodile ih velečasnom s riječima:– Izvolte, gospon velečasni! I dok bi ustaša držao dijete da se ne koprca i ne brani, što je smetalo velečasnom, dotle bi velečasni jednom rukom uhvatio dijete za glavu, a u drugoj je držao nož. Posebna olakšica bile su djevojčice, koje je držao za kosu. Zbog te olakšice je i njegov kolega velečasni fra Brekalo rado klao djevojčice. Jednu djevojčicu klao je sasvim polako dok ga je fotograf slikao. Htio je da slika bude što ljepša, za uspomenu. Fra Brekalo je kasnije pokazivao te slike i nagovarao ustaše da tako kolju srpsku djecu’.”
„Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao!“
Već u proleće 1941. po zlu su se istakli razulareni čopori hercegovačkih ustaša, koji su poklali čitava srpska sela. O ovim pokoljima je obavešten i italijanski general Alesandro Luzano, koji je odmah uputio pismo u Rim svom vrhovnom komandantu, dučeu Musoliniju. Ovo potresno svedočanstvo zaslužuje da bude navedeno u celini:
„Dragi Duče,
Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojemu sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao.
Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i Ljubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) – saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kada se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire.
Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina!
Zločin je neumesna i naivna reč. To je prevazilazilo svako ludilo!
Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načetu vreću soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove!
foto: NOVOSTI
I taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.
Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Srbkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je pred decom ubili.
Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme pevao je silom dovedeni orkestar Cigana i udarao u tambure!
Na večnu sramotu naše, rimske crkve i jedan Božiji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao!
Dečak koga smo spasili brzo se oporavio. I čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud; našli su ga na pragu kuće zaklanog!
Od hiljadu i nešto duša u selu više nema nikoga!
Istoga dana, to smo otkrili kasnije, kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 800 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili.
Spasilo se samo oko 300 muškaraca. Jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruč oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su i straha od smrti oslobođeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti. Njih je u neku ruku i stid što su preživeli!
A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija.
Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su u tim krajevima zagađeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio!
Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!“
Autor: Dragan R. Mlađenović
- Aleksa Šantić, „Mi znamo sudbu“
