Све светско је релативно, а апсолутно је само “Верујем у Бога и Српство“
Никоме не спорим слободу да мрзи и презире свој народ и земљу, а воли Европску Унију, Америку или било коју светску интернационалу; да Ватикан сматра “сестринском црквом“, а Хрвате “регионалним партнерима“, “суседима“ или чак “браћом“; да се залаже за “измирење“ са крвницима, макар Степинца требало прогласити “светитељем“, или шта год томе подобно. Не спорим им слободу да сматрају како је једина права музика рокенрол, а гусле и епика нешто чему се треба смејати или како се читав свет непрекидно “развија“ и “напредује“, а једино смо ми “црна рупа“, која, ако себи жели добра, том “свету“ мора да се уподоби што пре, на сваки начин, макар нас лагао, варао, пљачкао и черечио на још горе начине него до сада.
Но, од истих очекујем да ни мени не споре слободу да се дистанцирам од њих. Не из некакве уображености или горчине (мада ова свакако постоји), већ једноставно што заиста немам о чему да разговарам са пријатељима српских непријатеља, и штавише – све теже подносим и њихову близину, јер ме круни и деградира таложење некаквих лажних речи и празних звукова који долазе са њихове стране.
Проблем је, међутим, што они чине управо то. Пресрећу ме којекуда и нападно образлажу своје ставове, иако ме њихови аргументи занимају колико и утицај месечине на пубертет комараца. Мене рецимо савршено заболе колико је Србија у “заостатку“ за “развијеним светом“, те колики је БДП по глави становника у Немачкој, Шведској, Норвешкој, а колики код нас – али стално наилазим на узрујане статистичаре који ме затрпавају подацима сличног типа. Као што ме још више заболе шта је папа Франциско рекао о проблему “глобалног тероризма“ и шта по њему ваља предузети у вези са тим (а наилазим и на такве који ме убеђују у његову “врлину“ и неопходност “уједињења хришћана“ против исламске опасности). Свеједно ми је такође да ли ће колонијални намесник бити Александар Вучић или Саша Јанковић – заправо ми је испод части да једну једину реч потрошим на тако грозну и срамотну дилему, а некмоли да се бринем ко ће победити на следећим такозваним “изборима“ за функције које су у колонизованој земљи потпуно небитне, заправо протоколарне. На памет ми не пада да се опредељујем између политичких развратника, иза чије се слаткоречивости крије одвратно слугерањство и најстрашније црнило душе – и који су сви до једног, шта год говорили и колико год се међу собом тобож разликовали, заправо пиони глобалне интернационале који само играју своје улоге, унапред додељене од режисера из западних суперструктура.
Но они који ме увлаче у тако бесмислене и јалове расправе, никако да схвате да се ја заправо усиљавам да их слушам, и то само зато што као Србин и хришћанин настојим да покажем некакакав респект и према њима (иако ми то из године у годину пада све теже). Не, они у својој уображености и дрскости често мисле да се ја колебам, па ме треба само довољно стиснути да бих се преломио на њихову страну (А ништа ме тако не наљути него када схватим да ме неко третира на такав начин). И што је најчудније, када најзад схвате да ме ничим не могу придобити, они се намрште и узјогуне, као да сам их у неком смислу преварио, иако им ја никада, ни најблажом речју или гестом нисам дао наговештај да ћу прихватити било шта од онога што ми натурају (ваљда га налазе у самој чињеници што уопште пристајем да их слушам). Више пута су ми такви говорили: “Разочарао си ме, ја сам те сматрао за школованог и паметног човека“. Бити “школован и паметан“ у њиховом појмовнику ваљда значи бити на страни нечега “светског“, а нипошто на страни “домаћег“, или само онолико колико импонује том “светском“. Ако му не импонује, онда га одбацити без размишљања. Све светско за њих је апсолутно, све домаће релативно.
Код мене ствари стоје обрнуто. Све светско је релативно, а апсолутно је само оно што је и Дучић навео као наслов једне своје књиге – “Верујем у Бога и Српство“. И уистину “школованим и паметним“ (или нешколованим, а паметним, јер пуно је и таквих, баш као и школованих, а непаметних) сматрам само оне који вредносне приоритете разумеју, и што је још важније – душом осећају, на такав начин. Са онима којима је ма шта светско изнад ма чега српског, бојим се да увелико почиње иста она линија разлаза коју је и Његош оцртао у “Горском вијенцу“.
Аутор: Светислав Пушоњић
