Све што ради Русија у Украјини засновано на међународном праву, све што је Запад урадио са Косовом* – није!

Срспки врхунски правни стручњаци направили су детаљну и научно аргументовану анализу о томе штити ли међународно право суверенитет и територијални интегритет држава по цену масовног терора над деловима њиховог становништва, те зашто је у случају Украјине међународно право на страни Русије.

Иако у медијима запостављен, терор над Русима у Укрaјини од стране прозападно оријентисаних елита спроводи се континуирано, систематски и плански, у нешто блажем облику у периоду 2004-2010. године, а ескалира након „Мајданског“ преврата од 2014. године.

Украјинске политичке елите сматрају да им начело територијалног интегритета, загарантовано међународним правом, даје могућност да раде шта хоће на територији своје државе.

Идеолошки следбеници нацизма

Међутим, модерно међународно право, чији је централни документ Повеља Уједињених нација, управо је грађено са идејом да се спречи могућност да некакви идеолошки наследници Адолфа Хитлера буду у могућности да наставе дело свог идеолошког претече. А да су у Украјини на власти идеолошки следбеници нацизма сами ти следбеници и не скривају: широм Украјине ничу споменици нацистичком колаборационисти из Другог светског рата Степану Бандери, битну позицију у власти имају припадници неонацистичких организација попут Десног сектора итд, а ударну песницу оружаних снага Украјине чине неонацистичке оружане формације (попут злогласне јединице Азов) које носе кукасте крстове и сличне нацистичке симболе.

Али, ствар се не задржава на симболима: све што је руско у Украјини бива потискивано, од језика до свих других елемената руског идентитета, а у деловима земље где је већа концентрација руског становништва, одбијање грађана да се повинују таквој власти кажњавано је оружаним нападима украјинске војске, најчешће на цивилно становништво, у којима главну и најсуровију улогу играју поменути декларисани неонацисти.

Процењује се да је у тим нападима страдало око 15000 људи, пре свега цивила. Покушаји да се мирним путем, у оквиру украјинске државе, реши статус источних делова Украјине, чије се становништво самоорганизовало у Доњецку и Луганску народну републику, нису уродили плодом, услед истрајног одбијања украјинских власти да примене Споразуме из Минска из 2014. и 2015. године.

На крају, када је офанзива украјинских неонациста на руске регионе на истоку почела да ескалира, у помоћ својим сународницима је прискочила Руска Федерација, која је до тада истрајно али узалудно подржавала реализацију Споразума из Минска. Признала је две новостворене републике и пружила им оружану помоћ, као последњи лек, када ниједан други није деловао.

После ових дешавања, водеће велике силе Запада изненада су се сетиле начела поштовања територијалног интегритета држава, а за њима се у ГСУН и ван ње повео и значајан број држава у свету, укључујући и Србију.

Шта каже међународно право?

Шта заиста каже међународно право? Да ли оно штити суверенитет и територијални интегритет држава чак и по цену истрајног, драстичног и масовног терора над деловима њиховог становништва? Тј. да ли се оно на овом плану није ни мало одмакло од међународног права из тридесетих година ХХ века?

Наравно да није тако!

Чињеница јесте да савремено међународно право штити територијални интегритет и то у међудржавним односима, тј. забрањује једним државама да повређују територијални интегритет других држава.

Чланом 2. тачка 4. Повеље УН прокламовано је начело по коме се „сви чланови (УН) у својим међународним односима уздржавају од претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе …“.

И Завршни акт КЕБС-а из Хелсинкија од 1. августа 1975. године, акт са великим ауторитетом али без обавезујућег дејства, прокламује начело територијалног интегритета држава и позива државе учеснице да поштују територијални интегритет сваке од држава учесница.

Ово начело потврђује и низ других аката.

Украјинци тактичком ракетом Точка-У погодили центар

Доњецка у којем нема никакве војске 

Међутим, начело територијалног интегритета примењује се на систематски начин, заједно са другим важећим начелима међународног права, укључујући и начело самоопредељења народа. То начело, које је своју посебну афирмацију почело да добија у време Првог светског рата и то како у СССР тако и у САД (послуживши као основ за излазак јужнословенских народа из оквира Аустроугарске и за њихово уједињење са Краљевином Србијом), прокламовано је чланом 1. став 2. Повеље УН који каже да је један од циљева УН „развијање међу нацијама пријатељских односа заснованих на поштовању начела равноправности и самоопредељења народа …“.

 О овом начелу, тј. праву народа на самоопредељење, говоре и чланови 55. и 56. Повеље УН, као и низ других аката (укључујући Међународне пактове о људским правима из 1966. године, као и поново Завршни акт КЕБС-а из Хелсинкија итд.).

 Тумачење садржине овог начела, као и других начела међународног права из Повеље УН, дато је у Декларацији о начелима међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава у складу са Повељом Уједињених Нација из Резолуције 2625 (XXV) Генералне скупштине УН од 24. октобра 1970. године. Према овом акту, право на самоопредељење укључује пре свега интерно самоопредељење, које значи право народа да „слободно, без страног мешања, одређују свој политички положај и слободно остварују свој економски, социјални и културни развој“, дакле као неку врсту „права на демократију“. Али самоопредељење народа може бити и екстерно, а то значи право на „успостављање суверене и независне државе, слободно удруживање или интеграцију са неком независном државом или успостављање било ког другог политичког положаја слободно одређеног од стране неког народа“.

Декларација из 1970.

 Наравно, како је ово право у судару са начелом очувања територијалног интегритета држава, оно се мора рестриктивно тумачити и према Декларацији из 1970. ограничено је само на три случаја. Први је случај ослобађање од стране окупације. Други је случај деколонизације. Трећи случај, који је нама овде интересантан, исказан је констатацијом да начело самоопредељења народа не сме да буде схваћено „као да одобрава или подстиче било какву активност која би нарушила или угрозила, потпуно или делимично, територијални интегритет или политичко јединство било које суверене и независне државе која поштује начело равноправности и самоодређења народа и која стога има владу која представља целину становништва са њене територије без разликовања у погледу расе, вере или боје коже“.

Реч „раса“ (појам који је у модерној науци у значајној мери превазиђен) овде би требало схватити на начин како је одређује Међународна конвенција о спречавању свих облика расне дискриминације из 1965. године, која забрањује (тј. под расном дискриминацијом подразумева) разликовање засновано на „раси, боји, прецима, националном или етничком пореклу“.

Дакле, народ коме је ускраћено право на интерно самоопредељење, према Декларацији из 1970. године, има право на екстерно самоопредељење, тј. на сецесију. Како се ради о последњем леку којим располаже народ који се нашао у таквој ситуацији, ова врста сецесије је названа „ремедијалном сецесијом“.

Готово идентична одредба оној из наведене декларације из 1970. године садржана је (дакле преузета) у Бечкој декларацији Светске конференције о људским правима од 25. јуна 1993. године и у Декларацији из Резолуције 50/6 Генералне Скупштине УН усвојене 24. октобра 1995. године поводом педесетогодишњице оснивања ОУН.

Разлика је једино у томе што су у два наведена каснија документа речи „без разликовања у погледу расе, вере или боје коже“ замењене речима „без разликовања било које врсте“.

Питање сецесије Квебека

Врховни суд Канаде је у одлуци од 20. августа 1998. године, поводом питања сецесије Квебека (провукавши ситуацију Квебека кроз тест испуњености услова за примену екстерног самоопредељења, тј. сецесије од Канаде, због ускраћивања права на интерно самопредељење и нашавши да ти услови у случају Квебека нису испуњени), на следећи кондензован начин навео међународним правом предвиђене ситуације у којима је дозвољено „екстерно“ самоопредељење: „Укратко дакле, право на самоопредељење у међународном праву подразумева право на екстерно самоопредељење једино у случају бивших колонија; у случају потлачених народа, попут народа под страном војном окупацијом; или у случају када је једној одређеној групи ускраћен стварни приступ власти ради остварења њеног политичког, економског, социјалног и културног развоја. У те три ситуације народ о коме је реч ужива право на екстерно самоопредељење због тога што му се ускраћује могућност да ужива право интерног самоопредељења.”

Случај Бангладеша и сличности са Донбасом

У стручној литератури је присутна констатација да стицање независности Бангладеша, дотадашњег Источног Пакистана, од Пакистана, из 1971. године, представља пример успеле ремедијалне сецесије.

Сличности овог случаја са случајем република из Донбаса су велике: слично оспоравању формирања (2004.) или опстанка (2014.) власти на основу на изборима изражене воље грађана у Украјини, и у Пакистану је спречено да Народни савез Муџибура Рахмана у складу са огромним успехом на изборима од 7. децембра 1970. године узме учешћа у власти и да сам Муџибур Рахман буде премијер; бунт до кога долази у Источном Пакистану због непоштовања изборне воље бива угушен крвавом интервенцијом која достиже такав ниво да се за њу користи израз „бангладешки геноцид“, прискакање оружаних снага Индије у помоћ народу Источног Пакистана .

ОУН је примила Бангладеш у чланство 1972. године, пошто га је претходно признао и сам Пакистан.

Поред случаја Бангладеша, и издвајање Јужног Судана из састава Републике Судан 2011. године (исте године постао и члан ОУН) такође се сматра примером успеле примене ремедијалног екстерног самоопредељења.

Овако су тукли Доњецк свих последњих година

У случају сецесије Косова, Међународни суд правде је, упркос инсистирању неких од судија и неких држава које су изнеле свој став током поступка, у свом саветодавном мишљењу избегао да примени ремедијалну теорију, што би га увукло у доказивање нетачне тврдње да је Албанцима на КиМ ускраћено интерно самоопредељење (видети доле) већ је прибегао једноставнијој формули по којој међународно право не забрањује сецесију која се врши изнутра (што би, иначе, било примењиво на Донбас, где је део становништва Украјине остварио сецесију изнутра, док је у случају КиМ сецесија извршена уз активно садејство страних држава, укључујући и агресију, а затим и нарушавањем статуса успостављеног Резолуцијом 1244 СБУН).

Право на екстерно самоопредељење

Иако су све три наведене декларације акти који немају обавезујућу правну снагу, ипак је Декларација из 1970. године (а и она из 1995. године) „интерпретативна декларација“, тј. садржи тумачење и разраду начела из Повеље УН, као обавезујућег акта са највишом правном снагом, па самим тим њен садржај извлачи правну снагу из акта који тумачи.

Такође, сва три документа су усвојена једногласно (консензусом и акламацијом) од стране свих држава учесница (у случају декларација из деведесетих година радило се о преко 180 држава). Коначно, и у пракси је макар једном дошло до примене овако протумаченог начела самоопредељења уз експлицитно позивање на њега (од стране Врховног суда Канаде, јер сама примена теста испуњености услова представља примену правила), а још бар два случаја успелог остварења екстерног самоопредељења одговарају моделу ремедијалне сецесије (Бангладеш и Јужни Судан).

Све ово, упркос одређених сумњи исказаних и у теорији и пракси, указује на чињеницу да је у међународном праву дато право на екстерно самоопредељење (сецесију) групацијама којима је у држави у којој тренутно живе ускраћен стварни приступ власти ради остварења њиховог политичког, економског, социјалног и културног развоја и да се ради о правилу које је стекло обавезујући карактер.

Сецесија као средство за враћање основних права

Будући да представља изузетак од начела поштовања територијалног интегритета, оваква сецесија наравно мора да буде изузетак и последње средство, последњи лек, када су сва друга средства за обезбеђење поштовања права дате групе на интерно самоопредељење исцрпљена (зато се оваква сецесија назива ремедијалном). А и кршења права морају да буду драстична.

У Извештају насловљеном „Примена права на самоопредељење као допринос спречавању конфликата“ са Међународне конференције експерата коју је UNESCO организовао у Барселони у новембру 1998. године, констатовано је следеће: „У ширем контексту самоопредељења, издвајање или сецесија од неке државе народа који чини њен део треба да буде третирана као право које представља последње средство. Ако су дакле нека држава и власти које се смењују у њој у дужем периоду континуирано тлачиле неки народ, кршиле људска права и основне слободе његових припадника, искључивале његове представнике из процеса доношења одлука нарочито о питањима од утицаја на добробит и сигурност тог народа, потискивале његову културу, религију, језик и друга обележја идентитета од значаја за његове припаднике, и ако су покушана и јасно пропала друга средства за постизање довољног степена самоуправе, онда се питање сецесије може појавити као средство за враћање основних права и слобода и унапређење добробити тог народа. Ово право се може посматрати као аналогно праву на побуну као последње средство против тираније и тлачења о коме говори Преамбула Универзалне декларације о људским правима.“

У случају Донбаса критеријуми су испуњени

Више је него јасно да су у случају руског становништва из Донбаса сви наведени критеријуми више него испуњени, те да су се стекли услови за сецесију успостављањем Луганске Народне Републике и Доњецке Народне Републике.

Треба имати посебно у виду и седмогодишње одбијање украјинских власти да примене Споразуме из Минска, као договорени modus vivendi који би измирио захтев за очување територијалног интегритета Украјине и захтев за поштовање најелементарнијих егзистенцијалних права народа Донбаса.

…и овако

После дугогодишње подршке Споразумима из Минска и у тренутку када је кренула ескалација напада украјинских неонациста на руско становништво у Домбасу, Руска Федерација је признала Луганску Народну Републику и Доњецку Народну Републику, чије је становништво прибегло сецесији као последњем средству за заштиту својих егзинстецијалних права.

Напад украјинских екстремиста на две наведене државе, које су, како смо описали, настале на легалан начин, коришћењем права локалног становништва на екстерно самоопредељење, представљао је међународни сукоб, односно повреду забране „претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе …“ из члана 2. тачка 4. Повеље УН.

У таквом случају нападнуте државе имају право на самоодбрану, загарантовано чланом 51. Повеље УН.

Самоодбрана може да буде индивидуална, ако се нападнута држава сама брани, а може да буде и колективна, ако јој у помоћ притекну и неке друге државе. Та помоћ, односно колективна самоодбрана, може бити ad hoc, а може бити и предвиђена неким раније закљученим уговором (такав је рецимо Северноатлантски уговор којим је 4. априла 1949. године основан НАТО).

Интервенција Руске Федерације има своје упориште у међународном праву

Дакле, и интервенција Руске Федерације о којој је реч има своје упориште у међународном праву, прецизније у Повељи Уједињених нација. Све је ово, на жалост, занемарено од већине чланица УН које су у Генералној скупштини осудиле ову интервенцију.

А ако би неко евентуално поставио питање зашто Руска Федерација интервенише ван територија ЛНР и ДНР ако брани њихов територијални интегритет од украјинске агресије, могло би му се одговорити противпитањем – зашто је Црвена армија 1945. године дошла до Берлина и зашто је Армија САД дошла до Елбе?

Када дође до рата, онда важи ратна логика, а главни елемент те логике је да се ратује да би се победило.

Треба додати и чињеницу да овом интервенцијом Руска Федерација од себе отклања више него евидентну опасност коју по њену безбедност доноси ширење НАТО на исток и, конкретно, наоружавање непријатељски настројене украјинске војске оружјем којим се може угрозити и сама Руска Федерација. На овакве ситуације су примењиве концепције превентивног и преемптивног рата (разликују се по мери непосредности опасности), на које су се САД позивале нпр. ради оправдања напада на Ирак 2003. године, служећи се лажима о наводном ирачком поседовању „оружја за масовно уништење“. Занимљиво је да САД (као творци овог теоријског концепта) и НАТО сматрају да је право на превентивни и преемптивни удар њихово ексклузивно право, док га другима оспоравају.

Поређење са КиМ нема упориште у чињеницама

Коначно, сваки евентуални приговор да би ремедијална сецесија могла да буде опасна као евентуални основ за оправдање нарушавања територијалног интегритета Србије – сецесијом КиМ, нема никаквог упоришта у чињеницама и међународном праву. Јер, албанској мањини на КиМ није било ускраћено право на „интерно самоопредељење“, с обзиром на постојање уставно дефинисане аутономије која је гарантовала њену културу, религију, језик и друга обележја идентитета. Албански сецесионисти су организовали бојкот институција Републике Србије и СРЈ, одбијајући све позиве власти да се у њих врате и покушаје постизања договора у том правцу, а затим су кренули и у оружано насиље коме је држава била приморана да се супротстави.

Управо супротно ситуацији у Украјини, где су власти те државе упорно одбијале примену Споразума из Минска и где су оружане формације те државе, предвођене неонацистима као ударном песницом, годинама вршиле насиље над становништвом руске националности.   Дакле, за разлику од стварања Луганске Народне Републике и Доњецке Народне Републике, сецесија КиМ нема никаквог упоришта у међународном праву. А напад НАТО на СРЈ није имао карактер помоћи некој држави у њеној самоодбрани, дакле није био акт колективне самоодбране који дозвољава члан 51. Повеље УН, већ је био акт агресије на једну суверену државу.

проф. др Бранко М. Ракић, редовни професор и шеф Катедре за међународно право и међународне односе Правног факултета Универзитета у Београду

проф. др Александар Јакшић, редовни професор Правног факултета Униеверзитета у Београду

проф. др Слободан Панов, редовни професор Правног факултета Униеверзитета у Београду

др Михајло Вучић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду

Горан Петронијевић, адвокат, председник Центра за обнову међународног права

проф. др Дејан Мировић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

проф. др Бојан Бојанић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

проф. др Огњен Вујовић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

проф. др Димитрије Ћеранић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву

др Милош Јовановић, доцент на Правном факултету Универзитета у Београду

др Душко Челић, доцент на Правном факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

Извор: Факти

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!