Све наглавачке, дете изнад старца, ђак изнад наставника, пас изнад човека
Пре неки дан упада у зборницу ђак и пита:
– Је ли ту Нина Шљивар?
– Је ли она теби другарица? – пита га колегиница. – Како те није срамота?
– Шта сам урадио?!
– Понашаш се неваспитано. Каже се: Добар дан, извините, да ли је ту професорка Нина Шљивар?
Ђак гледа збуњено, искрено зачуђен приговором, јер му никад нико није објаснио друштвене рангове и начин опхођења према њима. “Грађанско друштво“ по западном обрасцу у коме од рођења стасава, никакве рангове и не признаје, оно потире све разлике између старијих и млађих, мушког и женског, родитеља и детета, наставника и ученика – кад све то ишчезне из друштвеног живота ваљда ће се сматрати да је “демократија“ постигла свој коначни циљ.
Наведени пример је релативно безазлен међу мноштвом горих примера тоталне неваспитаности, распуштености и размажености најновијих генерација, такозваних “миленијалаца“. Данашњем ученику је сасвим нормално да рецимо приђе професору или професорки и пружи руку на руковање уз питање “Како сте“, онако ортачки, фамилијарно, као да је са дупло или тродупло старијим од себе (притом наставником чије би звање требало нешто да значи) растао од вртића. Или да дође на пола часа и оде до свог места без било каквог извињења, често и без “Добар дан“, а на питање “Зашто касниш?“ мртво хладно одговори “Морао сам да једем“.
Многи ће изналазити овакве и онакве узроке таквом понашању, али ја их, када је о самој просвети реч, видим само у једном – у реформи Гаше Кнежевића почетком двехиљадитих, која је школу из традиционалног пребацила на амерички либерални модел, омогућивши ђацима да током дванаест година основног и средњег школовања не науче такорећи ништа сем својих “дечијих права“. Зато добијаш ђака који у трећем средње не уме да наброји седам падежа или те без блама пита: Како се пише писано “џ“ ћирилицом?, али ће ти наизуст издекламовати шта смеш а шта не смеш да примениш од дисциплинских мера ако само покушаш да га натераш макар на пристојност, камоли озбиљно учење. То су још у првом основне научили на “Грађанском васпитању“ – по свему судећи најважнијем предмету данашње просвете.
А мимо ње, узрок лежи у нарцистичком васпитању које из године у годину поприма све наказније облике. Како промоли нос из мамине утробе, дете се у кругу ближњих дочекује као будући сионски цар, уз хиљаде фотографија, видео-снимака, угађања, фешти и хвалоспева. Крштење, рођендани, матуре, пунолетство – све се то слави у гала издањима, са десетинама или стотинама званица и свуда је оно у улози холивудске звезде, свуда се око ње или њега обиграва као око тотема. А кад мали цар (или мала царица) најзад одрасте и дође тренутак да се и оно прихвати неких обавеза и пружи нешто од себе, гледа упитно и надмено око себе и само што не каже: “Шта, зар се и од мене нешто очекује? Знам да људска заједница подразумева и обавезе, али какве везе оне имају са мном“.
Пре неки дан сам се затекао послом код једног пријатеља који живи на периферији. Возио је клинца на тренинг, па се понудио да ме повезе до града. Пре него је сео за волан, на место сувозача је сместио клинца (дечак од десет година), а мене је пустио да се сместим позади. Доживео сам то као увреду и понижење. Да балавац седи напред као да је то нешто најприродније, а ја да му гледам у потиљак!? Колико знам, елементарни бон-тон одувек налаже да се у већој групи људи место сувозача увек уступа најстаријем. Деца ако нису баш сасвим мала иду позади. Возио сам се колима много пута као дете и не сећам се да је икад ико било колико старији седео иза мене (недавно сам, враћајући се с пријатељима из кафане, уступио место сувозача човеку који је само три године старији од мене, иако га је он претходно понудио мени). Тако је то било у хришћанско-патријархалној цивилизацији, када се знало за рангове и када су се они доследно поштовали, било кад и у било којој ситуацији. “Грађанско друштво“ не да не зна за рангове, већ чини све што може да докрајчи и оно мало што је од њих преживело. Оно све окреће наглавачке и ставља дете изнад старца, ђака изнад наставника, пса изнад човека.
Аутор: Светислав Пушоњић
