Свака смрт оставила је неизбрисив траг на мени
Филип Грујичић, ученик IX разреда Прве основне школе из Сребренице је на републичком литерарном конкурсу за ученике VII, VIII и IX разреда основних школа, по оцјени стручне комисије, написао најбољи рад на тему „Страдање Срба у Средњем Подрињу и Бирчу“. Конкурс је расписала општина Братунац поводом обиљежавања 30 година од страдања Срба на овом подручју.
Његов одличан рад можете прочитати овдје:
СТРАДАЊЕ СРБА У СРЕДЊЕМ ПОДРИЊУ И БИРЧУ
Попут славних предака, живот ставих на браник отаџбине. Положих га као ово перо на последње парче хартије што ми остаде у џепу.
Ноћ. Мркли је мрак. У даљини се и даље чују пуцњи. Попут завјесе, дим из цијеви челичних дивова сакрио је мјесец. Више се ни његов златни сјај не примјети над пространствима Сребренице! Иако у подмуклој ноћи моје очи више не виде, рука моја шкраба последње збогом. Не желим да одем, а да моја смрт остане под окриљем ноћи. Не бих могао Богу на истину ако Вам прво не бих открио кроз какву муку је прошао наш Српски народ. Грозно! Ужасавајуће! Колико зло може да буде у људима? Ни сам тога нисам био свјестан. Више не знам ни који је по реду, али у данашњи дан уметнуте су све изопачености човјечанства на једно мјесто. У нашу „проклету авлију“! У нашу Сребреницу! Скупили се душмани, ем свјетски, ем домаћи па заиграли коло! Играју над лешевима наше браће, сестара, очева, мајки, дјеце… Грозно!
Још од јутра ме страх држи на кољенима. По наређењу, у свануће сам отишао по воду на оближњи извор. Тихо, нечујно, ноге лаке кроз росну траву газе. Ни Врабац на грани не пјева. Мук… Превише је тихо! Жмарци ме пролазе. Кожа ми постаје тијесна. Наивно сам послушао своју радозналост и облаком дима био одвучен у оближње село. На путу тамо, ни ороз се није чуо. Пролазим рубом села. Село је српско. али се бојим да није постало легло људи што продаше вјеру за вечеру. Тада би ми било драже да то и јесте! Лакше бих поднио и куршум у прса него призор ком сам тада свједочио! Крв, ноге, руке… Људска тијела су била разбацана широм села. Унакажена, распорена… Призор за призором, грозота за грозотом тог сунчаног јутра… Атеље хаоса пред мојим очима! Мој војнички понос се тада срушио заједно са мном. Срамота! Плачем као мало дијете, а најгоре још нисам ни наслутио. Ходам даље селом док ми сузе униформу квасе. Колико год сам био скрхан, нисам био спреман на оно што ће уследити. Нога за ногом се вуче, сузе једна по једна квасе ми лице, а испред мене још свјежа крв лије низ ногавицу човјека набоденог на колац! Попут животиње мучен и убијен! Осрамоћен, понижен… Симбол дивљаштва наших комшија. Људско недјело од кога би и сам ђаво окрен’о главу. Врти ми се у глави. Мука ми је. Мути ми се вид. Немам избора, настављам даље.
Одлазим из села у шуму. Лутам већ утабаним стазама. Bећ сам поодмакао јединици. Морам их наћи! Морамо осветити наше мученике! Разјарен и љут не помишљам да ли би и они то жељели. Њихова дјеца су недужна колико и наша. Добар човјек је добар човјек ма ком се Богу молио! У том вртлогу мисли, преда мном се појављује силуета. Грм! „Сакриј се“, помислих у себи. Тада је преовладао људски инстинкт у мени и тргао ме назад у стварност. Разум је опет почео да ради своје, те сам размишљао само о томе како ћу преживјети. Замућен вид од виђених звjерстава разбистрило је познато лице. То је био Радован, мој школски друг из клупе! Познавао сам га колико и своју породицу! Од неизмејерне среће нисам стигао ни име да му изговорим. Потрчао сам му одмах у загрљај. Он ваљда од страха, не схватајући да сам то ја, скамени се. Требало је пар момената да би се његов симпатични осмијех појавио на лицу. Мада сада није био толико симпатичан. Осмијех му је био кисео, очи сузне, а образи блиједи. Помислих на прву да није срећан што ме види! Ни наслутити нисам могао да је зло много веће. Рече ми како не зна гдје му је брат и поче силно да јеца. Тог поподнева сам први пут видио свог друга, свог нерођеног брата како плаче! Он који није плакао ни кад му је мајка умрла, сада лије ријеку суза! Убрзо схватих да је моје присуство ту мање од маковог зрна. Све моје ријечи утјехе су биле безвриједне. Све до једног тренутка… Увидјевши његову тугу, био сам спреман на све, само да бих га дозвао свијести! Знао сам да, иако, шанса скоро па и не постоји, прегризох језик и продерах се из петних жила: „Пронаћи ћемо Марка“! Очи му поново зажарише, образи порумењеше и појави се стари осмијех на његовом измореном лицу. Ходали смо неколико сати у нетакнутој природи. Јели смо шумско биље и пили још присутну росу. Када је пламен у нашим срцима био на измаку, одлучили смо да прилегнемо.
Напољу лијеп прољећни дан, а у нама поново лију јесење кише. Утонусмо у сан као некад у мајчином наручју. Лијепо сам сањао, али када сам отворио очи, још поспаног, потресе ме израз на његовом лицу. Сав је ознојен! Сигурно сања Марка! Полако се разбуђујем, а његово лице поново квасе сузе. Незамислива бол га је од тог тренутка тјерала напријед. Није више могао да мирује. Дао би он и живот свој, само да пронађе брата! Поново смо били у покрету.
Проналазимо још једно запаљено и опустошено српско село. Његова нада да пронађе брата је расла сваким ужасом ком смо присуствовали. Поучен претходним искуством, био сам спреман на оно што ће уследити, али он још није. Напетост расте док пролазимо селом… Сада ништа… Помало сам зачуђен што не видим никога, али идем дале. Ђаво као да чува најгоре за крај. На самом излазу из села видим уплакану старицу на кућном прагу. Прилазим да joj помогнем, али јадна жена од суза не може до ријечи да дође. Не говори она, али говоре усмрћена тијела! Муж и ћерке су јој убијени на кућном прагу! У мени је тада наступио јак немир. Осјећао сам како ми судбина шапће на ухо…
„Миладине. Миладине!“, дозива ме Радован и прекида ток мојих неконтролисаних мисли, али касно. Циљ у мојој глави је већ зацртан! Схватио сам шта ми судбина говори. Посвједочићу српска страдања! Нећу дозволити да њихове погибије прогута вихор рата! Подарићу њиховим душама спокој! Идем даље. Журним кораком Радован и ја грабимо напријед. Моје срце обухвата никад јачи пламен. Као поново рођен… Живот ми је коначно добио смисао! Већа него жар борбе постаје моја жеља за истином! Тада је разум почео да ме напушта: срце је преузело кормило. Моја судба постала је већа од мене самог.
Наредно село на које смо наишли је било још једно од великих стратишта нашега рода. Клали су, убијали српску нејач на начине незамисливе обичном сељаку. Врхунац грозоте и моје туге и жалости биле су извађене очи свега што је било православно! Врисци, крици… Неизбрисиви звуци у мојим ушима. Иако их нисам чуо тада, осјећао сам их у сваком педљу тијела. Неред у души, ожиљци на срцу…
Свака смрт оставила је неизбрисив траг на мени. Обилазећи села, па до овог тренутка у ком вам сада пишем, видио сам све! Свједочио сам покољима учињеним над нама, недужном „рајом“… Видио сам распорена, раскомадана тијела, живо запаљене људе, мученике печене на ражњу, пререзана грла, ископане очи… Све те животе послагах на ово парче хартије, али један не ставих. Остаде нам брат Марко изгубљен и још стотине незнаних јунака с њим. Све њихове судбе постале су пепео, далеко сакривен од очију свијета! Божија промисао, сигуран сам у то!
Сунце је већ одавно зашло. На једном пропланку сам са Радованом и видим своју јединицу у даљини. Предалеко су, не могу даље! Срце ме полако издаје. Превише сам му рана задао. Овдје ћу, гледајући у свој родни крај, да испустим душу. Она иде Богу, а вама, дјецо моја, у аманет остављам ове сузе и крв што се ради вас проливају. Ради вас да не бисте заборавили ко сте и шта сте! Ради звона црквених што још у завичају звоне! Тако вам мајчиног млијека, пркосно и поносно кажите да сте Срби! Као што рече наш Душко Трифуновић: „Мање, више, све је запад са истока кад се гледа.“ Тако је и мили моји, Србин бити. Увијек на правој страни на којој те нико неће вољети. Не дозволите да моја смрт буде узалудна! Ми Срби, ваљда проклети, стално заборављамо шта су нам најближи вијековима радили. Заборављамо колико су нам зла нанијели па нам се историја понавља! Ви дјецо праштајте, али не заборављајте! Не дајте своја огњишта! Не погињите главу ни пред ким! Будите „тврд орах, воћка чудновата“. Чеда моја, мили моји… Када ме се некад у глуво доба сјетите, немојте плакати! У царству сам много већем од било ког земаљског. Крај Лазара! Поред Милоша и Душана! И још хиљаде српских мученика са мном. Они којима судба на земљи би изгубљена, овдје се нађосмо. Сви обгрљени вијенцем вјечне славе, свједочимо пред Господом! Причају мученици како у свом селу, на дан Христовог рођења биваше обасути огњем из самог пакла. Кажу, сав се небески гњев тад обрушио на њих. Причају и многи како им Дрина би граница. Говоре да им Србија тада би никад даља. Иако братска, би она туђа и страна. Свједоче браћа како и на Петровдан, попут светих мученика Павла и Петра пострадаше само ради тога што су Срби. Први мученици нашега рода пострадаше на празник светог Ђорђа. Казаше како бише убијени од дојучерашњих комшија! Неки бише и спаљени на својим огњиштима, слијепи, болесни и стари…
Сва ова страдања, дjецо моја, нек вам послуже за наук да вам се иста не би поновила! Ја сам овдје, а ево и Радована и Марка. Сви заједно стојимо и молимо се за вас, за србство, знајући да ћемо једног дана из црне земљице васкрснути!
Пазим вас и гледам будним оком.
Аутор: Филип Грујичић
Извор: Деспотовина
