Sv. Serafim Rouz: Komunizam je moćna jeres

Dragi brate u Hristu, Danijele

Raduj se u Gospodu! Molim se da si dobro i da se uspešno trudiš u postu, ili radije – u pripremama za Veliku i Svetu sedmicu. Nama su ove poslednje nedelje dugih službi (skraćenih doduše!) bile prilično naporne, ali smo bar izgubili iluziju o sopstvenoj ”svetosti”. Skoro ništa nam nije narušavalo mir i tišinu.

Tvoje pitanje o razlici između turskog i komunističkog iga je vrlo značajno, ali ceo odgovor nije jednostavan, i oni koji razmišljaju u terminima ”kanonsko ili nekanonsko”, smatraće ovo pitanje previše složenim. Mislim da je, pre svega, važno shvatiti, da pitanje Moskovske patrijaršije nije primarno pitanje „kanoničnosti“ a to pitanje će konačno rešiti slobodni Ruski crkveni Sabor (kad bude zbačen komunistički jaram).

Na tom Saboru će, bez sumnje, mnogo toga biti oprošteno zbog neviđenih teškoća našeg doba, i oni koji tada budu opravdani, neće biti opravdani zbog tzv. kanonske ispravnosti već zbog održavanja u životu duha Crkve, koji je iznad kanona i nadahnjuje ih. Mi, u međuvremenu, treba da živimo u postojećoj situaciji i da izaberemo da li da imamo kontakt i zajednicu sa Moskovskom patrijaršijom ili ne. Stoga moramo dublje da prodremo u srž ovog pitanja i na osnovu toga da odlučimo.

Veliku pomoć u tome pružaju nam „Dokumenta Katakombne crkve”, koje upravo štampamo, jer u njima episkopi koji su bili prisutni u vreme same pojave „sergijanstva”, daju svoj sud o tome šta je tada bilo centralno pitanje, i većina onih, koja se tada, suprotstavila Sergiju, učinila je to jer je smatrala da je on postavio sebe izvan Crkve, a oni su javno morali o tome da se izjasne da bi sami ostali unutar Crkve. U današnje vreme situacija nije tako napeta i većina verovatno smatra ovo pitanje akademskim, mada je reakcija na autokefaliju Mitropolije (Američke mitropolije, prim.prev.) zaoštrila ovo pitanje.

Kao odgovor na to pitanje, može se reći da je, što se tiče političke situacije, položaj Moskve pod Sovjetima isti kao položaj Carigrada pod Turcima, ali oni koji se zadovoljavaju ovom konstatacijom ne shvataju kako su reagovali Grci van granica Turske u 19. veku. (Sada parafraziram članak „Ruska zagranična crkva”našeg arhiepiskopa Jovana, koji ćemo uskoro štampati).

Kada je Carigradska patrijaršija bila poslušna turskim političkim zahtevima i izopštila grčke pobunjenike, ovi su zauzvrat, ne sumnjajući u pravoslavnost Patrijarha i ostajući s njim u duhu proglasili njegove odluke nevažećim i upravljali se potuno nezavisno od njega. Kada je stvorena nezavisna Grčka država, ta nezavisnost je prerasla u autokefalnu Atinsku crkvu.

Slična situacija je bila i pod srpskim patrijarsima Arsenijem III i IV, koji su odveli narod u izbeglištvo i odbili da se potčine novim patrijarsima izabranim unutar turskih granica. Iz političkog ugla, dakle, postojanje Ruske Zagranične Crkve je potpuno opravdano u istoriji Pravoslavlja dok (Američka) mitropolija, zaslužuje kritiku za neosetljivost prema situaciji u Ruskoj crkvi i za pomoć, makar i malu, političkim planovima Sovjetske države.

Ali, ovo pitanje ima dublju dimenziju. Turci su gonili Crkvu i, kada su mogli, koristili je u političke svrhe. Ali njihove najgore namere nisu išle dalje od porobljavanja hrišćana, i u nekim slučajevima nasilnog preobraćenja u islam. Mogli su biti robovi ili mučenici ali su sa duhovne strane ostajali slobodni; turski jaram je bio spoljašnji.

Ali Sovjetski cilj je bio mnogo dublji: hteli su da, konačno, unište Crkvu u potpunosti, koristeći crkvenu jerarhiju lično (kad su mogli) kao agente svog plana, istovremeno navodeći Crkvu da u inostranstvu brani komunizam propovedajući „komunističko hrišćanstvo”, koje ideološki priprema put za dolazeći trijumf svetskog komunizma – i to ne samo kao univerzalnog političkog uređenja – već kao ideološke i pseudoreligijske tiranije. Da bismo ovo prihvatili, moramo shvatiti da komunizam nije samo politički režim lud za moći, već ideološko-religijski sistem čiji je cilj da zbaci i zameni sve druge sisteme, a pre svega hrišćanstvo.

Komunizam je zapravo veoma moćna jeres čija je osnovna teza, ako ne grešim, hilijazam ili milenijalizam: istorija će dostići svoj vrhunac u nekom beskrajnom stanju zemaljskog blagostanja, gde će savršeno čovečanstvo živeti u savršenom miru i harmoniji. Proučite štampane besede moskovske jerarhije gde se uvek provlači jedna ista priča o „Božijem carstvu na zemlji“ putem širenja komunizma. Ovo je čista jeres, a možda i nešto još gore od toga: sprečavanje Crkve da ostvari svoj glavni cilj a to je spasenje duša za večnost, i njihovo prepuštanje carstvu đavola i večnom prokletstvu obećavajući im lažno blagostanje na zemlji.

Celo savremeno Zapadno hrišćanstvo je već preplavljeno ovom svetskom, u osnovi hilijastičkom orijentacijom, kojom su zaražene i „liberalnije“ pravoslavne crkve poput (Američke) Mitropolije, i razlog zašto je većina u Mitropoliji tako lako prihvatila autokefaliju, je taj što oni iznutra ne shvataju šta se događa i da su oni već na pola puta kojim ide Moskovska patrijaršija.

Pre neki dan sam pročitao jedan pronicljiv komentar na ikonoboračku krizu iz 7. i 8. veka. Pre Sedmog Vaseljenskog Sabora Crkva nije imala eksplicitno „učenje o ikonopoštovanju“, i moglo se raspravljati da li su ikonoborci uopšte jeretici, i cela rasprava je bila oko drugostepenih pitanja „obreda“ ili „prakse“.

Međutim, Crkva (u liku Njenih prvaka, vodećih poštovalaca ikona) je, ipak, osećala da se bori sa jeresi, sa nečim destruktivnim za Samu Crkvu. I pošto su Njeni prvaci stradali i umirali za ovu pravoslavnu osećajnost, Njeni bogoslovi su konačno uspeli da eksplicitno izlože učenje, koje je Ona već znala u Svom srcu – i onda je Pravoslavlje trijumfovalo na Sedmom Vaseljenskom Saboru, a ikonoborci jasno bili označeni kao jeretici.

Čini mi se da se ista ta stvar dešava i danas, samo mnogo veće i komplikovanije: da se oni koji osećaju Pravoslavlje (kroz blagodatni život, kontakt sa njime i vaspitavanje na njegovim osnovnim vrednostima: žitijima svetih, svetootačkoj književnosti i sl.) bore zajedno protiv neprijatelja, protiv jeresi koja još uvek nije potpuno definisana niti ispoljena.

Njeni pojedini aspekti ili projave (hilijazam, društveno jevanđelje, obnovljenstvo, ekumenizam) mogu se prepoznati i može im se suprotstaviti, ali borba je još uvek uglavnom instiktivna. A oni koji Pravoslavlje ne osećaju u svom srcu i kostima (npr. oni koji su umesto na Žitijima svetih odgajani na literaturi ”Briga” i ” Život omladine”! (modernistički časopisi Američke Mitropolije, prim.prev.) ne razumeju sasvim šta im pričaš, niti mogu da shvate zašto se toliko uzbuđuješ zbog nečega što nijedan sabor nikada nije označio ko jeres.

U svedočenjima episkopa Katakombne crkve iz kasnih 1920-tih, uvek iznova nalazimo da su ih pripadnici GPU pre svega ispitivali da li su za ili protiv Sergija, i ako su bili protiv njega, ti agenti su im dokazivali da Sergije „nije prekršio ni dogmate niti kanone“! Dakle, ili su ateistički mučitelji počeli da „brane Crkvu“ ili je tamo nešto strašno pogrešno i Crkva ima krajnje opasnog neprijatelja. Međutim, ispostavilo se da postoji nekoliko kanonskih i dogmatskih osnova u kojima je Sergije grešio. Ali, pre svega, pravoslavna duša je osećala da je on na pogrešnoj strani.

Tako da se prvi deo borbe sastoji u iznošenju osnovnih istina Pravoslavlja i poučavanju naroda u istinskom pravoslavnom duhu, i to pre svega primerima onih koji su živeli Pravoslavlje – Božijih svetitelja i ispovednika. Zbog toga za naše vreme nije najvažnije opšte i apstraktno poznavanje pravoslavne istorije, dogmata i kanona i sl. (iz bogoslovija sv. Sergija i sv. Vladimira izašli su mnogi koji to sve dobro znaju, ali koji nisu postali branioci Pravoslavlja, ŠTO JE ONO ŠTO NAMA TREBA), već su za nas važniji primeri, koji su nam dati za naše vreme – na prvom mestu novih ruskih mučenika i ispovednika.

Jedan od najtužnijih znakova u sadašnjoj kontroverzi oko Moskve je da oni, koji brane Mitropoliju, umesto da stave u prvi plan ove nadahnjujuće primere, oni citiraju sramna dokumenta i primere turske i ruske istorije da bi odbranili svoje stanovište (O. David Blek citira nekoliko nepouzdanih primera iz sinodalnog perioda Ruske crkve, pri čemu on i ne zna za one najgore!). To jest, Crkva je uvek bila loše i sada nije ništa lošije nego što je bilo! Ali, kakva užasna, kakva psihološki i duhovno obogaljena odbrana! Ako misle tako da se brane, zar ne bi bilo bolje da izbegavaju stvari koje ih odvode u takvu krajnost?

Da li je „izlazak na svetsku pravoslavnu scenu“ zaista toliko važan Mitropoliji, da se mora učiniti na štetu namučenih ruskih pravoslavnih vernika? Daću jedan mali primer: Mitropolit Nikodim (Rotov, prim.prev.) je veliki „dobročinitelj“ Mitropolije i niko ne sumnja da je njegov uspeh sa Mitropolijom ojačao njegovu poziciju u Moskovskom patrijarhatu.

Dok je sa druge strane laik Boris Talantov u SSSR otvoreno prozivao Nikodima kao izdajnika Crkve, lažova i agenta antihrišćanstva, zbog čega su ga (između ostalog) Sovjeti uhapsili. Mitropolit Nikodim je tvrdio na Zapadu da su ga zatvorili zbog „antidržavnih aktivnosti”. Ove godine, 4. januara, Boris Talantov je umro u zatvoru nesumnjivo kao Nikodimova žrtva (pored ostalih). Može li Mitropolija da oseća da je na strani ovog ispovednika? Ne vidim kako bi mogla. Uzgred, napisaću članak o njemu na ovu temu. Molite se za pokoj njegove duše.

Mislim da sam dosta rekao zasad. Naša „Katakombna dokumenta“ i „Novi svetitelji“ (Ruskih katakombi, prim.prev.) će nesumnjivo dati jasniju sliku, kad budemo više preveli i izložili. Mitropolit Josif će kao istinski prvak Crkve biti u novom izdanju! Zanimljivo je da i on, kao i drugi, smatra da je Sergije uradio nešto što je „gore od jeresi“ – DA JE ON ubio Crkvu iznutra.

U vezi sa informacijama za biblioteku, da li možete da kopirate par stranica iz dve knjige koje pominjete? Tako ćemo shvatiti koliko je detaljan spisak i možda vas angažujemo da kopirate nešto iz njih. Koliko strana ima svaka knjiga?

Otkad ste otišli vreme nam je promenljivo. Zahladilo je i smenjuju se kiša i hladnoća. Prvi dani marta su bili najhladniji od kada smo došli ovde, tek 19 do 20 stepeni noću sa snažnim vetrovima i snegom. Od januara smo imali samo oko 12 centimetara snega i kiše. Ove godine proleće kasni u odnosu na prošlu, procvetalo je samo par žbunova. Listovi hrasta tek pupe, divni ružičasti listovi sa žutim cvetovima koji postaju žir. Vrhunac proleća najverovatnije neće ovde stići pre maja. Prošle godine sam prvi put proživeo proleće u prirodi, zaista izuzetno nadahnjujuće iskustvo.

Prošle nedelje smo konačno namestili trpezariju koju ste vi započeli. Nije još gotova ali smo je pokrili i zaštitili od kiše. Očekivali smo oca Spiridona da služi liturgiju danas, ali ga je loše vreme omelo. Najverovatnije će doći za Lazarevu subotu i Cveti. Ako tada bude kiše imaćemo službu u trpezariji.

Naš život u divljini i dalje ima uspone i padove, ali mnogo više radosti. U jednom trenutku kada smo duhovno pali, došao je neočekivano vladika Nektarije sa ikonom Bogorodice Kurske, odslužio je moleban i pričestio nas pređeosvećenim darovima (bili smo usred večernje kad je došao i nismo još bili jeli) i dao nam je da nosimo ikonu preko planine. Božji blagoslov nam prosto nikad ne nedostaje! Brinemo se samo da možda mi ne proizvodimo dovoljno; prosto ima previše posla.

Uzgred, hvala za knjigu od Džin Dikson. Primetili smo da je njena doktrina o antihristu u osnovi pravoslavna, i ko zna, možda su neka njena predviđanja tačna. Međutim, u jednoj važnoj stvari je promašila: njegova vladavina je vrhunac ljudske istorije posle čega nastupa novo nebo i nova zemlja, dok ona predviđa nakon njegove vladavine novo doba mira i harmonije, ujedinjenje svih vera, koja su u stvari učenja đavola!

Razmatrajući njenu „propoved“- u celini, čini se da koliko god istina izgovorila, (bilo njena učenja, bilo predviđanja), to koristi samo đavolu da zadobije poverenje za njeno učenje u celini, koje je kombinacija „konzervativne“ katoličke prelesti i filosofije hilijazma. Čini se da je potpuno ubeđena da joj taj ”dar” daje za pravo da ide unaokolo kao sveta žena i iscelitelj.

Ali odakle taj „dar” dolazi? Čini se da je on kombinacija retkog prirodnog dara (šestog čula) i demonskog došaptavanja. Glasovi joj govore ko će pobediti na konjskim trkama?! Da li anđeli to rade? Glasovi i viđenja joj često dolaze u fragmentima, npr. nekoliko slova nečijeg imena, itd. To je tipično za ponašanje demona na seansama, što ukazuje da je ona u vezi sa podzemnim, anarhičnim svetom a ne sa Nebom. Nesumnjivo je dobronamerna žena, ali njena „svetost” ide pod ruku sa „duhovnošću“ ovog zlog doba.

Moli se za nas i napiši koji red.

Sa ljubavlju u Hristu, Spasitelju našem,

Serafim, monah

P.S. Upravo sam pročitao u „Čitalačkom sažetku” da je Džin Dikson uradila dva intervjua sa predsenikom Ruzveltom, 1943. i 1944.g. Tu se vidi kako đavo koristi njen „dar”. Predvidela je njegovu smrt za šest meseci. Predsednika je zanimalo jedno pitanje koje joj je više puta postavljao, a to je da li ćemo biti saveznici sa Rusijom. Ona, inače vrlo antikomunistički orijentisana, rekla mu je da će za jednu generaciju SAD i SSSR ratovati zajedno protiv crvene Kine. T.D.Ruzvelt je bio ubeđen da je u pravu što ide s Rusima. Za par nedelja otišao je na Jaltu i dao pola Evrope Staljinu.

Otac German šalje pozdrave.

Izvor: Pravoslavna porodica – https://proza.ru/2018/03/13/1634

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!