Св. Серафим Роуз: Комунизам је моћна јерес

Драги брате у Христу, Данијеле

Радуј се у Господу! Молим се да си добро и да се успешно трудиш у посту, или радије – у припремама за Велику и Свету седмицу. Нама су ове последње недеље дугих служби (скраћених додуше!) биле прилично напорне, али смо бар изгубили илузију о сопственој ”светости”. Скоро ништа нам није нарушавало мир и тишину.

Твоје питање о разлици између турског и комунистичког ига је врло значајно, али цео одговор није једноставан, и они који размишљају у терминима ”канонско или неканонско”, сматраће ово питање превише сложеним. Мислим да је, пре свега, важно схватити, да питање Московске патријаршије није примарно питање „каноничности“ а то питање ће коначно решити слободни Руски црквени Сабор (кад буде збачен комунистички јарам).

На том Сабору ће, без сумње, много тога бити опроштено због невиђених тешкоћа нашег доба, и они који тада буду оправдани, неће бити оправдани због тзв. канонске исправности већ због одржавања у животу духа Цркве, који је изнад канона и надахњује их. Ми, у међувремену, треба да живимо у постојећој ситуацији и да изаберемо да ли да имамо контакт и заједницу са Московском патријаршијом или не. Стога морамо дубље да продремо у срж овог питања и на основу тога да одлучимо.

Велику помоћ у томе пружају нам „Документа Катакомбне цркве”, које управо штампамо, јер у њима епископи који су били присутни у време саме појаве „сергијанства”, дају свој суд о томе шта је тада било централно питање, и већина оних, која се тада, супротставила Сергију, учинила је то јер је сматрала да је он поставио себе изван Цркве, а они су јавно морали о томе да се изјасне да би сами остали унутар Цркве. У данашње време ситуација није тако напета и већина вероватно сматра ово питање академским, мада је реакција на аутокефалију Митрополије (Америчке митрополије, прим.прев.) заоштрила ово питање.

Као одговор на то питање, може се рећи да је, што се тиче политичке ситуације, положај Москве под Совјетима исти као положај Цариграда под Турцима, али они који се задовољавају овом констатацијом не схватају како су реаговали Грци ван граница Турске у 19. веку. (Сада парафразирам чланак „Руска загранична црква”нашег архиепископа Јована, који ћемо ускоро штампати).

Када је Цариградска патријаршија била послушна турским политичким захтевима и изопштила грчке побуњенике, ови су заузврат, не сумњајући у православност Патријарха и остајући с њим у духу прогласили његове одлуке неважећим и управљали се потуно независно од њега. Када је створена независна Грчка држава, та независност је прерасла у аутокефалну Атинску цркву.

Слична ситуација је била и под српским патријарсима Арсенијем III и IV, који су одвели народ у избеглиштво и одбили да се потчине новим патријарсима изабраним унутар турских граница. Из политичког угла, дакле, постојање Руске Заграничне Цркве је потпуно оправдано у историји Православља док (Америчка) митрополија, заслужује критику за неосетљивост према ситуацији у Руској цркви и за помоћ, макар и малу, политичким плановима Совјетске државе.

Али, ово питање има дубљу димензију. Турци су гонили Цркву и, када су могли, користили је у политичке сврхе. Али њихове најгоре намере нису ишле даље од поробљавања хришћана, и у неким случајевима насилног преобраћења у ислам. Могли су бити робови или мученици али су са духовне стране остајали слободни; турски јарам је био спољашњи.

Али Совјетски циљ је био много дубљи: хтели су да, коначно, униште Цркву у потпуности, користећи црквену јерархију лично (кад су могли) као агенте свог плана, истовремено наводећи Цркву да у иностранству брани комунизам проповедајући „комунистичко хришћанство”, које идеолошки припрема пут за долазећи тријумф светског комунизма – и то не само као универзалног политичког уређења – већ као идеолошке и псеудорелигијске тираније. Да бисмо ово прихватили, морамо схватити да комунизам није само политички режим луд за моћи, већ идеолошко-религијски систем чији је циљ да збаци и замени све друге системе, а пре свега хришћанство.

Комунизам је заправо веома моћна јерес чија је основна теза, ако не грешим, хилијазам или миленијализам: историја ће достићи свој врхунац у неком бескрајном стању земаљског благостања, где ће савршено човечанство живети у савршеном миру и хармонији. Проучите штампане беседе московске јерархије где се увек провлачи једна иста прича о „Божијем царству на земљи“ путем ширења комунизма. Ово је чиста јерес, а можда и нешто још горе од тога: спречавање Цркве да оствари свој главни циљ а то је спасење душа за вечност, и њихово препуштање царству ђавола и вечном проклетству обећавајући им лажно благостање на земљи.

Цело савремено Западно хришћанство је већ преплављено овом светском, у основи хилијастичком оријентацијом, којом су заражене и „либералније“ православне цркве попут (Америчке) Митрополије, и разлог зашто је већина у Митрополији тако лако прихватила аутокефалију, је тај што они изнутра не схватају шта се догађа и да су они већ на пола пута којим иде Московска патријаршија.

Пре неки дан сам прочитао један проницљив коментар на иконоборачку кризу из 7. и 8. века. Пре Седмог Васељенског Сабора Црква није имала експлицитно „учење о иконопоштовању“, и могло се расправљати да ли су иконоборци уопште јеретици, и цела расправа је била око другостепених питања „обреда“ или „праксе“.

Међутим, Црква (у лику Њених првака, водећих поштовалаца икона) је, ипак, осећала да се бори са јереси, са нечим деструктивним за Саму Цркву. И пошто су Њени прваци страдали и умирали за ову православну осећајност, Њени богослови су коначно успели да експлицитно изложе учење, које је Она већ знала у Свом срцу – и онда је Православље тријумфовало на Седмом Васељенском Сабору, а иконоборци јасно били означени као јеретици.

Чини ми се да се иста та ствар дешава и данас, само много веће и компликованије: да се они који осећају Православље (кроз благодатни живот, контакт са њиме и васпитавање на његовим основним вредностима: житијима светих, светоотачкој књижевности и сл.) боре заједно против непријатеља, против јереси која још увек није потпуно дефинисана нити испољена.

Њени поједини аспекти или пројаве (хилијазам, друштвено јеванђеље, обновљенство, екуменизам) могу се препознати и може им се супротставити, али борба је још увек углавном инстиктивна. А они који Православље не осећају у свом срцу и костима (нпр. они који су уместо на Житијима светих одгајани на литератури ”Брига” и ” Живот омладине”! (модернистички часописи Америчке Митрополије, прим.прев.) не разумеју сасвим шта им причаш, нити могу да схвате зашто се толико узбуђујеш због нечега што ниједан сабор никада није означио ко јерес.

У сведочењима епископа Катакомбне цркве из касних 1920-тих, увек изнова налазимо да су их припадници ГПУ пре свега испитивали да ли су за или против Сергија, и ако су били против њега, ти агенти су им доказивали да Сергије „није прекршио ни догмате нити каноне“! Дакле, или су атеистички мучитељи почели да „бране Цркву“ или је тамо нешто страшно погрешно и Црква има крајње опасног непријатеља. Међутим, испоставило се да постоји неколико канонских и догматских основа у којима је Сергије грешио. Али, пре свега, православна душа је осећала да је он на погрешној страни.

Тако да се први део борбе састоји у изношењу основних истина Православља и поучавању народа у истинском православном духу, и то пре свега примерима оних који су живели Православље – Божијих светитеља и исповедника. Због тога за наше време није најважније опште и апстрактно познавање православне историје, догмата и канона и сл. (из богословија св. Сергија и св. Владимира изашли су многи који то све добро знају, али који нису постали браниоци Православља, ШТО ЈЕ ОНО ШТО НАМА ТРЕБА), већ су за нас важнији примери, који су нам дати за наше време – на првом месту нових руских мученика и исповедника.

Један од најтужнијих знакова у садашњој контроверзи око Москве је да они, који бране Митрополију, уместо да ставе у први план ове надахњујуће примере, они цитирају срамна документа и примере турске и руске историје да би одбранили своје становиште (О. Давид Блек цитира неколико непоузданих примера из синодалног периода Руске цркве, при чему он и не зна за оне најгоре!). То јест, Црква је увек била лоше и сада није ништа лошије него што је било! Али, каква ужасна, каква психолошки и духовно обогаљена одбрана! Ако мисле тако да се бране, зар не би било боље да избегавају ствари које их одводе у такву крајност?

Да ли је „излазак на светску православну сцену“ заиста толико важан Митрополији, да се мора учинити на штету намучених руских православних верника? Даћу један мали пример: Митрополит Никодим (Ротов, прим.прев.) је велики „доброчинитељ“ Митрополије и нико не сумња да је његов успех са Митрополијом ојачао његову позицију у Московском патријархату.

Док је са друге стране лаик Борис Талантов у СССР отворено прозивао Никодима као издајника Цркве, лажова и агента антихришћанства, због чега су га (између осталог) Совјети ухапсили. Митрополит Никодим је тврдио на Западу да су га затворили због „антидржавних активности”. Ове године, 4. јануара, Борис Талантов је умро у затвору несумњиво као Никодимова жртва (поред осталих). Може ли Митрополија да осећа да је на страни овог исповедника? Не видим како би могла. Узгред, написаћу чланак о њему на ову тему. Молите се за покој његове душе.

Мислим да сам доста рекао засад. Наша „Катакомбна документа“ и „Нови светитељи“ (Руских катакомби, прим.прев.) ће несумњиво дати јаснију слику, кад будемо више превели и изложили. Митрополит Јосиф ће као истински првак Цркве бити у новом издању! Занимљиво је да и он, као и други, сматра да је Сергије урадио нешто што је „горе од јереси“ – ДА ЈЕ ОН убио Цркву изнутра.

У вези са информацијама за библиотеку, да ли можете да копирате пар страница из две књиге које помињете? Тако ћемо схватити колико је детаљан списак и можда вас ангажујемо да копирате нешто из њих. Колико страна има свака књига?

Откад сте отишли време нам је променљиво. Захладило је и смењују се киша и хладноћа. Први дани марта су били најхладнији од када смо дошли овде, тек 19 до 20 степени ноћу са снажним ветровима и снегом. Од јануара смо имали само око 12 центиметара снега и кише. Ове године пролеће касни у односу на прошлу, процветало је само пар жбунова. Листови храста тек пупе, дивни ружичасти листови са жутим цветовима који постају жир. Врхунац пролећа највероватније неће овде стићи пре маја. Прошле године сам први пут проживео пролеће у природи, заиста изузетно надахњујуће искуство.

Прошле недеље смо коначно наместили трпезарију коју сте ви започели. Није још готова али смо је покрили и заштитили од кише. Очекивали смо оца Спиридона да служи литургију данас, али га је лоше време омело. Највероватније ће доћи за Лазареву суботу и Цвети. Ако тада буде кише имаћемо службу у трпезарији.

Наш живот у дивљини и даље има успоне и падове, али много више радости. У једном тренутку када смо духовно пали, дошао је неочекивано владика Нектарије са иконом Богородице Курске, одслужио је молебан и причестио нас пређеосвећеним даровима (били смо усред вечерње кад је дошао и нисмо још били јели) и дао нам је да носимо икону преко планине. Божји благослов нам просто никад не недостаје! Бринемо се само да можда ми не производимо довољно; просто има превише посла.

Узгред, хвала за књигу од Џин Диксон. Приметили смо да је њена доктрина о антихристу у основи православна, и ко зна, можда су нека њена предвиђања тачна. Међутим, у једној важној ствари је промашила: његова владавина је врхунац људске историје после чега наступа ново небо и нова земља, док она предвиђа након његове владавине ново доба мира и хармоније, уједињење свих вера, која су у ствари учења ђавола!

Разматрајући њену „проповед“- у целини, чини се да колико год истина изговорила, (било њена учења, било предвиђања), то користи само ђаволу да задобије поверење за њено учење у целини, које је комбинација „конзервативне“ католичке прелести и философије хилијазма. Чини се да је потпуно убеђена да јој тај ”дар” даје за право да иде унаоколо као света жена и исцелитељ.

Али одакле тај „дар” долази? Чини се да је он комбинација ретког природног дара (шестог чула) и демонског дошаптавања. Гласови јој говоре ко ће победити на коњским тркама?! Да ли анђели то раде? Гласови и виђења јој често долазе у фрагментима, нпр. неколико слова нечијег имена, итд. То је типично за понашање демона на сеансама, што указује да је она у вези са подземним, анархичним светом а не са Небом. Несумњиво је добронамерна жена, али њена „светост” иде под руку са „духовношћу“ овог злог доба.

Моли се за нас и напиши који ред.

Са љубављу у Христу, Спаситељу нашем,

Серафим, монах

P.S. Управо сам прочитао у „Читалачком сажетку” да је Џин Диксон урадила два интервјуа са предсеником Рузвелтом, 1943. и 1944.г. Ту се види како ђаво користи њен „дар”. Предвидела је његову смрт за шест месеци. Председника је занимало једно питање које јој је више пута постављао, а то је да ли ћемо бити савезници са Русијом. Она, иначе врло антикомунистички оријентисана, рекла му је да ће за једну генерацију САД и СССР ратовати заједно против црвене Кине. Т.Д.Рузвелт је био убеђен да је у праву што иде с Русима. За пар недеља отишао је на Јалту и дао пола Европе Стаљину.

Отац Герман шаље поздраве.

Извор: Православна породица – https://proza.ru/2018/03/13/1634

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!