Sv.Nikolaj Žički: Jevanđelje o praštanju
„Kad je Gospod Isus Hristos umirao na Krstu, On se i u samrtnim mukama trudio, da bude od koristi ljudima. Ne misleći o sebi nego o ljudima, On je izdišući izrekao jednu od najvećih pouka, koju je uopšte dao čovečijem rodu. To je nauka o opraštanju. Oče oprosti im, jer ne znaju šta rade! Nikad ni sa jednog gubilišta nije se do tada čula takva reč. Na protiv, oni koji su do tada ginuli na gubilištima, bili pravi ili krivi, prizivali su bogove i ljude na osvetu. „Osveti me“, to je reč, koja se do Hrista najčešće čula na gubilištima, pa na žalost i danas čuje među mnogim plemenima, čak i onim koji se krste svetim Krstom Hristovim. A Hristos pri poslednjem dahu oprašta Svojim rugateljima i mučiteljima i ubicama, moli Svoga Oca nebeskog, da im i On oprosti, i još povrh toga nalazi izvinjenje za njih – ne znaju, veli, šta rade!
Zašto baš ovu pouku o opraštanju da ponovi Gospod na Krstu? Od bezbroj drugih pouka, koje je On na zemlji dao ljudima, zašto izabra baš ovu pouku, a ne neku drugu, da izrekne Svojim božanskim ustima na kraju, baš na samome kraju? Nesumnjivo zato, što je naročito hteo, da se ova pouka zapamti i ispuni. U nezasluženim mukama na Krstu, veličanstven nad svakim veličanstvom sveta i uzvišen nad carevima i sudijama zemnim, nad mudracima i učiteljima, nad bogatim i siromašnim, nad društvenim reformatorima i bunxijama. Gospod Isus je primerom opraštanja zapečatio Svoje Jevanđelje. Da pokaže time, da bez opraštanja niti carevi mogu carovati, niti sudije suditi, ni mudraci mudrovati, ni učitelji učiti, ni bogataši i siromasi živeti životom čovečanskim a ne skotskim, ni plahi reformatori i bunxije što korisno učiniti. A pre svega i posle svega da pokaže, da bez opraštanja ljudi ne mogu Njegovo Jevanđelje ni razumeti niti – još manje – ispuniti.
S reči o pokajanju Gospod je počeo Svoju nauku, a s rečima praštanja završio je. Pokajanje je seme, opraštanje je plod. Nikakvu hvalu nema seme, koje ne donosi ploda. Nikakvo pokajanje nema vrednosti bez opraštanja. Šta bi bilo društvo ljudi bez opraštanja? Jedan zverinjak usred prirodnog zverinjaka.
Šta bi bili svi zakoni ljudski na zemlji do nepodnošljivi lanci, da ih ne blaži opraštanje? Zar bi se bez opraštanja mogla majka nazvati majkom, i brat bratom, i prijatelj prijateljem, i hrišćanin hrišćaninom? Ne; opraštanje čini glavni sadržaj svih ovih nazvanja. Da ne postoje reči: oprosti mi! i: neka ti je prosto! ljudski život bio bi savršeno nepodnošljiv. Nema te mudrosti na zemlji, koja bi mogla zasnovati red i utvrditi mir među ljudima bez primene opraštanja. Niti ima te škole i toga vaspitanja, koje bi moglo stvoriti ljude velikodušnim i plemenitim bez vežbanja u opraštanju.
Šta pomaže čoveku sva njegova svetska učenost, ako on nije u stanju oprostiti svome bližnjem jednu uvredljivu reč, ili jedan uvredljiv pogled? Ništa. I šta pomaže čoveku sto oka zejtina pred oltarom, ako svaka oka nije svedok bar jedne oproštene uvrede? Ništa.
O, kad bismo mi znali, koliko se nama prećutno oprašta svaki dan i svaki čas ne samo od strane Boga, nego i od strane ljudi, i mi bismo sa stidom požurili, da drugima oprostimo! Koliko nehatnih, uvredljivih reči mi izbacimo, na koje se odgovori ćutanjem; koliko jarosnih pogleda; koliko neprilič nih pokreta; pa čak i nedozvoljenih dela! I ljudi prelaze preko toga, ne vraćajući nam oko za oko, i zub za zub. A šta tek da kažemo o opraštanju Božjem? Za ovo je nedovoljna svaka ljudska reč. Reč bogovska potrebna je, da opiše neizmerivu dubinu Božijeg milosrđa i Božijeg opraštanja. Takvu reč iskazuje nam današnje jevanđelje. Ko bi drugi na nebu i na zemlji i mogao iskazati i opisati ono što je u Bogu, osim jednoga Gospoda Isusa, prevečnoga Sina Božijega? Niko ne zna oca do sin, i ako kome sin hoće kazati (Mat. 11, 27). Bezmerno praštanje Božje Gospod Isus izrazio je pričom o velikom dužniku. Za ovu Mu je dao povoda apostol Petar, koji Ga je upitao, koliko puta treba oprostiti uvrede bratu svome, da li do sedam puta?
Na ovo je Gospod odgovorio znamentiom rečju: ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta sedamdeset. Uporedite i ova dva iskaza, i videćete razliku između čoveka i Boga. Petar je mislio, da je dodirnuo vrhunac milosti, kada je rekao do sedam puta. Gospod Isus odgovara — do sedam puta sedamdeset! I kao da Mu se učinila i ta mera nedovoljna, Gospod, da bi jasniji bio, ispričao je sledeću priču.
Carstvo je nebesko kao čovek car, koji namisli, da se obračuna sa svojim slugama. Nebesko carstvo ne da se rečima iskazati niti bojama opisati; ono se samo da upodobiti donekle onome što se događa u ovome svetu. Gospod govori u pričama zato, što je mučno drukčije izraziti ono što nije od ovoga sveta. Ovaj svet je pomračen i onakažen grehom, no on ipak nije sasvim izgubio sličnost sa onim stvarnim svetom. Ovaj svet nije duplikat onoga sveta – daleko od toga – nego samo bleda slika i sen onoga. Otuda se i mogu praviti upodobljenja između ta dva sveta, kao između stvari i njene senke. Požurimo se, braćo, da oprostimo svima grehe i uvrede, da bi i nama Bog oprostio bezbrojne grehe i uvrede naše. Požurimo se, dok smrt nije zakucala na vrata i viknula: dockan! Iza vrata smrti niti ćemo mi moći više opraštati, niti će se nama oprostiti. Slava i hvala božanskome Učitelju i Gospodu našem Isusu Hristu, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.“
Sv.Nikolaj Žički
