Sv.Luka Krimski: Sud savesti i Sud Božiji
U nedelju koja dolazi sveta Crkva je jevanđeljekim odeljkom pred nama otškrinula vrata budućeg Suda Božijeg da bi nas pripremila za pokajanje i ispovest tokom Velikog posta.
Gospod je stvorio čoveka po Svome obličju i podobiju darovavši mu razum, srce i slobodnu volju. Razum mu je dao kako bi njime osvetljavao put svog života:razlikovao dobro i zlo, mudro i sablažnjivo, lepo i rđavo, korisno i štetno. Srce mu je dao da on njiime zavoleo Boga i bližnjega, a slobodnu volju (zato da bi u svojoj duši sejao seme dobra i podvigom te volje u svom životu ostvarivao sve ono što je spasoposno i korisno.
Ako čovek u životu postupa u skladu s glasom razuma, osećanja ljubavi i zahteva savesti, onda on postupa kao razumno i slobodno biće. Što više tako postupa, tim više tu slobodnu volju čini čvrstom i razvija je. I obrnuto, ako čovek u životu daje vrednost onome što je loše, štetno i grešno, iz dana u dan gubi slobodu volje i pretvara se u roba greha i poroka. A rob greha gubi ljudsko dostojanstvo i zvanje čeda Božijeg.
Ne postoji na zemlji čovek koji je duhovno potpuno mrtav i koji je potpuno propao, jer ne postoji čovek bez iskri razumnosti, srčanosti, savesnosti. Ma kako čovek postupao rđavo i grešno, ipak u dubini duše i savesti, koja nije sasvim ugušena, shvaga da ne postupa ispravno i zbog toga, u ovoj ili onoj meri, pati i muči se.
Svi mi, s vremena na vreme, osećamo žalac i prekor savesti. To se događa kad nekog uvredimo, osudimo, sablaznimo ili suvišnu reč kažemo, ali i onda kad zbog straha od moguće neprijatnosti ne kažemo nešto što bismo trebali reći i, obrnuto, kad zbog svoje prenagljenosti ne oćutimo onda kad treba. Glas savesti, osvetljen i ojačan svetlošću razuma, i jeste naš prvi i osnovni sudija. I teško onome ko ne osluškuje uputstva razuma i prekore savesti, prigušujući ih i potiskujući, lišavajući ih prava glasa. Takav se, pre ili kasnije, pretvara u bezobzirnog, okrutnog i nečasnog čoveka. Pa iako savest u njemu još uvek tinja, on se njome više ne rukovodi. I tako biva sve dok ga, kao grom iz vedra neba, nekakva nesreća ili beda ne vrate razumnom i savesnom životu.
Ako imamo razum da osvetljavamo put života i savest da sebe kontrolišemo i ispravljamo na tom putu, to znači da smo i pred Bogom i pred ljudima odgovorni za svoje ponašanje. Dobro će nam se uračunati kao dobro, a zlo kao zlo. To znači da ćemo za sve grehe i zlo što smo učinili odgovarati i da odgovaramo već u ovozemaljskom životu, stradajući zbog svog greha i zlobe već ovde na zemlji. Sveti Marko Podvižnik kaže: „Za svako delo, dobro ili zlo, odgovarajuća plata sledi prirodno, a ne po nekakvom posebnom naznačenju.“
Svi znamo da stomakougađanje, prejedanje, preterivanje u hrani i piću dovode do želudačnih oboljenja, poremećaja metabolizma,razmene materija i rada srca te je stoga veoma korisno uzdržanje u hrani koje se postom preporučuje. Blud, raspusnost i trka za telesnim zadovoljstvima dovode do skrnavljenja duše i tela, do svađa i raspada porodice. Na taj način za raskalašnim životom dolaze tuga, nesreća i kazna. O,kako je tu neophodna strogost posta, i duhovnog i telesnog uzdržanja! Samovoljnom, gordom čoveku koji vređa ljude odgovaraju sa antipatijom, zlobnošću i osvetničkom mržnjom.Dakle, i tu greh gordosti i omalovažavanja biva kažnjen. Za to ne postoji radikalnije sredstvo no što je sveti post, najdublje pokajanje sa smirenjem i molitva Bogu, jer samo Bog jedini može da ublaži čovekovu oholost.
Svi navedeni prekršaji u duhovnom i telesnom životu i kazne s njima povezane proističu iz kršenja ustanovljenih normi, zakona i pravila. Svi ti prekršaji događaju se zato što ne radimo na sebi,ne vaspitavamo se u strahu Božijem i u ljubavi jednih za druge. Događaju se i zato što ućutkujemo svoju savest, ne prosvećujemo duhovno svoj razum, ne snažimo volju, ne stičemo iskustvo neprekidne oorbe protiv greha i kršenja pravila i normi duhovnog života. Duhovni život je aktivan i trezven način života usmeren ka Bogu i ljudima i tu glasu razuma i zahtevima savesti pripada prvo mesto.
Kako i kada naša savest može i treba da povisi svoj glas i da probudi volju za delanjem? Ona treba da nas upozori na greh i da svoj glas podigne posebno pakon svakog učinjenog greha, glupog postupka, koji je za osudu, opominjući nas, prekorevajući i unapred nas podstičući da se uzdržimo od greha ili postupka koji je ona osudila. Ona je dužna da taj greh još jedanput osudi na kraju dana, pred odlazak na spavanje, nakon večernje molitve, u trenutku posebnog pokajanja pred Bogom za sve grehe učinjene tog dana. Naša savest i narednog dana treba da bude na straži unapred nas odvraćajući i od same mogućnosti ponavljanja tog greha. Ona je dužna da taj greh osudi i onda kad nastupi vreme ispovesti, kada ona pred Bogom i pred sveštenikom otkriva našu grešnu dušu. Ako nam savest u tom odgovornom trenutku ne pomogne da se pokajemo, odnosno ako ona sama ne uzmogne da nas strogo i nepristrasno osudi, onda nećemo dobiti stvarni oprošgaj ni od sveštenika,ni od Boga.
Pokajavši se na ispovesti i udostojivši se primanja Svetih Tajni čovek je dužan da počne da rađa plodove dostojne pokajanja (Lk. 3, 8). To znači da on, ako se kajao naprimer zbog toga što je nekog osuđivao i da je prema njemu bio nedobronameran, sada treba, po zahtevu savesti, da se suzdržava od osuđivanja, da neljubaznost zameni snishođenjem, da docnije pokaže brigu za onog ko je prema njemu bio neljubazan i da se za njega moli. Grešniku je sve to moguće samo ako prema sudu i zahtevima svoje savesti bude nepokolebivo ispravljao svoj život i iz dana u dan duhovno uzrastao i jačao. Borba sa samim sobom, sa svojom grešnošću najteža je borba na zemlji. Ako ne budemo vodili tu borbu ili je budemo vodili slabo i neubedljivo, spotičući se na svakom koraku, naši će gresi poći s nama u zagrobni život. Tu ćemo odmah biti podvrgnuti pojedinačnom sudu koji svako ko je umro preživljava tokom četrdeset dana od upokojenja (takozvana mitarstva) i koji će se sastojati u tome što će, dospevši u svetli duhovni svet, duša, koja se oslobodila tela i shvatila svoju pripadnost duhovnom svetu, snažno osetiti da nije prikladna za taj svet, osetiće svoju pomračenost i teret greha, svoju čamotinju i duhovno slepilo, a što će sve izazvati teško mučenje i izobličavan od strane savesti zbog pogrešno proživljenog života.
Živeći na zemlji u telu grešnikova duša gleda sve što je okružuje, čak i samu sebe. No upravo je duhovno poimanje sebe i grešnog života za nju zatvoreno, nije probuđeno i otkriva se tek nakon oslobađanja od tela. Tek u svetlosgi večnosti počinje da se odmotava kompletan svitak učinjenih dela, a upravo ona i počinju da prekorevaju i peku dušu, pokazujući pred celim duhovnim svetom svu izopačenost, svu obogaljenost, sva zločinstva života na zemlji proživljenog. Patnje savesti našeg duha nakon smrti tako su velike da je spreman da zavapi: „Gore, srušite se na mene, visovi, sakrijte me!“ Ukazivanja na takav sud nalazimo u Svetom Pismu gde je rečeno da ćemo zbog svojih reči i dela biti osuđeni ili opravdani.
Na pojedinačnom sudu neće nam toliko Gospod suditi i kažnjavati nas koliko ćemo mi sami, odnosno naša savest, sebe osuditi i kazniti stradanjima i mukama zbog grehova počinjenih tokom našeg zemnog života. Demonska sila će ta izobličavanja početi da udvostručuje nabrajajući jedan drugim grehe proživljenog života. Anđeo Čuvar se suprostavlja toj sili štiteći umrloga. U toj borbi za njegovu dušu i za ublažavanje njenog teškog stanja mnogo pomaže molitva Crkve. Prepodobni Jefrem Sirin govorio je bratiji: „Neka vaša molitva bude moj zastupnik na sudu Božijem.“ Milosrđe, ljubav i molitva svih srodnika i bliskih ljudi takođe pomažu duši umrloga i ulivaju joj nadu na milosrđe Božje ia Sudu pri Drugom dolasku u svet Sina Božijeg.
Inače, nakon prvog suda dobićemo odluku Božju o našoj zasebnoj sudbini i posebno mesto na kojem ćemo boraviti do strašnoga Suda.
Na tom poslednjem i završnom Sudu svi ćemo se naći pred našim Gospodom Isusom Hristom. Dok smo na zemlji, ponajviše grešimo prema Njemu: Njegove zapovesti kršimo, Njegovu ljubav prema nama prenebregavamo, Njegovu najmanju braću ugnjetavamo i vređamo. A ko i da nam sudi ako ne On Koji nam je sve pružio i Koji od nas ništa osim greha nije dobio.
Hristos je od nas sakrio kad će doći da nam sudi, ali nam je otkrio za šta će nam suditi, što je i najbitnije. Unapred znati za šta će nam Gospod suditi velika je milost Božja i velika uteha za nas. Znajući to mi više ne možemo slepo ni živeti ni umirati, ne možemo se pozivati na to da nismo znali šta nas očekuje nakon upokojenja. Date su nam dve zapovesti: o ljubavi prema Bogu i prema bližnjima. Zbog njihovog neispunjavanja će nam Gospod i suditi. U očima Božijim te zapovesti su jedno i neodvojive su. Ako nahranimo gladnoga ili napojimo žednoga, samim tim ćemo to učiniti Samome Hristu. Ako odenemo nagoga ili posetimo bolesnoga, onda ćemo to učiniti i Njemu Samome. Sva dela ljubavi i milosrđa treba da činimo u ime Njegovo jer Gospod Isus Hristos sva naša dela milosrđa i ljubavi u odnosu na naše bližnje prima kao dela milosrđa ukazanog Njemu i ljubavi prema Njemu Samome. On nema potrebe za milosrđem, ali On Sebe poistovećuje s nesrećnima, ubogima, siromašnima, napuštenima, bolesnima i utamničenima. On ih žali, tuguje s njima i negoduje kad ih zapostavljamo. Hristos je neodvojiv od stradalnog čoveka isto onako kako je i zapovest o ljubavi prema Bogu neodvojiva od zapovesti o ljubavi prema bližnjem. Spasitelj ne razdvaja Sebe od onih za koje je prolio Svoju Prečistu Krv, za koje je dao Svoj sveti život.
Ni do dana današnjeg On Sebe ne odvaja od nas, javljajući nam Svoje Telo i Svoju Krv u Svetoj Tajni Pričešća, uvodeći nas tako u prisnije sjedinjavanje sa Sobom i samim tim pripremajući nas za susret sa Njim pri Njegovom Drugom dolasku radi Suda nad nama. Taj budući Sud za nas neće biti strašan ako, po apostolovoj reči, u zemnom životu budemo bespoštedno i nepristrasno sami sebi sudili, ako se nakon svakog greha, na zahtev saveseti, budemo kajali, to jest sebe osuđivali i ako se, osuđujući sebe, budemo popravljali, ako se budemo češće ispovedali i pričešćivali. Za nas Strašni Sud Božiji neće biti strašan ako budemo neprekidno ispunjavali Božju zapovest o ljubavi prema Bogu i bližnjem. Tada za nas ni smrt neće biti strašna. Ona neće biti gubitak, nego dobitak! A sjedinjenje sa Hristom će nakon smrti biti još potnunije i željenije. Amin.
