Св.Лука Кримски: Суд савести и Суд Божији
У недељу која долази света Црква је јеванђељеким одељком пред нама отшкринула врата будућег Суда Божијег да би нас припремила за покајање и исповест током Великог поста.
Господ је створио човека по Своме обличју и подобију даровавши му разум, срце и слободну вољу. Разум му је дао како би њиме осветљавао пут свог живота:разликовао добро и зло, мудро и саблажњиво, лепо и рђаво, корисно и штетно. Срце му је дао да он њииме заволео Бога и ближњега, а слободну вољу (зато да би у својој души сејао семе добра и подвигом те воље у свом животу остваривао све оно што је спасопосно и корисно.
Ако човек у животу поступа у складу с гласом разума, осећања љубави и захтева савести, онда он поступа као разумно и слободно биће. Што више тако поступа, тим више ту слободну вољу чини чврстом и развија је. И обрнуто, ако човек у животу даје вредност ономе што је лоше, штетно и грешно, из дана у дан губи слободу воље и претвара се у роба греха и порока. А роб греха губи људско достојанство и звање чеда Божијег.
Не постоји на земљи човек који је духовно потпуно мртав и који је потпуно пропао, јер не постоји човек без искри разумности, срчаности, савесности. Ма како човек поступао рђаво и грешно, ипак у дубини душе и савести, која није сасвим угушена, схвага да не поступа исправно и због тога, у овој или оној мери, пати и мучи се.
Сви ми, с времена на време, осећамо жалац и прекор савести. То се догађа кад неког увредимо, осудимо, саблазнимо или сувишну реч кажемо, али и онда кад због страха од могуће непријатности не кажемо нешто што бисмо требали рећи и, обрнуто, кад због своје пренагљености не оћутимо онда кад треба. Глас савести, осветљен и ојачан светлошћу разума, и јесте наш први и основни судија. И тешко ономе ко не ослушкује упутства разума и прекоре савести, пригушујући их и потискујући, лишавајући их права гласа. Такав се, пре или касније, претвара у безобзирног, окрутног и нечасног човека. Па иако савест у њему још увек тиња, он се њоме више не руководи. И тако бива све док га, као гром из ведра неба, некаква несрећа или беда не врате разумном и савесном животу.
Ако имамо разум да осветљавамо пут живота и савест да себе контролишемо и исправљамо на том путу, то значи да смо и пред Богом и пред људима одговорни за своје понашање. Добро ће нам се урачунати као добро, а зло као зло. То значи да ћемо за све грехе и зло што смо учинили одговарати и да одговарамо већ у овоземаљском животу, страдајући због свог греха и злобе већ овде на земљи. Свети Марко Подвижник каже: „За свако дело, добро или зло, одговарајућа плата следи природно, а не по некаквом посебном назначењу.“
Сви знамо да стомакоугађање, преједање, претеривање у храни и пићу доводе до желудачних обољења, поремећаја метаболизма,размене материја и рада срца те је стога веома корисно уздржање у храни које се постом препоручује. Блуд, распусност и трка за телесним задовољствима доводе до скрнављења душе и тела, до свађа и распада породице. На тај начин за раскалашним животом долазе туга, несрећа и казна. О,како је ту неопходна строгост поста, и духовног и телесног уздржања! Самовољном, гордом човеку који вређа људе одговарају са антипатијом, злобношћу и осветничком мржњом.Дакле, и ту грех гордости и омаловажавања бива кажњен. За то не постоји радикалније средство но што је свети пост, најдубље покајање са смирењем и молитва Богу, јер само Бог једини може да ублажи човекову охолост.
Сви наведени прекршаји у духовном и телесном животу и казне с њима повезане проистичу из кршења установљених норми, закона и правила. Сви ти прекршаји догађају се зато што не радимо на себи,не васпитавамо се у страху Божијем и у љубави једних за друге. Догађају се и зато што ућуткујемо своју савест, не просвећујемо духовно свој разум, не снажимо вољу, не стичемо искуство непрекидне оорбе против греха и кршења правила и норми духовног живота. Духовни живот је активан и трезвен начин живота усмерен ка Богу и људима и ту гласу разума и захтевима савести припада прво место.
Како и када наша савест може и треба да повиси свој глас и да пробуди вољу за делањем? Она треба да нас упозори на грех и да свој глас подигне посебно пакон сваког учињеног греха, глупог поступка, који је за осуду, опомињући нас, прекоревајући и унапред нас подстичући да се уздржимо од греха или поступка који је она осудила. Она је дужна да тај грех још једанпут осуди на крају дана, пред одлазак на спавање, након вечерње молитве, у тренутку посебног покајања пред Богом за све грехе учињене тог дана. Наша савест и наредног дана треба да буде на стражи унапред нас одвраћајући и од саме могућности понављања тог греха. Она је дужна да тај грех осуди и онда кад наступи време исповести, када она пред Богом и пред свештеником открива нашу грешну душу. Ако нам савест у том одговорном тренутку не помогне да се покајемо, односно ако она сама не узмогне да нас строго и непристрасно осуди, онда нећемо добити стварни опрошгај ни од свештеника,ни од Бога.
Покајавши се на исповести и удостојивши се примања Светих Тајни човек је дужан да почне да рађа плодове достојне покајања (Лк. 3, 8). То значи да он, ако се кајао например због тога што је неког осуђивао и да је према њему био недобронамеран, сада треба, по захтеву савести, да се суздржава од осуђивања, да нељубазност замени снисхођењем, да доцније покаже бригу за оног ко је према њему био нељубазан и да се за њега моли. Грешнику је све то могуће само ако према суду и захтевима своје савести буде непоколебиво исправљао свој живот и из дана у дан духовно узрастао и јачао. Борба са самим собом, са својом грешношћу најтежа је борба на земљи. Ако не будемо водили ту борбу или је будемо водили слабо и неубедљиво, спотичући се на сваком кораку, наши ће греси поћи с нама у загробни живот. Ту ћемо одмах бити подвргнути појединачном суду који свако ко је умро преживљава током четрдесет дана од упокојења (такозвана митарства) и који ће се састојати у томе што ће, доспевши у светли духовни свет, душа, која се ослободила тела и схватила своју припадност духовном свету, снажно осетити да није прикладна за тај свет, осетиће своју помраченост и терет греха, своју чамотињу и духовно слепило, а што ће све изазвати тешко мучење и изобличаван од стране савести због погрешно проживљеног живота.
Живећи на земљи у телу грешникова душа гледа све што је окружује, чак и саму себе. Но управо је духовно поимање себе и грешног живота за њу затворено, није пробуђено и открива се тек након ослобађања од тела. Тек у светлосги вечности почиње да се одмотава комплетан свитак учињених дела, а управо она и почињу да прекоревају и пеку душу, показујући пред целим духовним светом сву изопаченост, сву обогаљеност, сва злочинства живота на земљи проживљеног. Патње савести нашег духа након смрти тако су велике да је спреман да завапи: „Горе, срушите се на мене, висови, сакријте ме!“ Указивања на такав суд налазимо у Светом Писму где је речено да ћемо због својих речи и дела бити осуђени или оправдани.
На појединачном суду неће нам толико Господ судити и кажњавати нас колико ћемо ми сами, односно наша савест, себе осудити и казнити страдањима и мукама због грехова почињених током нашег земног живота. Демонска сила ће та изобличавања почети да удвостручује набрајајући један другим грехе проживљеног живота. Анђео Чувар се супроставља тој сили штитећи умрлога. У тој борби за његову душу и за ублажавање њеног тешког стања много помаже молитва Цркве. Преподобни Јефрем Сирин говорио је братији: „Нека ваша молитва буде мој заступник на суду Божијем.“ Милосрђе, љубав и молитва свих сродника и блиских људи такође помажу души умрлога и уливају јој наду на милосрђе Божје иа Суду при Другом доласку у свет Сина Божијег.
Иначе, након првог суда добићемо одлуку Божју о нашој засебној судбини и посебно место на којем ћемо боравити до страшнога Суда.
На том последњем и завршном Суду сви ћемо се наћи пред нашим Господом Исусом Христом. Док смо на земљи, понајвише грешимо према Њему: Његове заповести кршимо, Његову љубав према нама пренебрегавамо, Његову најмању браћу угњетавамо и вређамо. А ко и да нам суди ако не Он Који нам је све пружио и Који од нас ништа осим греха није добио.
Христос је од нас сакрио кад ће доћи да нам суди, али нам је открио за шта ће нам судити, што је и најбитније. Унапред знати за шта ће нам Господ судити велика је милост Божја и велика утеха за нас. Знајући то ми више не можемо слепо ни живети ни умирати, не можемо се позивати на то да нисмо знали шта нас очекује након упокојења. Дате су нам две заповести: о љубави према Богу и према ближњима. Због њиховог неиспуњавања ће нам Господ и судити. У очима Божијим те заповести су једно и неодвојиве су. Ако нахранимо гладнога или напојимо жеднога, самим тим ћемо то учинити Самоме Христу. Ако оденемо нагога или посетимо болеснога, онда ћемо то учинити и Њему Самоме. Сва дела љубави и милосрђа треба да чинимо у име Његово јер Господ Исус Христос сва наша дела милосрђа и љубави у односу на наше ближње прима као дела милосрђа указаног Њему и љубави према Њему Самоме. Он нема потребе за милосрђем, али Он Себе поистовећује с несрећнима, убогима, сиромашнима, напуштенима, болеснима и утамниченима. Он их жали, тугује с њима и негодује кад их запостављамо. Христос је неодвојив од страдалног човека исто онако како је и заповест о љубави према Богу неодвојива од заповести о љубави према ближњем. Спаситељ не раздваја Себе од оних за које је пролио Своју Пречисту Крв, за које је дао Свој свети живот.
Ни до дана данашњег Он Себе не одваја од нас, јављајући нам Своје Тело и Своју Крв у Светој Тајни Причешћа, уводећи нас тако у присније сједињавање са Собом и самим тим припремајући нас за сусрет са Њим при Његовом Другом доласку ради Суда над нама. Тај будући Суд за нас неће бити страшан ако, по апостоловој речи, у земном животу будемо беспоштедно и непристрасно сами себи судили, ако се након сваког греха, на захтев савесети, будемо кајали, то јест себе осуђивали и ако се, осуђујући себе, будемо поправљали, ако се будемо чешће исповедали и причешћивали. За нас Страшни Суд Божији неће бити страшан ако будемо непрекидно испуњавали Божју заповест о љубави према Богу и ближњем. Тада за нас ни смрт неће бити страшна. Она неће бити губитак, него добитак! А сједињење са Христом ће након смрти бити још потнуније и жељеније. Амин.
