Црква

Св.Јустин Ћелијски: Верник се мора борити против власти која се одродила од Богa

Екумениста и евроунијата издадоше Бога и народ

Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола

То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светиња, мерило над мерилима.

То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичним режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним црквоборцима и црквогонитељима и црквоуништитељима.

„Покоравати се Богу већма него људима“ – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве: Дела Апостолска 5, 29; а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Божијих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супротставити. Не ради ли тако, зар је Црква? И представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове.

Црква је вечност у времену, у временском свету. Свет се мења, али се Црква не мења; не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, њено вечно Божанско Еванђеље, њена вечна Божанска средства. Не мења се, јер се не мења Господ Христос који је и чини таквом. Еванђелска је истина и стварност: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек“ (Јевр. 13, 8). Црквом је вечност присутна у времену, да би се време освећивало њоме, обнављало њоме, овечнило њоме, и равњало према њој. Не она према времену, ни према духу времена, већ време према њој као Вечној, и дух времена према њој као носиоцу Духа Вечности, Духа Богочовечности. Јер она је увек света, увек апостолска, увек саборна, увек божанска, зато не сме никада жртвовати Вечно временском, Божје људском, Небеско земаљском. Нити се прилагођавати духу времена. Напротив, њено је: прилагођавати време Вечности, временско Вечном, човечје Богочовечјем. Њен је вечити пут кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: „Господ Христос да буде у свему први“ (Кол. 1,8).

Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1—6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

Властима се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божије“, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити. Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога Истинога и против Његовог Еванђеља.

Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље је проклето Богом. Све што је од Бога – добро је, чим се злоупотреби – од ђавола је. Злоупотреба Божјег – то је ђаво, и сав ђаволизам свих светова, па и човечанског. Власт је од Бога; и док се држи у Богу и под Богом и са Богом – она је благословена. Чим напусти Бога, она постаје насиље, и тиме преноси себе под власт противбога – ђавола.

Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици. Нарочито Свети Мученици, почевши од Светог првомученика Стефана, па све до нашег Светог ђакона Авакума и осталих Светих Мученика данашњих. Сви су они страдали за Господа Христа, махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били. Сваки Свети Мученик, сваки Свети Исповедник вере Христове живо је оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви они и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

ЕВО ИЗВЕСТАН БРOJ од тих безбројних светих и бесмртних сведока:

1) Свети Мученик Гликерије, презвитер (+ 303. год.), говорио је цару Максимијану у Никомидијском храму, препуном хришћана, које цар хоће да спали заједно са храмом – што је и учинио – ако се не одрекну Христа: „Царе, ми нити желимо дарове које нам обећаваш, нити се бојимо твојих претњи; јер све што је у свету за нас је као сан, а сматрамо за казну и губитак не претрпети најљуће муке за Христа … Не бојимо се ми ни најмање твога гоњења, јер имамо оружје од Небеског Цара; Његовим оружјем ми се наоружавамо, и Његовим оружјеносцима ми смо ограђени, као што си ти сада ограђен својим оружјеносцима. И чврсто се надамо да ћемо ми, борећи се с тобом, однети чудесну победу: јер ми бијени надвлађујемо, и падајући побеђујемо“.

2) Свети Мученик Јаков Персијанац (+ 421. год.) и цар Издигерд. Цар Мученику: „Знај, осуђујем те на смрт. Али те нећу погубити мачем, да не умреш одмах, него ћу те дуго мучити мукама, да горком смрћу умреш“. – Свети Јаков одговара: „Царе, чини одмах то што се хвалиш да ћеш чинити. Јер знај: мене неће уплашити твоје речи, које су што и ветар који дува на камен; нити ће ме твоја претња застрашити; ја се не бојим смрти, знајући да времена смрт није смрт већ сан: јер ће при страшном доласку Христа мог сви људи устати из гробова као из сна“ (васкрснути).

3) Свети Мученик Тивуртије (+ 230. год.) царском епарху у Риму Фавијану: „Претиш нам мукама. Али, зар је нама хришћанима страшно страдати за Бога нашег? Претиш мачем? Та он ће нас од тамнице тела ослободити, и ми ћемо небеску слободу добити. Претиш огњем? Но ми угасисмо велики пламен похоте у телу нашем, па зар да се овога огња бојимо? Претиш прогонством? Али, Бог наш је свуда, и ма где се налазиш са нашим Богом, тамо је и место наше“.

4) Свети Мученик Мина (+ 304. год.) и царски доглавник Ермоген, мучитељ хришћана. – Ермоген захтева од светог Мине да извршује царска наређења; Свети Мина одговара: „Света је ствар поштовати цареве, због власти и поретка. Али кад цареви неправилно и непобожно почитују Бога, који је врховна власт, нити Му указују дужно поштовање, онда њих не треба поштовати“.

5) Царски намесник Агрипин упозорава Светог Мученика Платона (+ 306. год.) и прети му да испуни царева наређења. А свети Платон му одговара: „Ја знам наредбе Бога мог, и поступам како ми наређују Његове свете и животворне заповести“.

6) Свети Мученици: епископ Акепсим, презвитер Јосиф и ђакон Аитал (пострадали око 376. год.), и њихов мучитељ кнез персијских мага. Мученицима које муче кнез говори: „Не противите се царевој вољи“. – А они му одговарају: „Сваки који испуњује вољу безаконог цара вашег, противи се Богу“.

7) Свети Мученик Трофим (+ око 300. год.) и судија Атик. Царски намесник. Судија Атик пита Мученика: „Јеси ли читао царске наредбе односно хришћана?“ – Светитељ одговара: „Прочитао сам. Но шта су оне за нас? Између вере и демонске заблуде постоји таква разлика, као између дана и ноћи“.

8) Свети Преподобномученик Андреј Критски (+ 767. год.) одговара цару Константину Копрониму: „Не дај Боже, да се ја одрекнем Христа мог … Ти царе, боље је да се бавиш војним стварима и да управљаш народом, него да Христа и слуге Његове гониш“.

9) Света Великомученица Ефимија и са њом четрдесет осам Мученика (+ 304. год.) и царски намесник Приск. – Приск их пита: „Ви ли се противите наређењу царевом и нашем, ниподаштавајући приношење жртава великоме богу Ареју?“ – Мученици одговорише: „Царевом или твом наређењу, царски намесниче, треба се повињавати, ако оно није противно Небеском Богу; а ако је противно Богу, онда му се не само не треба повињавати, него му се ваља супротити. Када бисте нам наредили оно у чему смо ми дужни покоравати се властима, ми бисмо онда дали ћесарево ћесару (Мт. 22, 21). Али пошто је ваше наређење богопротивно и богомрско, јер ви наређујете: поштовати твар више него Творца, поклонити се и принети жртву демону а не Богу Вишњем – то ми ово наређење ваше никада нећемо послушати, јер смо истински поклоници Бога Истинога који на небесима живи“.

10) Света Мученица Нимфодора, и њене свете сестре Минодора и Митродора (пострадале око 305-311. год.), говоре њиховом мучитељу кнезу Фронтону, велможи цара Максимијана: „Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света; споји све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити, и свима мучитељима руке уморити, и све врсте мучења исцрпсти, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрти вечним животом“.

11) Свети Свештеномученик Филип, епископ (+ 304. год.), одговара царском намеснику Јустину: „Ја сам хришћанин, и немогу извршити то што ти захтеваш; ти ме можеш мучити, али ме не можеш победити“.

После седам месеци исти намесник пита истог Светитеља: „Зашто се ти тако неразумно противиш царевој вољи?“ – а он му одговара: „Не поступам ја неразумно, него испуњујем вољу Бога, Творца и Судије свију. Свето Писмо каже: „Подајте Богу Божје и цару царево“. То ја и испуњујем. Правичним наредбама царева ја сам се увек покоравао“.

12) Смејући се кнезу мучитељу и мукама којима га он мучи, Свети Мученик Калиник (+ 250. год.) му громко довикује: „Претио си ми великим мукама, а налажеш на мене веома мале. Задај ми веће ране, нанеси ми најљуће мучење: јер се ја ни огња не бојим ни мача не плашим, и смејем се смрти, чекајући да од Господа мог добијем живот вечни“.

13) Свети Великомученик Пантелејмон (+ 305. год.) одговара цару Максимијану који га љуто мучи:„Царе, који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу … Ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак – умрети за Њега“.

14) Свете Мученице, монахиње девственице (око 305. год), одговарају архимагу који их мучи: „Ми се клањамо Господу нашем Исусу Христу, а царева наређења не слушамо; чини с нама што хоћеш“.

15) Свети Свештеномученик Антипа, епископ Пергамски (ученик Св. Ап. Јована Богослова, пострадао крајем 1. века), одговара царевом војводи: „Војводо, знај ово: хришћанин сам, и зато се безумном и безбожном наређењу царевом нећу покорити“.

16) Царски намесник Евпсихије пита Светог Мученика Теодула (око 300. год): „Не знаш ли да је праведно послушати наређење царева који владају васељеном?“ – Свети Теодул одговара: „Ваистину је праведно и побожно послушати и на делу испунити оно што наређује Господар неба и земље, а наређења привремених царева добро је послушати ако су праведна и непротивна небеском Творцу; ако су пак неправедна, онда их ни у ком случају не треба послушати“.

17) Севастијан, војвода римског цара Антонина, саопштава Светом Мученику Виктору, војнику (око 150. год): „Добисмо од цара наређење којим наређује да ви хришћани принесете жртве нашим боговима; ко не послуша, ставити га на тешке муке“. –Свети Виктор одговара: „То безбожно наређење смртнога цара ја послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, јер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога Исуса, Његово је Царство бесконачно, и који твори вољу Његову добиће живот вечни; а смртног цара вашег и царство је привремено, и који творе безбожну вољу његову погинуће занавек“.

18) Света Мученица Јулијана (око 275. год.) одговара цару Аврелијану: „Ја се ни мучења твојих не бојим, нити марим од твојих претњи. Јер на небу постоји Бог, који нас може избавити из твојих безбожничких руку. Сва мучења којим располажеш наложи на мене, да би по томе познао помоћ Господа мог Исуса Христа“.

19) Свет Мученик Кодрат Никомидијски (+ 250. год.) и царски намесник Переније. – Переније наређује Светом Кодрату: „Покори се законима царским а не Христовим!“ – Светитељ одговара: „Покоравам се законима Небеског Цара, а не безумном наређењу људи који не знају Бога“.

20) Свети Свештеномученик Власије, епископ Севастијски (4-316. год.), говори царском игемону Агриколају: „Ја се не бојим твојих претњи; мучи ме како хоћеш. Ево, за Христа мога предајем теби тело моје, а Бог има власти над душом мојом“.

21) Војвода Неронов, Свети Мученик Виктор (око 64. год), говори кнезу Нероновом Севастијану: „Ја ћу чинити вољу Небеског и Бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане, нећу ни да чујем“.

22) Свети Свештеномученик Климент Анкирски, епископ (+312. год), говори царском намеснику Домицијану: „Царски намесниче, ваше поклоне сматрамо за штету, ваша одликовања – за срамоту, и велики положај – за заробљеничку работу; а ружења, претње, муке сматрамо за насладу и утеху, па штавише – помоћу њих се сједињујемо с Богом. Знајући то, не надај се да ћеш нас ичим одвратити од вере. То нећеш постићи ни обећавајући одликовања и поклоне, ни претећи мукама“.

23) Царском епарху Аквилину, који мучи Светог Трифуна (+ 250. год.) и предлаже му да се поклони царевом кипу, Свети Мученик каже: „Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, зар да се бездахном кипу његовом поклоним?“

24) Царском намеснику Кинтијану, који Светој Мученици Агатији (+ 302. год.) у тамници обећава слободу, она вели: „Нама је слобода – служити Христу“. Затим на суду, исти намесник тражи од ње да се покори царевом наређењу, а она му одговара на то: „Све су речи твоје ништавне, и наређење твога цара неправедно; оно и сам ваздух скрнави“.

25) Епарху цара Трајана Тертилу Свети Апостол Онисим (+ у 1. веку) каже: „Сва мучења на која ме будеш стављао, неће ме моћи устрашити, макар и најстраховитија, јер утешаван очекивањем будућих блага и укрепљаван силом Христа мога, ја ћу их лако поднети“.

26) Светим Мученицима: Евтропију, Клеонику и Василиску (+ 308. год), јавља се Господ и вели им: „Када вас мучаху ја тамо стајах крај вас, посматрајући ваше трпљење. И пошто почетак мучења јуначки поднесте, ја ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг свој. Имена ваша биће записана у књигу живота“.

27) Свети Преподобномученик Конон (+ око 275. год.) каже војводи цара Аврелијана Дометијану: „Умрети за Христа није смрт него обретање вечнога живота“.

28) Свети Свештеномученик Зиновије, епископ (+ око 303. год), говори Лицију, царском намеснику Диоклецијановом: „Живот временски без Христа, није живот но смрт; а смрт Христа ради није смрт но живот бесмртни“.

29) Од Светог Великомученика Теодора Тирона (+ 306. год.) царски намесник Публије захтева да изврши царево богопротивно наређење и прети му, а он одговара: „Не бојим се ни тебе ни твојих мучења, макар била и најстрашнија. Хајде, чини шта хоћеш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца исплетеног ми од Бога … Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је крај мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Њега не видиш, пошто су ти очи ума слепе“.

30) Свети Свештеномученик Садок, епископ Персијски (+ око 343. год), и цар Сапор. Свети Садок и са њим сто двадесет осам Мученика, приморавани и мучени да испуне богопротивну заповест цареву, то неће да учине. И Свети Садок говори: „Ми смо хришћани, и клањамо се јединоме Богу, Творцу неба и земље; и Њему служимо свом душом и свом снагом својом; а сунцу које је Он створио, не клањамо се, нити обожавамо огањ, јер их је Бог створио да служе људима. Зато нећемо послушати цареву наредбу о томе, и нећемо да будемо отступници од Бога нашег. Не бојимо се смрти, која нас из овог привременог и сујетног живота преводи у живот вечни. Стога не одлажите ни за тренутак, него нас одмах поубијајте! Немојте штедети крв нашу, која ће се лити пред вашим очима!“

Тада сам цар говори Мученицима: „Ако наредбу моју не послушате, и не испуните вољу моју, онда је ево настао страшни час ваше погибије“. – На то Свети Мученици као једним устима одговорише: „Нећемо ми погинути због нашег Бога, нити ћемо умрети у Христу Његовом, јер нас Он оживљује блаженим и вечним животом, и даје нам у наслеђе и одмор бесмртно царство. Хајде, предај нас брзо смрти, јер смо свим срцем готови да умремо за Бога нашег, али се сунцу и огњу нећемо поклонити, нити послушати безбожне наредбе царске, које су пуне смрти и погибли“.

31) Цару Антонину Пију и Римском сенату Свети Мученик Јустин философ (+ 157. год.), први философ који је постао хришћанин, пише у својој знаменитој Апологији и ово: „Ви нас можете убијати, али нам не можете нашкодити“.

32) Царским изасланицима – великашима, и међу њима епископу Теодосију, Св. Максим Исповедник, игуман (+ 662. год.), изјављује: „Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу и не шкоди вечном спасењу душе“.

33) Свети Теодор Студит, игуман (упокојио се 826. год.), говори цару Лаву Јерменину: „Бог даде Цркви једне апостоле, а једне пророке, а једне еванђелисте, а једне пастире и учитеље, на усавршење светих“ (Еф. 4,11 -12). Апостол није рекао: и цареве. Теби је, царе, поверено да управљаш световним пословима, градским делима и војном силом. О томе се ти старај, а црквене послове остави пастирима и учитељима, како то Апостол учи. Ако не, онда знај, ми нећемо послушати учење супротно нашој Православној вери, макар га донео анђео с неба, а камоли да послушамо тебе земљаног, трошног човека“.

Исти Свети Теодор Студит говори истоме цару у царској палати пред великашима и епископима: „Царе, схвати и добро чуј: није твоје да црквена правила претресаш и испитујеш; твојој власти припада да световне ствари расправљаш и њима управљаш, а црквени послови припадају епископима и учитељима црквеним; теби пак је наређено да им следујеш и да им се покораваш. Тако је Свети Апостол рекао: „Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље“ (1 Кор. 12, 29), а не цареве. И на другим местима Свето Писмо наређује да црквеним пословима управљају црквени учитељи, а не цареви“.

34) Цар Лав V Јерменин, гонитељ Цркве Православне, шаље изасланике Светом Теофану Сигријану, Исповеднику (+ 818. год), и преко њих тражи од њега обећањима и претњама да стане уз њега, цара иконоборца. Свети Исповедник одговара: „Зашто ме цар плаши претњом, као мало дете прутом? Нека спреми за мене свакојаке муке, нека распали огањ, и ја ћу, иако, као што видите, не могу сам да идем, ипак скочити у огањ за Православље“.

Исти Свети Исповедник пише из тамнице цару: „Твоје је, царе, да ратујеш против иноплеменика. Црквене пак догмате и законе треба да разматрају Свети Оци а не цареви“.

35) Свети Михаил Исповедник, епископ Синадски (+ 818. год.), говори цару Лаву V Јерменину: „Ја поштујем свете иконе Спаситеља мог Исуса Христа и Пречисте Дјеве, Матере Његове и клањам им се, а твоје наређење презирем и ниушта не сматрам“.

36) Неустрашиви исповедник Истине, учитељ васељене, Свети Јован Златоуст (+407. год.) говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов“.

37) Сунчани стуб Цркве Православне, Свети Василије Велики (+ 379. год.), говори царском намеснику Модесту, који му прети: „Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш ни себе обогатити, ни мене осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које сачињавају сво моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља Божја. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми учинити добро, јер ћеш ме брже послати Богу моме“.

Модест на то рече: „Нико ми није тако смело говорио“. Светитељ одговори: „Јер ти се није десило да разговараш са епископом. Ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога“.

Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење“. – Свети Василије одговори: „Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи“.

38) Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне вере, пресвето око Цркве Православне, Свети Симеон Нови Богослов, игуман (преминуо 1020. год.), говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је послао у прогонство и који га гони подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светоме Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо ти земља, и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али, ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, … у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: „Већма се треба покоравати Богу него људима“ (Д. Ап. 5,29).

+ + +
Такав је став, такав пут, таква истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни отступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.

Свети Јустин Ћелијски

Извор: Србин.инфо – projekat rastko

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!