Sv.Josif Volocki: Svi treba da osuđuju i proklinju jeretike i odstupnike
Pre svega razjasnimo reči božestvenog Zlatousta, koji govori: «Ne treba mrzeti nekog čoveka i tvoriti mu zlo, čak i ako je nečastiv i jeretik». Govoreći tako, veliki Zlatoust svedoči, da postupati tako treba do tada, dok mi ne zadobijemo od takvih duševnu štetu.
A tako rade i pastiri: dok ih zveri ničim ne uznemiravaju, oni ležeći pod hrastom ili pod kedrom, sviraju na svirali, ostavivši ovce da pasu slobodno; a kada osete oni približavanje vukova – trenutno bacaju sviralu, uzimaju praćku i zaboraviviši na sviralu, naoružavaju se motkama i kamenjem…
Tako treba da delujemo i mi. Ako pastiri uvide nevernog ili jeretika, koji ne donosi vernima nikakvu duševnu štetu, tada neka poučavaju takve sa smirenjem i krotošću. A ako uvide da grešni jeretici, koji su zlobniji od svih vukova, hoće Hristovo stado da pogube i razvrate jeretičkim judejskim učenjima – tada treba da ispolje svaku revnost i brigu o tome, da ne bude otet zverima ni jedan jaganjac iz Hristovog stada… Tada treba i ne samo mrzeti ili osuđivati, već i proklinjati, i nanositi im rane, osveštavajući time svoju ruku.
Ovako naređuje nama sveti Zlatoust: «ako čuješ, da neko huli na Vladiku Hrista, pođi i zapreti. Ako treba i biti njega, ne odvraćaj se – udari ga po obrazu, sruši njegova usta, osveti ruku svoju ranom…“ Kako se mi ne možemo nasititi ljubavlju ka Hristu, tako se ni mržnjom prema vragu Njegovom ne možemo nasititi. Jer sam On govori: «Ko nije sa Mnom, taj je protiv Mene» ( Mt. 12, 30 /…/
«SVI TREBA DA OSUĐUJU I PROKLINJU JERETIKE I ODSTUPNIKE…
Sada recimo o još jednom jeretičkom mišljenju: ako, tobože, i treba suditi i osuđivati jeretike ili odstupnike, to priliči carevima, kneževima, svetiteljima, i sudijama svetskim, a ne monasima, koji se odrekoše od sveta i od svega, što je u svetu, i kojima priliči samo da paze na sebe i nikoga da ne osuđuju – ni jeretika, ni odstupnika.
Na to mi im odgovaramo sledeće:
Ako monasima ne priliči osuđivati ni jeretika ni odstupnika, kako ih je onda Antonije Veliki osuđivao? Jer on je govorio, da su reči jeretika strašnije od otrova zmijskog… Takođe i Makarije Veliki izađe iz pustinje radi toga, da bi osudio jeretika i prekinuo njegovu jeres, što je i uradio, (vidi. žitija svetih za 19. januar). I prepodobni Jefrem Sirin (28. januara), čuvši da se umnožavaju jeretička mudrovanja Apolinarijeva, ostavi pustinju i dođe u Konstantinopolj, i ne samo da osudi Apolinarija, već ga i predade zloj smrti svojim blagorasudnim iskustvom.
Divni Isakije Dalmatski (30. maja) naseli se u pustinji od ranih dečijih godina, ali kad začu, da Valent širi Arijevu jeres, on dođe u Vizantiju, i ne samo da osudi Valenta, već ga i predade ognju …
Takođe i kneževi, i vojvode, i prosti ljudi, muškarci i žene – svi pravoslavni hrišćani – skupa sa svetiteljima i sveštenicima osuđivali su jeretike. Na taj način, savršeno je jasno i razumljivo zaista, da svim hrišćanima pripada da osuđuju i proklinju jeretike i odstupnike, a carevima, kneževima i svetovnim sudijama pripada da ih šalju u zatočenje i predaju ljutim kaznama.
Sv.Josif Volocki
