Необичан сусрет на сајму две генерације, који даје наду да није све изгубљено
Што би рекао Његош: “Поколења дјела суде“.
Прошлог четвртка, када је био школски дан на Сајму књига, десио се несвакидашњи догађај баш испред штанда “Виогора“. Крај наспрамног гелендера окупила се група тинејџера од неких петнаест-шеснаест година, који су се међусобно зевзечили и подбадали. Али њихова се граја нагло утишала када су видели да галеријом наилази политичка личност из гарнитуре Вучићевих претходника, са самих врхова некадашње по злу чувене жутократије. Пажљиво су га и проницљиво загледали док је пролазио и тек што је минуо поред њих један из групе добаци: “Педеру“, на шта се други одмах надовеза са “Говнару“, а трећи са “Издајниче“.
Дотични застаде окренувши се, гневно погледа ка њима и подвикну: “КО ЈЕ ТО РЕКАО? КО ЈЕ ТО РЕКАО? СРАМ ВАС БИЛО!“ Дечаци ућуташе, али наставише да га пркосно гледају, као да су му очима желели рећи: “Не можеш ти никога да постидиш, после свега што си издао и продао док си био на власти“. Некадашња перјаница “европске Србије“ се окрену и пође даље, изигравајући неко усиљено достојанство, иако је у себи сигурно горео од блама, тако великог да ми га је готово било жао. Зато га и не спомињем по имену ( иако сам се интимно слагао са оним што су му клинци довикнули ), пошто и непријатељу ваља чувати образ.
Али и на овом примеру се видело да је “земаљско за малена царство“, јер шта вреди некоме што је имао силу и по рамену га тапшали толики моћници и светске елите, кад на концу свега не сме ни да прошета међу обичним народом, а да не доживи нешто ружно. Кад под старе дане дочека да га презиру чак и најмлађи, којима је у наслеђе оставио окупирану, опљачкану и понижену земљу, “реформисану“ по туђинским калупима до те мере да више не личи на саму себе.
Био је то сусрет две генерације – оне одлазеће која је због личне незрелости, сујете, таштине, неутољиве похлепе и безбожних амбиција разградила и упропастила све што се упропастити могло, и оне долазеће којој тек предстоји да разгрће њихова говна. И која на прагу тог мучног подухвата макар не жели да пропусти да истима поручи оно што о себи одавно треба да чују.
Аутор: Светислав Пушоњић
