Surovost službenika u Centru za socijalni i rad

U svrhu sistematskog uništenja porodice, Centri za socijalni rad su postali kao Gestapo, čiji službenici mogu kad god hoće da nam uđu u kuću, vrše pregled i ispitivanje i na kraju bez zakonske osnove, samo na osnovnu njihove paušalne ocene o siromaštvu porodice, mogu da nam oduzmu decu. Odnose se prema nama kao prema raji, kojoj pored svih mogućih harača, uvedoše i danak u krvi. Samo za razliku od Turaka, koji su to činili svakih 6-7 godina i srbsku decu pretvarali u janičare, kolonijalna proevropska uprava preko službenika CZSR to čini svakodnevno i, pritom našu decu kao robu prodaju bogatoj i bolesnoj klijenteli za presađivanje organa i svakovrsno iživljavanje. U Srbiji je zvanično u proteklih pet godina biološkim porodicama oduzeto 5.668 dece, a nezvanično to je mnogo veći broj. Koliko je pogubna i surova  aktivnost bezosećajnih službenika CZSR, govori događaj u jednom od tih zloglasnih ustanova. Ovo je priča koju smo našli na fejbsuku i pri tome ni najmanje ne sumnjamo u njenu istinitost. Da je to zaista tako, potvrđuje nam slučaj porodice Trkulja, Mile Alečković, naših i vaših komšija, rođaka, prijatelja… Ako imate normalnu i zdravu decu i pri tome živite na hrišćanskom utemeljenju– ne sumnjajte da ste na meti službenika CZSR.

Uredništvo    

“Radnja se dešava u jednom od CSR u Bgd-u, nevažno je kom jer svi su isti,”sivi” i turobni. Sedim u čekaonici, pored mene sedi čovek od svojih 30-ak god… pored njega je velika žuta kesa, sa logom jedne firme za prodaju igračaka. Kesa je bila puna, kvalitetne i pažljivo birane stvari.
On je bio pristojno obučen, ali daleko od onoga što nose oni, koji mogu sebi da priušte stvari iz te kese.
Sedi, laktovima naslonjen na natkolence, isprepletani prsti na šakama i zagledan u pod.
Minut…
pet minuta…
deset…
Tek po neki uzdah ili pomeranje stopala…
I to je sve.
Razmišljam, šta li on radi ovde?
Koja je njegova muka?
Odgovor na to je sam došao, koraci uz stepenice i jedan dečiji glas su ga trgli iz tog nepomičnog položaja.
Dve žene, jedna od oko 60, a druga oko 30… i jedan dečačić od 4-5 god.
Iza njih je bila jedna od onih žena, koje nose one paž frizure, oblače se neupadljivo i obuvene su u obuću sa ravnim đonom, obavezno imaju naočare koje im vise na onom kanapčiću oko vrata, a u rukama imaju uvek fascikle ili papire formata A-4…i obratila se čoveku tonom pogrebnika:
“Dobar dan TATA, mi malo kasnimo. Možete se pozdraviti sa detetom dok ja vidim u kojoj kancelariji će se obaviti viđanje.
Steglo me je nešto u stomaku, kao da sam kamen progutao…
On je čučnuo i pružio ruke prema dečaku, zagrlio ga tako nežno i rekao:
“Anđele mali, pa znaš li koliko si mi falio? Svaki dan sam mislio na tebe, jedva sam čekao da te zagrlim”!
Dečkić se topio u tom zagrljaju, bio je presrećan…
“Da li ON sme da ga dodiruje ovako i da mu ovo priča”…upita žena od 60, ženu od 30…koja sleže ramenima i kaže: “Ne znam, pitaćemo soc. radnicu da li ima pravo”.
Dečkić i Tata kao da nisu čuli taj razgovor, oni su bili u nekom svom svetu tog trenutka, svetu koji je izgleda prestao da postoji ali su taj zagrljaj iskoristili da se u njega vrate, bar dok soc. radnica ne oceni “da li je njemu dozvoljeno ili nije, da TO radi i priča” svom sinu.
Otvaraju se jedna od mnogobrojnih vrata u hodniku tog “sivog” zdanja i čuje se onaj isti hladni glas:
“TATA, možete ući ovde da bi obavili viđanje sa detetom, molim vas da sledeći put imate strpljenja dok ne uđete u kancelariju, o načinu i uslovima viđanja smo se dogovorili telefonom koliko se sećam, je l’tako?! ”
-Tako je gospođo, ne vidim u čemu je problem, zagrlio sam svog sina.
“Molim vas, nemojte o tome sada i ovde. Uslovi su vam saopšteni i pridržavajte ih se. Ukoliko ne želite, prekidamo viđanje do sledećeg meseca. ”
Sve vreme ga je gledala sa visine, onako nadmeno i svemoćno…i uživala u toj ulozi domino-dame.
Osetio sam potrebu da nešto kažem, da reagujem, da makar nečim skrenem pažnju sa njega na sebe, da olakšam tom Tati …ali znajući sebe, nisam. Nisam hteo da rizikujem i pokvarim tih jebenih 60 min. mesečno njima.
Tata nije rekao ni reč, ušao je u tu “tamnicu” sa svojim sinom i zatvorio vrata a domino-dama je ušla za njima, namerno ostavila vrata otvorena do pola i citirala neke imaginarne pravilnike koje je izmišljala tog trenutka. Za to vreme, žena od 60 i ona od 30 su se gledale, došaptavale i onako podmuklo likovale zbog toga, nisu se ni trudile da sakriju sreću zbog toga što se dešava, divile su se domino-dami i topile se od nekog bolesnog zadovoljstva… a meni su se gadile.
Nisam ni primetio da sam više nego upadljivo gledao u njih, kao i u ceo događaj još od početka.
Primetio sam to tek kada je žena od 60 pogledala u mene…verujte mi, taj i takav pogled imaju samo ajkule.
Prazan, hladan i oštar. Žena od 30 je uradila isto, samo dosta bezopasnije. Još nije savladala tu tehniku kao njena mama, što donekle i razumem, tek se uči da bude ajkula. Shvatio sam da su ukapirale da ih gledam sa gađenjem i da su mi podjednako odvratne. Na njihovu nesreću,nisu ukapirale da ja nisam njihov bivši zet i muž. “Izvinite gospođo, ja sam se malo zagledao u vas, toliko ste mi poznati, a ne mogu da se setim gde sam vas viđao pre i odakle vas znam, oprostite mi.” Na to se matora ajkula malo opustila, iznenadila se, prijalo joj je to “gospođo”. Njeno mladunče je takodje “spustilo gard”.
-Ne znam… i vi ste meni poznati od nekuda…
Nevešto je slagala, pokušala je da bude fina i “proda” taj fazon nekome ko namiriše ološ na kilometar.
“Znam! Setio sam se! Pa prosto je neverovatno da vas ovde sretnem!”
Razvukao sam onaj idiotski kez, kao kad’ si klinac i slaviš rođendan, a dođe ti tetka i na poklon ti donese kilo’ mandarina i čokoladu za kuvanje…
-Odakle, podsetite me… jaooooo ja ne mogu da se setim, izvinite…
Nastavlja ona,trudeći se da zadrži onaj lažni osmeh na napuderisanom licu…
“Cele 2018 god. sam bio po šumama i gorama naše zemlje ponosne, bile su hajke na vukove i šakale…kako je većina meštana jednog planinskog mesta opisivala, jedna krupna crna vučica je veliku štetu pravila, izuzetno krvoločna i opasna…i sad’ je sretnem ovde. Neverovatno, poveli ste i mladunče da uči od vas! Šta ti je priroda, ovo nema ni na “animal planet” ili “nac. geo”.
Lice joj je u sekundi poprimilo svoj prvobitni izgled ajkule, pogledala se sa svojim mladunčetom i prosiktala joj je nešto kroz zube, nisam mogao da čujem. Mladunče me je “preseklo” pogledom, odmerilo od glave do pete onako prezrivo i osuđujuće, uzelo je tel. i slikalo me je. Nisam mogao da izdržim, rekao sam mladunčetu: “Izvinite, idem da se ispovraćam… ja sam ekstremno netolerantan na zlo, stomak mi je osetljiv na glupost, pa da vam ne kvarim likovanje nad tuđom mukom, imate još oko 50 minuta da se topite od uživanja u tuđoj nesreći.” Tada je izašla domino-dama iz kancelarije, stajali smo tako raspoređeni “u trougao”, gledali smo se kao revolveraši u onim vesternima… u fazonu “ko će prvi da potegne…
Najbrža je bila domino-dama, obratila mi se sva zvanična:
“Vi? Koga čekate? Imate zakazano kod…?”
-Ja sam ovde slučajno.
-Čekam vuka.
-Nemam zakazano.
“Kog vuka, ne razumem… imate zakazano viđanje deteta ili šta, budite jasniji molim vas, nemam ja vremena”.
-Vreme je novac gospođo.
“Molim? O čemu vi pričate”?
-O novcu. Vi ste ovde zbog novca, zarađujete na tuđoj muci i niste zadovoljni očigledno. Da li ste razmišljali da konkurišete za poziciju čuvara u konc. logoru ili bar na ženskom odeljenju centralnog zatvora? Imate taj stav, to držanje, taj ton…crna uniforma sa crvenom trakom na rukavu i kukasti krst bi vam upotpunili imidž, sve ostalo već imate. Mogućnost napredovanja, gvozdeni krst i ona mrtvačka lobanja na reverima bluze…Tu me je prekinula rečima:
“Da li ste vi normalni? Želite da pozovem policiju? ”
-Pozovite centar “Simon Vizental” i predajte se,ako vas nađe “mosad”…oni ne praštaju.
“Ja sam zapanjena!”
-I ja sam. Nisam mogao ni da zamislim da ću u sred Bgd-a videti ovo što videh danas.
Tada se pojavila osoba koja je zadužena za mene i moj slučaj, videla da MU je koleginica iznervirana i da se “dimi”, pozvao me je u kancelariju i pitao:
“Da li je sve u redu? Ko je naljutio koleginicu? ”
-Ne znam…ali za nju je najbolje da se preda.
“Kome, pobogu? ”
-Objasniće vam ona, čim ja odem odavde, ne brinite.
Završio sam brzo sa njim i izašao iz tog “sivog” zdanja, nisam video rastanak tate i njegovog sina…nisam ni želeo da gledam…znam kakav je bio, znam da su pucala srca i da je krv vrila…znam i da je dečačić srećan zbog onog zagrljaja i one žute kese…znam i da se tati dugo posle rastanka čudno caklio pogled, što od sreće, što od tuge… Na putu do kuće na glas sam opsovao i državu i vlast i zakon i sva moguća ministarstva, a ministarke posebno…psovao sam i nebo i zemlju…bare na trotoaru…
I pojma nemam zašto ovo podelih sa vama.
Evo sedim, pijem kafu, povremeno uđem u sobu da čujem jednu devojčicu i jednog dečaka kako dišu…i gledam ih, dok mi se pogled ne zamuti…i razmišljam…Bolje da ne kažem o čemu.“