Суровост службеника у Центру за социјални и рад

У сврху систематског уништења породице, Центри за социјални рад су постали као Гестапо, чији службеници могу кад год хоће да нам уђу у кућу, врше преглед и испитивање и на крају без законске основе, само на основну њихове паушалне оцене о сиромаштву породице, могу да нам одузму децу. Односе се према нама као према раји, којој поред свих могућих харача, уведоше и данак у крви. Само за разлику од Турака, који су то чинили сваких 6-7 година и србску децу претварали у јаничаре, колонијална проевропска управа преко службеника ЦЗСР то чини свакодневно и, притом нашу децу као робу продају богатој и болесној клијентели за пресађивање органа и сваковрсно иживљавање. У Србији је званично у протеклих пет година биолошким породицама одузето 5.668 деце, а незванично то је много већи број. Колико је погубна и сурова  активност безосећајних службеника ЦЗСР, говори догађај у једном од тих злогласних установа. Ово је прича коју смо нашли на фејбсуку и при томе ни најмање не сумњамо у њену истинитост. Да је то заиста тако, потврђује нам случај породице Тркуља, Миле Алечковић, наших и ваших комшија, рођака, пријатеља… Ако имате нормалну и здраву децу и при томе живите на хришћанском утемељењу– не сумњајте да сте на мети службеника ЦЗСР.

Уредништво    

”Радња се дешава у једном од ЦСР у Бгд-у, неважно је ком јер сви су исти,”сиви” и туробни. Седим у чекаоници, поред мене седи човек од својих 30-ак год… поред њега је велика жута кеса, са логом једне фирме за продају играчака. Кеса је била пуна, квалитетне и пажљиво биране ствари.
Он је био пристојно обучен, али далеко од онога што носе они, који могу себи да приуште ствари из те кесе.
Седи, лактовима наслоњен на натколенце, испреплетани прсти на шакама и загледан у под.
Минут…
пет минута…
десет…
Тек по неки уздах или померање стопала…
И то је све.
Размишљам, шта ли он ради овде?
Која је његова мука?
Одговор на то је сам дошао, кораци уз степенице и један дечији глас су га тргли из тог непомичног положаја.
Две жене, једна од око 60, а друга око 30… и један дечачић од 4-5 год.
Иза њих је била једна од оних жена, које носе оне паж фризуре, облаче се неупадљиво и обувене су у обућу са равним ђоном, обавезно имају наочаре које им висе на оном канапчићу око врата, а у рукама имају увек фасцикле или папире формата А-4…и обратила се човеку тоном погребника:
“Добар дан ТАТА, ми мало каснимо. Можете се поздравити са дететом док ја видим у којој канцеларији ће се обавити виђање.
Стегло ме је нешто у стомаку, као да сам камен прогутао…
Он је чучнуо и пружио руке према дечаку, загрлио га тако нежно и рекао:
“Анђеле мали, па знаш ли колико си ми фалио? Сваки дан сам мислио на тебе, једва сам чекао да те загрлим”!
Дечкић се топио у том загрљају, био је пресрећан…
“Да ли ОН сме да га додирује овако и да му ово прича”…упита жена од 60, жену од 30…која слеже раменима и каже: “Не знам, питаћемо соц. радницу да ли има право”.
Дечкић и Тата као да нису чули тај разговор, они су били у неком свом свету тог тренутка, свету који је изгледа престао да постоји али су тај загрљај искористили да се у њега врате, бар док соц. радница не оцени “да ли је њему дозвољено или није, да ТО ради и прича” свом сину.
Отварају се једна од многобројних врата у ходнику тог “сивог” здања и чује се онај исти хладни глас:
“ТАТА, можете ући овде да би обавили виђање са дететом, молим вас да следећи пут имате стрпљења док не уђете у канцеларију, о начину и условима виђања смо се договорили телефоном колико се сећам, је л’тако?! ”
-Тако је госпођо, не видим у чему је проблем, загрлио сам свог сина.
“Молим вас, немојте о томе сада и овде. Услови су вам саопштени и придржавајте их се. Уколико не желите, прекидамо виђање до следећег месеца. ”
Све време га је гледала са висине, онако надмено и свемоћно…и уживала у тој улози домино-даме.
Осетио сам потребу да нешто кажем, да реагујем, да макар нечим скренем пажњу са њега на себе, да олакшам том Тати …али знајући себе, нисам. Нисам хтео да ризикујем и покварим тих јебених 60 мин. месечно њима.
Тата није рекао ни реч, ушао је у ту “тамницу” са својим сином и затворио врата а домино-дама је ушла за њима, намерно оставила врата отворена до пола и цитирала неке имагинарне правилнике које је измишљала тог тренутка. За то време, жена од 60 и она од 30 су се гледале, дошаптавале и онако подмукло ликовале због тога, нису се ни трудиле да сакрију срећу због тога што се дешава, дивиле су се домино-дами и топиле се од неког болесног задовољства… а мени су се гадиле.
Нисам ни приметио да сам више него упадљиво гледао у њих, као и у цео догађај још од почетка.
Приметио сам то тек када је жена од 60 погледала у мене…верујте ми, тај и такав поглед имају само ајкуле.
Празан, хладан и оштар. Жена од 30 је урадила исто, само доста безопасније. Још није савладала ту технику као њена мама, што донекле и разумем, тек се учи да буде ајкула. Схватио сам да су укапирале да их гледам са гађењем и да су ми подједнако одвратне. На њихову несрећу,нису укапирале да ја нисам њихов бивши зет и муж. “Извините госпођо, ја сам се мало загледао у вас, толико сте ми познати, а не могу да се сетим где сам вас виђао пре и одакле вас знам, опростите ми.” На то се матора ајкула мало опустила, изненадила се, пријало јој је то “госпођо”. Њено младунче је такодје “спустило гард”.
-Не знам… и ви сте мени познати од некуда…
Невешто је слагала, покушала је да буде фина и “прода” тај фазон некоме ко намирише олош на километар.
“Знам! Сетио сам се! Па просто је невероватно да вас овде сретнем!”
Развукао сам онај идиотски кез, као кад’ си клинац и славиш рођендан, а дође ти тетка и на поклон ти донесе кило’ мандарина и чоколаду за кување…
-Одакле, подсетите ме… јаооооо ја не могу да се сетим, извините…
Наставља она,трудећи се да задржи онај лажни осмех на напудерисаном лицу…
“Целе 2018 год. сам био по шумама и горама наше земље поносне, биле су хајке на вукове и шакале…како је већина мештана једног планинског места описивала, једна крупна црна вучица је велику штету правила, изузетно крволочна и опасна…и сад’ је сретнем овде. Невероватно, повели сте и младунче да учи од вас! Шта ти је природа, ово нема ни на “анимал планет” или “нац. гео”.
Лице јој је у секунди попримило свој првобитни изглед ајкуле, погледала се са својим младунчетом и просиктала јој је нешто кроз зубе, нисам могао да чујем. Младунче ме је “пресекло” погледом, одмерило од главе до пете онако презриво и осуђујуће, узело је тел. и сликало ме је. Нисам могао да издржим, рекао сам младунчету: “Извините, идем да се исповраћам… ја сам екстремно нетолерантан на зло, стомак ми је осетљив на глупост, па да вам не кварим ликовање над туђом муком, имате још око 50 минута да се топите од уживања у туђој несрећи.” Тада је изашла домино-дама из канцеларије, стајали смо тако распоређени “у троугао”, гледали смо се као револвераши у оним вестернима… у фазону “ко ће први да потегне…
Најбржа је била домино-дама, обратила ми се сва званична:
“Ви? Кога чекате? Имате заказано код…?”
-Ја сам овде случајно.
-Чекам вука.
-Немам заказано.
“Ког вука, не разумем… имате заказано виђање детета или шта, будите јаснији молим вас, немам ја времена”.
-Време је новац госпођо.
“Молим? О чему ви причате”?
-О новцу. Ви сте овде због новца, зарађујете на туђој муци и нисте задовољни очигледно. Да ли сте размишљали да конкуришете за позицију чувара у конц. логору или бар на женском одељењу централног затвора? Имате тај став, то држање, тај тон…црна униформа са црвеном траком на рукаву и кукасти крст би вам употпунили имиџ, све остало већ имате. Могућност напредовања, гвоздени крст и она мртвачка лобања на реверима блузе…Ту ме је прекинула речима:
“Да ли сте ви нормални? Желите да позовем полицију? ”
-Позовите центар “Симон Визентал” и предајте се,ако вас нађе “мосад”…они не праштају.
“Ја сам запањена!”
-И ја сам. Нисам могао ни да замислим да ћу у сред Бгд-а видети ово што видех данас.
Тада се појавила особа која је задужена за мене и мој случај, видела да МУ је колегиница изнервирана и да се “дими”, позвао ме је у канцеларију и питао:
“Да ли је све у реду? Ко је наљутио колегиницу? ”
-Не знам…али за њу је најбоље да се преда.
“Коме, побогу? ”
-Објасниће вам она, чим ја одем одавде, не брините.
Завршио сам брзо са њим и изашао из тог “сивог” здања, нисам видео растанак тате и његовог сина…нисам ни желео да гледам…знам какав је био, знам да су пуцала срца и да је крв врила…знам и да је дечачић срећан због оног загрљаја и оне жуте кесе…знам и да се тати дуго после растанка чудно цаклио поглед, што од среће, што од туге… На путу до куће на глас сам опсовао и државу и власт и закон и сва могућа министарства, а министарке посебно…псовао сам и небо и земљу…баре на тротоару…
И појма немам зашто ово поделих са вама.
Ево седим, пијем кафу, повремено уђем у собу да чујем једну девојчицу и једног дечака како дишу…и гледам их, док ми се поглед не замути…и размишљам…Боље да не кажем о чему.”