Сурова сведочанства из норвешких логора где су Србе живе пекли! (ФОТО)
ТАЈНА О КОЈОЈ СЕ ЋУТИ: Сурова сведочанства из норвешких логора где су Србе живе пекли! (ФОТО)
Током Другог светског рата Немци су послали око 4.600 Југословена, већином Срба, у норвешке логоре. Њих 2.368 није дочекало ослобађање. Махом су их убијали норвешки војници, и то на тако суров начин, да су се и Немци бунили. Иако су убиства документована, већина норвешких војника није била кажњена након рата. Неки су живи и данас. И живе потпуно безбрижно…
Норвешка паравојна формација Хирден основана је неколико месеци након оснивања Народног савеза, странке Видкуна Квислинг, 17. маја 1933. Организација је носила име Специјалног одељења (Специјалавделинген). Први чланови дошли су из Лејданга, организације која је током 30-их година добровољцима пружала војну обуку. Многи од добровољаца били су веома млади, неки су имали једва петнаест година, док су неки једва постали тинејџери, па су им пријаве одбијене. Главни задатак Специјалног одељења био је да одржава ред и мир на састанцима и манифестацијама које је организовао Народни савез. У више наврата су сарађивали са другим радикалним, десно оријентисаним групацијама током уличних борби и акција. Одељење је чинила мала група младих мушкараца у доброј физичкој форми. Специјално одељење је основано као вијна организација са класичном хијерархијом и војним чиновима. Састојало се махом од мушкараца, док су жене могле помагати као болничарке, након туча и борби. Узор је био немачки Штурмабтајлунг, паравојна формација немачке Нацистичке партије, али норвешка варијанта никада није добила тако велику подршку као немачка. Имали су једва двеста активних чланова. После неколико месеци, у септембру 1934, име је промењено у Хирден, са циљем да се избегне асоцијација на немачки Штурмабтајлунг. Тиме је Народни савез, заједно са Квислингом, желео да омогући и странци и њеним организацијама да јачају норвешки национални профил.
Хирден добија значајнију улогу од 1940. године. Ради се активно на регрутацији, те се број чланова знатно повећао, посебно након Квислингове наредбе о обавезном учешћу свих радно способних мушкараца између 18 и 30 година. Акценат се ставља на успостављање боље организације и дисциплине, а убрзо се осећа и утицај СС официра, који долаза у Хирден као саветници. Оно што следи у годинама које долазе јесте учешће Хирдена у вођењу логора на северу Норвешке, где су чланови ове формације често показивали бруталност која је шокирала чак и немачке војнике.
ЛОГОРИ ЗА ЈУГОСЛОВЕНЕ
Средином 1942. Норвежани у служби Хирдена распоређивани су по логорима на северу Норвешке, у којима су били готово искључиво југословенски ратни заробљеници. Најсевернији од пет логора, “Лагер ИВ”, налазио се код Карашока, док је код Нарвика формиран “Лагер И”, највећи логор за југословенске ратне заробљенике. Овај логор, познат и под називом “Бејсфјорд”, укључивао је и један привремени логор који је кратко био у употреби 1942. “Лагер III” (логор “Ботн”) налазио се код Рогнана. Логори основани у Коргену и Осену код Елсфјорда добили су заједничко има – “Лагер II”. Ово нису били једини логори за југословенске ратне заробљенике у Норвешкој, али су једина у којима су припадница Хирдена служили. Њихове активности у овим логорима обухватају период од јуна 1942. до априла 1943.
У току 1942. и 1943. Немци су послали 4.060 Југословена у норвешке логоре, од којих 2.368 заробљеника није дочекало ослобађање 8. маја 1945. Више од 80 процената мртвих регистровано је у периоду када су Норвежани руководили логорима. Регистровани узроци смрти били су разни, али су сви, по правилу, били природни – ангина пекторис, упала плућа или дизентерија. Исти узроци наведени су и код заробљеника које су војници стрељали или на неки други начин убили. Заробљеници су претежно били из Југославије, а војници су их погрешно називали Србима. Истина је да су Срби били у већини (скоро 90 процената имало је српско порекло), али било је и заробљеника из других делова Југославије – Хрвата, Словенаца, Македонаца. Било је и Рома, Арапа, као и мањи број заробљеника из других земаља источне Европе. За већину се сумњало да су партизани из југословенског покрета отпора предвођеног Јосипом Брозом Титом. Други су затварани због наводног помагања партизанима или изражавања симпатије према побуњеничким групама. Један део чинили су политички заробљеници који су раније били део југословенског државног апарата. Више од половине заробљеника били су земљорадници, али било је и доста високо образованих академика и студената, као и лекара, новинара, официра и учитеља. Остали нису имали формално образовање и махом су били неписмени. Иако је знатан број учествовао у активностима побуњеничких група, неки су по свему судећи завршили у логору пуким случајем и нису припадали ни покрету отпора ни било којој политичкој организацији.
ЛОГОР “БОТН”
Норвешки војници који су служили у логору “Ботн” починили су више убистава током службе, најчешће на градилиштима ван логора, приликом покушаја бекства. Међутим, из документације се може видети да су норвешки војници пуцали и убијали заробљенике без конкретног објашњења и разлога. Ова убиства нису уследила након покушаја бекства или да би се спречиле друге “неправилности”. Један од таквих случајева је убиство које је починио Норвежанин Луис Тидеман Јохансен. Овај војник долази у “Ботн” на свој 23. рођендан. Већ има велики проблем са алкохолом, који се неће смањити ни током службе у логору. Више пута завршава у логорском затвору због напијања и у више наврата га удаљавају из службе због немогућности да обавља радне задатке.
Са времена на време стражари добијају слободан дан, те тако и Јохансен добија један дан у фебруару 1943. У току преподнева среће се са СС официром и другим по команди у логору Карлом Матеусом. Након молбе Матеуса да припази једног затвореника, Јохансен узима пушку и креће за СС официром.
Заробљеник који ће настрадати тог дана презива се Ђорђевић. Раније је био студент. Тог дана његов задатак је био да санкама износи снек из логора и истовара га преко оближње литице. Луис Тидеман Јохансен и Карл Матеус код капије чекају Ђорђевића, који се убрзо појављује вукући прву туру снега. Како Ђорђевић пролази кроз капију, крећу ка литици. Када је мало одмакао, Матеус је подигао руку и показао Јохансену на заробљеника. Потом је савио кажипрст. Тај покрет је сигнализирао да треба пуцати. У сваком случају, тако је бар Јохансен схватио. Схватио је да треба да убије Ђорђевића. Пратио га је још мало до литице, а затим испалио један хитац у главу. Раздаљина је била 6-7 метара и Ђорђевић је остао на месту мртав.
Разлог зашто је Ђорђевић убијен био је тај што је био “безобразан”. Један немачки војник га је раније чуо како говори: “Зелени ђаволи морају ускоро да капитулирају”. Ђорђевић је одведен до литице да би ситуација изгледала као покушај бекства. Јохансен је затим отишао до главног СС официра у логору Фрица Кифера и описао то што се десило као покушај бекства. Командант је одмахнуо руком и рекао да је у реду.
У свих пет логора у којима су служили норвешки војници било је различитих врста злоупотреба. Многи затвореници су умрли од глади, болести и хладноће. Поред тешких услова, били су изложени стравичном мучењу и злостављању – неки су толико злостављани да су умирали од повреда.
У извештају из 1961. југословенски заробљеник Никола Рокић описао је шта се дешавало:
“Момци су носили бајонете на пушкама и ревносно их користили над заробљеницима. Утркивали су се да покажу Немцима своју бруталност. Свако вече, након радног времена, шибали су изморене заробљенике са по 25 удараца. Грабили су да добију шансу да туку заробљенике, који су стајали окружени митраљезима са осматрачнице. Себе су звали ‘момцима норвешког пука’. Ситнице које су заробљеници поседовали, потпуно безначајне ствари, могле су да их испровоцирају. Они су такође и лечили заробљенике. Маказама су заробљеницима уклањани промрзли прсте. То је радио један од момака из норвешког пука.”
Већина оних који су покушали да побегну одмах је упуцана и убијена, али неки су успели да умакну. Неколицина је стигла до Шведске и слободе. Велики ресурси су коришћени да се одбегли затвореници пронађу. И норвешке и немачке патроле учествовале су у потерама.
Увече, 14. децембра 1942. у логору “Ботн” војници примећују да један затвореник недостаје. Зове се Тихомир Пантовић. Аларм се одмах укључио, а патроле су јурнуле у потрагу. Претражују се куће и зграде у околини логора, као и градилиште. Саслушава се локално становништво и сви остали који су у близини. Уз најмању сумњу да је неко нешто видео, почињу претње. Ако неко чува бегунца, следи му смртна казна.
После неког времена војници проналазе Пантовића и постаје јасно како је успео да побегне. Током радног дана сакрио се у одводни канал код градилишта. Норвешким стражарима је било досадно да контролишу и пребројавају затворенике када су се враћали у логор. Када се цела група радника вратила у логор са војницима, он је побегао и сакрио се у једну ковачницу. Пантовићев план је вероватно био да се одмори у ковачници док не падне ноћ. У сваком случају, војници га налазе док спава. У руци држи нож направљен од комада лима. Стражари улећу у ковачницу, док Пантовић покушава себи да пререже грло. Зна шта га чека ако га ухвате живог. Загорчаће му живот, а он би радије извршио самоубиство. Не успева у томе. Норвешки војници га извлаче из ковачнице и туку. Да не би поново бежао, ломе му обе руке. Потом га вуку назад до логора. Пантовић је крвав и у модрицама. Десно око му је затворено или избијено и виси преко образа. Потпуно је непрепознатљив.
Стражари и полицајци траже саучеснике међу осталим затвореницима. Неко је морао да зна за бег. Убрзо сумња пада на једног од затвореника који се зове Валентин Козомарник. Он је комуниста и некадашњи командант партизана. Козомарник је главни у бараци у којој је био смештен Пантовић. Морао је или да зна или да на неки начин схвати шта је било у току. Обојица добијају смртну казну. Наредног дана, Козомарник мора сам да сагради нова вешала за себе. Он, дакле, сам прави оружје које ће га убити. Исто мора да уради и за Пантовића, који не може сам то да уради због сломљених руку.
Увече се остали затвореници постројавају испред новосаграђених вешала, како је био обичај приликом таквих погубљења. Валентин Козомарник излази први на вешање. Живот завршава речима: “Збогом, другови”. Потом ред долази на Пантовића. Он не говори ништа.
У логору “Ботн”, током службе норвешких војника, убијена су 282 југословенска затвореника.
ЛОГОР “КОРГЕН”
У многим немачким логорима команданти су бирали поједине затворенике и давали им посебне улоге и задатке. Њих су Норвежани звали “главнима у бараци”. Они су обично имали привилегије, као што су више хране или боља храна, топла одећа или алкохол. Такође су били одговорни за постројавање заробљеника, које мора бити исправно и у право време. Поред тога, морају и да пазе да затвореници раде што је више могуће. Могу добијати и друге административне задатке, те на неки начин постају помоћници војника. Како би испунили све циљеве и задржали привилегије, многи од ових затвореника посежу за веома бруталним методама. Неки од њих туку друге затворенике. Дешавају се и убиства. Плаше се да ће они бити криви ако се лењост и негативан став прошире међу затвореницима. Због тога неки од њих мисле да се затвореници који заостају или се сумјиче за саботажу морају одлучно пребијати. Најбоље је одузети живот онима који шире лош радни морал. “Забушанти” и друге провокативне ствари не долазе у обзир. Такве током ноћи угуше или пребију до смрти. Стефан Беселман један је од бруталних и насилних главешина барака. Пореклом је Бугарин, али има југословенско држављанство. Беселман је један од најбруталнијих затвореника, познат далеко ван логора “Корген”. Многи мисле да има немачко порекло. Беселман је бивши боксер и прича се да је учествовао на Олимпијским играма у Берлину у августу 1936. Норвешки војници га описују као правог насилника.
Он превазилази чак и највеће садисте из СС редова. Према речима југословенских заробљеника, у логору “Бејсфјорд” убио је преко 100 људи. Тачан број није познат. Најпре би штапом пребио жртву, затим би јој ножем распорио стомак. Затвореници су клани као животиње. Након премештаја у логору “Коргену”, Беселман наставља да убија. Забележено је укупно 11 његових жртава. По правилу их гуши на спавању или убија у амбуланти. Међу заробљеница влада огроман страх од Беселмана, а ни норвешким војницима се не свиђа. Мисле да мора бити заустављен. Више затвореника се обратило Норвежанима и изразило жељу да опасни Беселман буде убијен. Сами затвореници су два пута покушали да га убију. У томе касније успевају норвешки војници.
Ни војници из логора “Корген” не заостају у демонстрацији силе. Након убиства једног немачког војника у јулу 1943. однос према затвореницима у “Коргену” знатно се погоршава. Затвореници су изложени злостављању које се наставља и у јесен. Јављају се случајеви чисте тираније и грубог мучења, без неке посебне намере – насиље је само по себи циљ.
Један од норвешких војника који је причао о томе је Нилс Самуел Аслесен. Он је службу обављао у Холместранду, али је ипак имао добар увид у дешавања у логорима. О томе је овај 21-годишњак слушао од других војника. У саслушањима која су спроведена три године касније, Аслесен је причао о више бруталних догађаја у којима су учествовали Норвежани. Једном приликом је 12 Југословена истерано на снег без одеће. Била је ноћ и није познато шта је био узрок да се заробљеници пошаљу на хладноћу. Сви су промрзли и умрли у току ноћи. Нешто слично се десило још једном, вероватно као последица дејства алкохола. Тада се више норвешких војника забављало пуцајући у ноге голим затвореницима, али није познато да ли је неко преминуо од повреда. Нилс Самуел Аслесен помиње и случај када је најмање један Југословен стављен на велику камену пећницу и жив испечен. Најгори случај мучења које помиње Аслесен јесте случај болесног Југословена коме су пацова причврстили за стомак. Пацови везани за људско тело најчешће почињу да гризу кожу и масно ткиво када огладне. Затим гризу даље кроз организам. Такав облик злостављања је изузетно болан и језив.
Затвореници у “Коргену” се константно пребијају, рукама и ногама, од јутра до мрака. То може изгледати као покушај Норвежана да се држе распореда и временских рокова, али у низу случајева, реч је о физичком кажњавању затвореника који крше прописе. Током пољских радова, Ивар Бувик 33-годишњи земљорадник у “Коргену”, видео је у више наврата злостављање које су норвешки војници спроводили над затвореницима. На једног стражара је посебно обратио пажњу. Био је то млади Тор Ерлинг Нигор из Осла. Бувик је више пута видео како овај 17-годишњак пребија затворенике. Још један млади војник који му је запао за око био је 18-годишњи Ула Брињулф Хансен Клинген из Оркдала. Клинген је затворенике ударао и кундаком и батином. Хари Лашен, 17-годишњак из Несодена, такође је изгледао као да ужива у мучењу. Константно је шетао наоколо и убадао затворенике пушком.
Један од највећих злостављача у “Коргену”, према изјавама очевидаца, јесте 16-годишњи Харалд Асбјерн Дрејер. Он удара Југословене тако дивље да и неки норвешки војници реагују. Дрејер не зна кад је доста. Више норвешких војника је у неколико наврата молило Дрејера да престане јер је отишао предалеко. Дрејер је добио надимак “Медвед” јер стално “иде и брунда на затворенике”. И један норвешки грађевински радник такође истиче Дрејера када говори о најтежим случајевима насиља. Он је видео овог младог војника како помахнитало пребија једног потпуно исцрпљеног Југословена. Затвореник је лежао на земљи, док је Дрејер стајао изнад њега и ударао га кундаком у главу и тело.
ЛОГОР “ОСЕН”
Први затвореници пристижу у логор “Осен” 23. јуна 1942. Прилику да се “истакне” у служби добија и млади Арнфин Стоквол, 18-годишњак из Трондхејма. Стоквол је имао тешко детињство, као и многи други припадници Хирдена. Са 18 месеци послат је у хранитељску породицу.
Хранитељска породица се лоше односила према њему. Мајка се уопште није бринула о њему, а ни оца није занимао, те је премештен у другу породицу. Цело његово детињство обележили су запостављање, насиље и злостављање.
Убрзо након доласка у логор “Осен”, Стоквол ће починити своје прво убиство. Све се дешава једног јулског дана 1942. Један од југословенских затвореника данима није у стању да ради. Након указане кратке лекарске помоћи, мора да настави да ради, али је толико слаб да други заробљеници морају да га носе на градилиште. Не може да стоји на ногама и након иницијативе једног од норвешких надзорника, склањају га са стране и ослобађају од рада. Како време пролази, не опоравља се. Лежи на леђима и искашљава крв. Неко каже на норвешком да би му требало прекратити муке. Стоквол одлази до њега. Затвореник завлачи руку у џеп и извлачи врећицу са неколико новчаница и сликом његове жене са троје деце. Даје знак Стокволу да већицу треба дати једном од момака. Стоквол узима врећицу и испаљује му метак у груди. Човек и даље лежи. После отприлике пет минута један од југословенских момака јавља да је затвореник још жив. Арнфин Стоквол испаљује још један метак. Овог пута смртоносни, право у главу затвореника. Стоквол се затим октеће ка свом рођаку Јухану Омвику уз речи: “Овог сам ја убио”. Омвик који је ожењен даљом рођаком Стокволове мајке, мисли да је 18-годишњак поносан на то што је урадио. Каже Стокволу да нема потребе убијати болесне затворенике јер ће свакако умрети. Каже и да је ужасно “да је човек којег познаје у стању да уради тако нешто”. Стоквол се смешка и не одговара. Касније Стоквол говори Омвику да затвореници нису људи, већ животиње, па их тако треба и третирати.
Хенри Георг Хенриксен је још један Норвежанин који злоставља затворенике. У више наврата, овај 17-годишњак је тукао затворенике кундаком. Удара их и не престаје све док не падну са ногу. Једног дана један од затвореника на градичишту пада и остаје да лежи непомично међу камењем са једним отвореним оком. Хенриксен поставља штап уз отворено око затвореника. Мало га притисне да види да ли још увек има живота у Југословену. Затим гура штап човеку у уста и окреће га. Да ли је затвореник већ био мртав или га је Хенриксен убио није познато. У више наврата је Хенриксен такође ударао затворенике кундаком док га не поломи. Уместо да престане, тада прелази на цев пушке. Ударци кундаком наносе само отоке и модрице.
У децембру 1942. дешава се нешто што ће норвешке војнике подсетити да је неопходно бити опрезан у служби. Затвореници су људи, а третирају их као животиње. То доводи до тога да војници испољавају мржњу и спроводе освете кад год имају прилику. Према речима очевидаца, овог децембарског дана је пало много снега. Затвореници имају задатак да очисте снег. Улаф Самуел Естрен је један од најбруталнијих војника. Већ дуго га нервира затвореник са именом Михајло Мика Стојановић. 20-годишњи Естрен мисли да је Југословен лењ, да преспоро ради и неће то више да трпи. Очигледно је решен да очита лекцију овом човеку. Почиње да га удара кундаком и виче на њега. Нејасно је да ли је нешто конкретно узроковало злостављање. Затим га убада бајонетом. Недалеко стоји неколико немачких војника и посматра шта се дешава. Смеју се. Затим се догађа нешто што нико није очекивао. Стојановић се за тренутак усправља, држећи лопату за снег. Не помера се. Затим се окреће ка Естрему и подиже лопату. Изгледа да је Естрем за тренутак био непажљив и није се заштитио од ударца који ће уследити. Стојановић удара 20-годишњег војника у лице, наносећи му дубоку рану. Кроз посекотину на лицу вири неколико зуба. Крв тече остављајући мрље по снегу. Стојановић поново подиже лопату, спремајући се за још један ударац. Норвешки војници дотрчавају заједно са немачким војницима. Упиру оружје у Стојановића који није ударио војника и други пут. Носе крвавог колегу у логор, где му се указује помоћ.
Стојановић зна шта га очекује. Види како Естрему помажу док он остаје код ограде. Време је за освету. Норвешки војници долазе до њега и почиње жестоко пребијање. Кундаци се забадају у Стојановићево тело. Ударају и рукама и ногама. То је просто линч. Стојановић крвари, између осталог, из главе, уста и носа. Када му је тело практично раскомадано, одвлаче леш у логор. Његови сапатници нису изненађени. Дуго су гледали Стојановића депримираног и сломљеног, јер није веровао да је могуће жив изаћи из логора. Ово је једини начин на који се све могло завршити.
Највећи број убијених или пребијених затвореника сахрањује се у масовним гробницама изнад логора. Ипак, постоје и примери када затвореници нису сахрањивани, већ су коришћени као материјал приликом изградње путева заједно са камењем и песком. Један од забележених случајева је када је један од затвореника приликом пребијања упао у рупу на путу коју су затим само наставили да пуне. Није познато да ли је био жив сахрањен.
ЛОГОР “КАРАШОК”
Оно што “Карашок” разликује од других логора јесу организована, планирана убиства. Затвореници се везују за дрвеће или стубове у баракама и убијају. Дванаест Норвежана одабрано је да чине стрељачке водове и изјаве сведока повезују их са догађањима у овом логору. Разлози за погубљења били су, по правилу, болест, крађа или покушај бекства. Пре смрти, били су сурово кажњавани. Један од затвореника везан је за дрво унутар логора. Стајао је тако на -30 степени са веома мало одеће. После неког времена одведен је на стељање.
Међу војницима у “Карашоку” има и оних који покушавају да помогну затвореницима. Један од њих је и Немац Фриц Ројтер. Он затвореницима који граде пут дозвољава дуже паузе од дозвољених. Такође, сакупља храну од својих колега и кришом је даје затвореницима. Има и Норвежана који кришом дају затвореницима воду и храну, мимо дозвољених оброка.
Међутим, има и низ случајева када су затвореници изложени насиљу и злостављању због најситнијих прекршаја. То се најчешће дешава приликом доношења воде и дрва за огрев. Два пута недељно, затвореници се шаљу у шуму да донесу дрва у логор. У свакој радној групи има отприлике 40 затвореника и 6 стражара. То је изузетно напорно. Морају да трче и носе тешко дрво. Многи од њих немају снаге, падају или заостају за онима који се још држе. Стражари би тад дошли са штаповима и ударали их све док не устану и убрзају. Они који не успеју ризикују да буду стељани. То се више пута догодило. Некад се кажњавају и ако не могу да понесу велике гомиле дрвета. Једна од метода била је и да се од затвореника тражи да тежак камен подигне изнад главе. Ако не успе, буде стрељан. Једном приликом млади затвореник није успео да изведе “вежбу с каменом”. Један норвешки војник је оставио пушку и пришао му. Подигао је камен и ударио младића у главу. Младић је умро од повреда.
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
