Супружници за пример
Илија Венезис, грчки писац пореклом из Мале Азије, каже да му се деда звао Јанакос, а бака Деспина, и да је њихов живот био „ мед и млеко“. Он је описао и неке њихове нежне сцене којима је присуствовао. Пише: Када би деда улазио у кућу, увек је бака била прва устајалa да га дочека, не само да би нас научила да га поштујемо; не, она је то осећала као своју дужност…„Седи, Деспина“, говорио би јој он и помиловао би је по раменима, док му је лице сијало радошћу.
У летње дане, када је падао сутон, увек би њих двоје сами седели испод једног храста, испред велике капије, на улазу у имање. Тамо се налазила једна мала клупа, тек толика да двоје седну. Тамо су они седели…„
Видиш, Деспина, видиш како је прошао живот? – говорио би полагано деда враћајући се из утонулости у прошлост, док је својом руком овлаш додиривао руку наше баке.
„Да,мој Јанако, живот ми је са тобом био добар“- прошапутала и она. „Био си мој понос и моја радост!“
„Хајде де, сада, остави се тога“ – осмехнуо би се радосно. „ Ти си мени много више помогла. Ја теби дугујем.“
„Један грам доброте вреди више него тона знања!“, каже грчки народ.
Можда овај стар брачни пар није имао факултетске дипломе, мастерс и докторска звања, међутим, имао је доброту која је красила брак. И свакако је лепота коју су имали док су били млади, сада у старости нестала са њихових лица. Међутим, остала је њихова ДОБРОТА која никада не ишчезава и које никад није довољно.
„Лепоте се заситиш за четрдесет дана, док се доброте не можеш наситити ни за четрдесет година!“, каже опет грчки народ. То смо видели на примеру овог старог, али шармантног брачног пара. Непрестано су уживали једно у другом.
Дакле, као супруг како ти доживљаваш овај брачни пар? Да ли би и ти исто могао да се понашаш према својој супрузи? Дакле, да седиш овако романтично разговарате и да ти твоја жена говори:
„Да мужу мој, живот са тобом ми је леп.Ти си мој понос и моја радост!“
А, када се вратиш кући са посла, да твоја жена устане да те дочека, а ти да је помазиш! То су веома једноставне ствари, али су веома значајне. Оне не изискују неки нарочити напор ни трошкове, ни време, већ само добро срце, доброту, смирење.
Ово треба добро да утувимо у главу: није најважније да муж и жена живе заједно у једној кући или да једу заједно за истим столом или да спавају у истом кревету, него је најважнија ствар да они буду међусобно повезани, душевно сједињени; да муж осећа своју жену као сопствено тело – а не као страно тело! – а исто тако и жена свог мужа; да једно друго гледају као „ кост од мојих костију, и тело од мог тела“.
Треба да разговарају са љубављу, да причају о својим проблемима, да једно другом говоре своје тајне, а не да се понашају као да су глувонеми! Наглашавамо: брак није некакав хладни суживот, већ топао, радостан, пријатан заједнички живот двоје људи који има смисла.
Архимандрит Василије Бакојанис
Извор: фејсбук
