Створени терором – не умеју друкчије
Уводна белешка. Да читалац, случајан или намеран, не би своју пажњу морао „вртети“ по беломе свету, ова напомена тицаће се само терора видљивог из „домаће радиности“. А и то сасвим сужено занемарујући на час америчку помоћ броЗЛОвским републикама Хрватској и Босни и Херцеговини да наводно мировним плановима свога служинчета званог Уједињене нације, окупирају велика пространства исконске Србске Земље додајући големим људским и материјалним жртвама и геноцидни прогон више од милион Срба.
Предложено сужење нуди се с разлогом јер ће се, можда, онај очекивани читалац лакше сетити да су Сједињене Америчке Државе, првих пролећних дана 1999. године, без објаве рата, почеле да бомбардују Србију, те да су седамдесетак дана касније намећући кумановски Војно-технички споразум и стварајући лажну државу „косово“, и то под фирмом „1244“ онога већ поменутог служинчета, успеле да стварном окупацијом србске области Косова и Метохије, добронамернима познате и као дела Старе Србије, тамо поставе једну од својих највећих војних база у свету.
Све то не би ли се остварио многовековни сан јаловог европског (и другог) Запада о биолошком уништењу србскога народа, творца људске цивилизације, почетног народа-мајке чији је језик, србски, био језик-мајка.
У свету у коме се упорно празнослови о људским правима у такозваној међународној заједници и верује у постојање међународног права.
Тероризам и његове те(р)оријске основе. Чудна је дефиниција да је тероризам „смишљена употреба незаконитог насиља или пријетње незаконитим насиљем ради усађивања страха, с намјером присиљавања или застрашивања власти или друштва како би се постигли циљеви који су опћенито политички, вјерски или идеолошки“, али је и врло информативна, чак и охрабрујућа тврдња да „налазимо и много примјера провођења терористичких активности којима је циљ утјецати на владајуће структуре своје или друге земље, било посредно или непосредно“ (http://hr.wikipedia.org/wiki/Тerorizam).
Чудна, наравно, јер сазнајемо да постоје „смишљена употреба“ законитог насиља и претње законитим насиљем, врло информативна јер се признаје да „неко“ ко располаже огромном моћи може „утјецати на владајуће структуре своје или друге земље“, али зато и охрабрујућа јер слободномислећим људима оставља могућност да се запитају ко би могао бити тај „неко“.
Када сам од „обично добро обавештених и поузданих извора“ сазнао да би Срби, због Гаврила Принципа (1894-1918) и његовог атентата на аустријског надвојводу Фрању Фердинанда (1863-1914) могли бити проглашени за „прве глобалне терористе у свету“, те да би, стога, били „произведени“ и за „непријатеље“ Северноатлантског пакта, познатијег као НАТО (створеног 1949), присетио сам се да је италијански песник Уго Фосколо (1778-1827) у свом тексту Последње писмо Јакопа Ортиса, написао да „они који уништавају народе употребљавају реч слобода на исти начин као што су папе искористили крсташке ратове“. Највероватније, њега је 1948. године парафразирао Џорџ Фрост Кенан (1904-2005), од маја до септембра 1952. амерички амбасадор у Москви па од 1961. до 1963. године у Београду, шеф стратешког тима у Државном департману и, барем по дефиницији, тада водећи пацифиста:
„Ми имамо око 50% светског богатства, а само 6,3% становништва… У оваквој ситуацији, не можемо избећи завист и презир других. Наш највећи задатак у наредном периоду је да осмислимо облик односа који ће нам омогућити да задржимо ову несразмерну позицију. Да бисмо то остварили, морамо се ослободити свих сентименталности и сањарења и сву пажњу усредсредити на непосредне циљеве Америке… Требало би престати расправљати о нејасним и… нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације. Ускоро ћемо морати наступити непосредно с позиције силе. Стога, што нам такве идеалистичке пароле мање сметају, то боље“ (Ноам Чомски, Шта то „у ствари„ хоће Америка, Београд 1994, 15).
На обећање америчке државе да ће се зарад остварења својих неидеалистичких циљева занемарити „нестварне циљеве попут људских права“ и започети да примењује силу, не може се гледати друкчије него као на класичан вид државног тероризма. Споредно је питање да ли ће такву активност извести неке „невидљиве“ групације, неке такозване невладине организације, неке наводно саветничке „структуре“, неке банкарске институције увек са финансијском и „логистичком“ подршком америчке државе, или ће такву активност предузети неки мање или више истакнут орган исте те државе.
Ни по чему ти неидеалистички циљеви Сједињених Америчких Држава неће личити, ни подсећати, на атентат у Сарајеву, појединачни чин који су револуционари из „Младе Босне“ извели као одговор на изазов и „као сигнал за већу побуну“, а не у виду тероризма, као атентат ради атентата, само због тога што налогодавац не располаже ни политичком ни неком другом снагом да оствари своје политичке или друге циљеве (http://hr.wikipedia.org/wiki/Тerorizam).
Без обзира на те разлике, али по природи ствари, америчкој држави увек је било важно да се ниједна од наведених форми тероризма не доведе у везу с њом, те се мора сматрати логичним што је америчко министарство спољних послова, познатије као Стејт департмент, по правилу да је повика на вука а да лисице једу месо, 1979. године саопштило свету које земље сматра „покровиељима тероризма“. Увек су то биле земље такозваног трећег света, довољно нејаке и сиромашне да се одупру иједној од оптужби изречених на њихов рачун не рачунајући ту повремене изјаве (у виду противоптужби) да су Сједињене Државе и њихови савезници стварни покровитељи разних терористичких организација које су деловале по истом том трећем свету.
Где су темељи америчког тероризма. Одговор на то и такво питање може се пронаћи у уверењу многих, не само Американаца, да америчка демократија мора бити узор свима који се још увек крећу по овоме свету. Мисли се ту, пре свега, на заштиту људских права, на пораст животног стандарда, на право на постизање властите среће, на такозвани амерички сан, али се не сме испустити из вида ни амерички стратешки интерес да демократизује остали свет, односно да осталом свету, демократским терором, у међувремену унапређеном у фашикратију, наметне правила понашања која никоме нормалном из осталог света не би могла пасти на памет.
Када се већ руку под руку помињу тероризам и демократија, ваља подсетити да је демократија, после много векова „избивања из историје“, оживела поткрај 18. века; најпре у Сједињеним Америчким Државама, кроз Декларацију независности од 4. јула 1776, а потом у Француској, кроз Декларацију права човека и грађанина од 26. августа 1789. године.
Америчка демократија родила се уз одјеке америчког рата за независност, на почетку последње четвртине 18. века, кад је извесни Ричард Хенри Ли из Вирџиније рекао у Конгресу да „ове Уједињене колоније јесу и имају право да буду слободна и независна држава“ (Андре Мороа, Повијест Сједињених Америчких Држава, Загреб 1960, 120, лат) и кад је прихваћен предлог да се донесе Декларација независности. Мимо подужег низа уопштених ставова мање трајног значења, кључним прогласом треба сматрати онај који се тиче једнакости, слободе и среће: „Ми сматрамо, да су очигледне и неоспорне ове истине: да су сви људи створени као међу собом једнаки; да им је Створитељ дао становита неотуђива права; да међу та права припадају право на живот, право на слободу и право на постизавање властите среће“ (Исто, 121). Овај проглас неки његови тумачи сматрају „полазном точком свих демократских покрета на свијету, почевши од Француске револуције“, будући да се њим утврђује „да је сврха сваке владавине, да се зајамче човјекова права; да се овлаштења сваке владе морају темељити на пристанку оних, којима та влада управља; да је дужност народа, кад нека влада престане гарантирати сва та права, да је измијени или сруши“ (Исто, 122).
На једном месту, пак, записано је да има „неких ‘очигледних истина’ у овом кратком параграфу, а оци-оснивачи Америке били су их у потпуности свесни. Једна од таквих је и тврдња да су људи створени једнакима, али да нису сви једнаки. Ово значи да људи једнако имају приступ правима на живот, слободу и власништво, без обзира на њихов друштвени положај, боју, националност, пол или веру. То не значи да су људи једнаки по способностима, личним вредностима и да својина међу њима треба једнако да се дели“ (Ралф Еперсон, Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999, 17, лат).
Али, зато, није у Декларацији записано да је америчка независност настала до тада невиђеним стравичним терором, државним и појединачним, „на крви, костима, земљи и поседима више од 100 милиона убијених и мучених Индијанаца, првих власника ове земље“ (Олег Платонов, Тајна светска влада : Зашто ће пропасти Америка, Београд 2001, 6). Уистину, Индијанци јесу били први и прави власници америчке земље, али то ништа није сметало тек успостављеној америчкој демократији да баш на њиховим животима утемељи доцније америчко робовласништво; утемељио га је Кристифор Колумбо (1451-1506), тако што је са својом пратњом заробио петсто Индијанаца и послао у Севиљу, у Шпанију, да их продају. Колумбо од те продаје није добио очекивани део, само је посмртно добио признање да се на „његовом“ робовласништву почела рађати америчка демократија (Исто, 10).
Срећа или власништво. Мада је неким реалистичнијим Американцима милије било да је Декларација, поред живота и слободе, гарантовала и власништво, њен аутор Томас Џеферсон (1743-1826) више је волео да се човеку гарантује право на постизање властите среће. Та прилично неодређена формулација учинила је Декларацију идеалистичком, због чега је Џеферсон веровао да ће Американци прихватити као извесно да је револуција извршена једнако за све.
Са тим у вези, на једном другом месту прочитаћемо да „оно што је ова деклерација садржавала била је филозофија демократије, филозофија која никада раније није била изражена у тако речитом и кратком облику. Има ствари, говорили су Американци, у које ниједан паметан човек не може сумњати, то су истине које су очевидне: сви људи су створени једнаки, сви су људи једнаки пред богом и пред законом. Тиме се не каже да у Америци није било неједнакости, јер ње није било између богатог и сиромаха, између мужа и жене, између белог човека и Црнца, али чињеница да друштво не остварује идеал у потпуности, не значи да је тај идеал рђав“ (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Историја Сједињених Америчких Држава, Загреб 1960, 7, лат).
Да се америчка схватања декларисаних једнакости које је Џеферсон сматрао очигледним, не би довела у сумњу („ако су сви људи створени једнаки, зашто ми видимо да су сви неједнаки“), било је потребно рећи да „има ствари… у које ниједан паметан човек не може сумњати“. Како ниједан човек не воли да се сумња у његову памет, свима је „постало јасно“ да оно што је Џеферсону било очигледно, мора постати очигледно и свим осталим Американцима. Био је то трик којим је означен почетак нечега што је много касније постало познато као испирање мозга и што, само по себи, постаје особен вид духовног тероризма.
Кад је већ речено да су живот, слобода и тежња ка срећи неотуђива права, права са којима су сви људи рођени и која они не могу изгубити, било је потребно да тај принцип почне да „ври у свести Американаца“. По Џеферсоновим речима, задатак је свих влада „установљених међу људима, да гарантују та права, а да те владе држе своју власт пристанком оних којима управљају. Да једну владу која би дошла дотле да уништи тај циљ – народ има право да измени или обори и да постави другу, чије ће основе бити на горњим начелима (живота, слободе, тежње ка срећи – ИП) и да организују своју власт тако, да она буде више у стању да обезбеди свима сигурност и срећу“ (Исто, 73). Из таквог тумачења проистекао је и став да свака влада почива на „договору“ да су људи најпре живели у „природном стању“, да су у том стању били у сталној опасности и да су се зарад сопствене сигурности удружили и установили власт која треба да чини добро а не зло и која им, у складу са таквим уверењем, штити живот, слободу у тежњу ка срећи. „Онога часа кад једна влада престаје да испуњава задатак ради кога је постављена – она не заслужује више потпору или послушност грађана. Кад људи могу образовати владе, они их могу и растурати, јер имају права да промене или оборе рђаву владу и поставе другу. Ова промена вршила се увек насиљем и проливањем крви и сматрала се као револуција. Али ево сад Американци кажу: да то није ни револуционарни ни насилни поступак, већ један правичан и поштен поступак“ (Исто, 74).
Посматран из тог угла, атентат у Сарајеву ни по чему не може бити терористички чин, а убиство Франца Фердинанда, очекиваног наследника хабзбуршке круне и, према томе, стварног представника аустроугарске окупационе владе која је Србима чинила само зло а никако и никада добро, нити је насиље нити увод у некакву „револуцију“ већ је то био „један правичан и поштен поступак“. Баш тако!
Збрисати Индијанце. У превеликој бризи за стицање америчке независности и утемељење уставних начела, нико од америчких политичара није рачунао с Индијанцима и њиховим правом на територију, нити с истином да је Творац и Индијанцима „дао становита неотуђива права; да међу та права припадају право на живот, право на слободу и право на постизавање властите среће“, оно што су аутори Декларације о независности предвидели за себе и припаднике своје расе. Уништење индијанске расе био је основни предуслов да се до краја примени тек усвојена Декларација о независности.
У тим раним годинама Сједињених Држава, велечасни Тимоти Двајт, председник колеџа Јејл, иначе човек пуританских погледа, једну своју поему посветио је свирепом покољу индијанског племена Пекота. Колонијалисти су, пише он, на Пекоте гледали „са великодушним оком“ и настојали су да задобију њихово пријатељство. Можда би се то и остварило да их „у пријатељским намерама“ нису омели „лажни канадски пријатељи“, због чега Американци нису имали другог избора него да све Пекоте масакрирају, и жене, и децу, и мушкарце. Џеферсон је тај „придобијачки“ неуспех приписао „милосрдном плану који смо овдје спроводили за срећу исконских урођеничких становника у нашој близини, енглеских непријатеља“, али је „због заинтересоване и непринципијелне енглеске политике сав наш труд да се спасе ови несрећни људи, пропао“. Енглези су, каже Џеферсон, „завели (Индијанце) да узму сјекире против нас“, те су они, дакле, а не Американци, били криви и одговорни за „ову потврђену бруталност, ако не и за истребљење ове расе у нашој Америци“. Због тога, Џеферсон је подстицао своје истомишљенике да крену у освајање Канаде, а Џон Адамс (1735-1826) се њим сложио јер би „заузимање Канаде ућуткало Индијанце заувијек (што би била) велика благодет и за њих и за нас“ (Н. Чомски, Контролисана демократија, 58-59, лат).
Иста теорија о одговорности других примењена је и „кад је генерал Ендрју Џексон (1765-1845 – ИП) дивљао Флоридом уништавајући стварно већи дио свог становништва и стављајући шпанску провинцију под контролу САД. Његову крволочну кампању против индијанског племена Семинола бранио је Џон Квинси Адамс у једном писму шпанском министру Џорџу Ервину“. То писмо, „одавно познато као једно од најзначајнијих државних докумената у историји америчких спољних послова“, Џеферсон је означио као једно „између најмоћнијих које сам икада видио и што се тиче логике и стила“. Дивећи се, заправо, том документу, Џеферсон није само оправдавао Џексонову агресију и бруталност, већ се врло трудио да дипломатским вербализмом о „логици и стилу“ код европских политичара очува и, можда, поврати „коректно мишљење о нашем (америчком) моралу“ (Исто, 58-59).
А стварни мотив за тај брутални рат против Индијанаца био је амерички експанзионизам и, наводно, „коришћење Флориде као склоништа за разбијешњене Индијанце и америчке робове“. У тој раној фази америчке државности, „уклањање Индијанаца, ропство, кршење уговора и употреба војне силе без одборења Конгреса“, Адамс је оправдавао коришћењем уобичајених фраза о самоодбрани. Кривица за све што се дешавало, по његовом тумачењу, лежала је у сплеткарењу Енглеза у Флориди; енглески агенти и трговци су током рата 1812. године подстицали „све одбјегле Црнце, све дивље Индијанце, све пљачкаше, и све издајнике своје земље“ да се укључе у рат против Сједињених Држава до истребљења. По истој логици, „сви индијански ратови због којих смо били ојађени (Американци) очигледно налазе трагове у подбадању енглеских трговаца или агената“. Адамс се упорно трудио да код међународног суда оправда америчке поступке против „нехуманог непријатеља“ и, позивајући се на праксу 18. века, изјављивао да се „оправдање ових принципа налази у њиховој спасоносној ефикасности против терора и примјера ради“ (Исто, 59).
Због такве логике водећих америчких личности могло се десити да за време врховног судовања Џона Маршала (1755-1835, дуже од тридесет пет година, све док није умро) буде истребљено неколико милиона Индијанаца (Олег Платонов, Тајна светске владе : Зашто ће пропасти Америка, Београд 2001, 22-23). И могло се десити да 1828. године за председника Сједињених Држава буде изабран Ендрју Џексон, „ветеран ратова са Индијанцима у Њу Орлеансу“, „у Тенесију ловац на Индијанце“, онај што нешто касније „грубо исели Индијанце из Џорџије“ и потом даде опште право гласа, али само мушкарцима (А. Невинс, Х.С. Комаџер, Наведено дело, 119, 130. и 132).
Може бити да је баш ова последња околност подстакла „границу“, снагу која је највише допринела изградњи (или барем зачећу) америчког начина живота, да се упусти у немилосрдно истребљење индијанског света. За „граничаре“, један енглески путник записао је да је „то смела, енергична раса људи, која живи у бедним колибама, утврђеним за време рата против Индијанаца. Они мрзе Индијанце, али много личе на њих у погледу облачења и обичаја… Али пушка је главно средство њиховог опстанка“ (Исто, 136). Карактер ових граничара „имао је нарочито трагичне последице у њиховим односима са Индијанцима. Они су се стално провлачили на индијанске земље, не водећи рачуна о закљученим уговорима; они су уништавали племениту дивљач коју су Индијанци чували за своју исхрану и одевање. Многи су били готови да убију Црвенокошца при првом сусрету. Кад су Индијанци покушали да се бране – дошао је рат… Најгрознији ратови били су они који су вођени против Крикса на Југу, а у којима Ендрју Џексон однесе крваву победу, затим против Семинола у мочварима и на граници Флориде и против племена Текумсеха и Индијани“.
„Млади капетан Абрахам Линколн (1809-1865 – ИП)био је капетан у рату са Црним Соколом, који је вођен кратко и изузетно сурово. Неки претставници индијанских племена Црни Соко и Фокс (‘купљени’ ситним, светлуцавим предметима – ИП) били су уступили федералној влади своја права својине на земљу која је обухватала око педесет милиона јутара. Али поглавица и већина племена оспоравали су важност овог уступања земље. Пред претњом да ће бити употребљена сила, Црни Соко испразни кукурузна поља и пресели се на десну западну обалу Мисисипија. Ту га пак снађе глад и оно идућег пролећа пређе реку да би се придружило Винебагосима из Висконсина, која су му племена била савезник, а да би с њима гајио кукуруз. Племе се у свом наивном поверењу надало да ће његове пријатељске намере бити добро схваћене. Али Бели их одмах нападоше. Црни Соко морао се повлачити, и понудио је мир, али милиција у јачини од две хиљаде људи није хтела да зна о томе. Ови очајни људи били су гоњени преко Висконсина чак до Мисисипиа, где су мушки, жене и деца били немилосрдно уништавани кад су покушавали да пређу реку. ‘То је била грозна слика’, писао је један од милиционера, ‘видети ситну децу, рањенике, како се муче и превијају од ужасних болова, па и ако су били дивљаци и непријатељи’. Такви су били људи ‘са границе’ у својој рђавој и жестокој природи“ (Исто, 139).
Етничко чишћење као амерички изум. Занемарујући подвалу да се радило само о људима „са границе“, иако су у склопу управо дате приче и поменута два будућа америчка председника (Ендрју Џексон и Абрахам Линколн), дописаћемо овде да „мисао о једном општем пребацивању Индијанаца с Истока на ону страну реке Мисисипи ка Великим Равницама, за које се мислило да су неподесне за белога човека, била је усвојена званично под Монроем и енрегично настављена под Џексоном. Конгрес опуномоћи председника да изврши замену индијанских старијих поседа на Истоку за земље на Западу. Била је створена ‘Индијанска држава’која се протезала од границе Канаде до Тексаса. То је била област у коју су одбачени Индијанци без великих тешкоћа. Али на Југу, где су племена била многобројнија и моћнија, Индијанци дадоше снажан отпор и последице тога биле су трагичне. Племена која су се звала »пет цивилизованих народа«, а наиме: Крики, Чичасоуи, Чироки и Семиноли волели су јако своју постојбину. Многи међу њима, нарочито Крики и Чироки, већ су били усвојили пољопривредну културу, постали фармери, озидали себи добре куће, стекли домаће стоке, подигли воденице и своју децу слали у мисионарске школе. Индијанци су се грчевито држали за своју земљу до краја и често су уступали само сили. Они су се кренули на колима или су одлазили пешке и страдали су од глади, болести и непогода. Многи су успут помрли, али ипак 1840 године готово сви Индијанци источно од реке Мисисипи су пребачени на своја нова насеља“ (Исто, 139-140).
Наравно, ни Север није занемарен, пошто је амерички генерал Вејн 1795. године „тешко поразио Индијанце и отјерао их с подручја данашњег Детроита и Чикага“ (Исто, 190).
Истине ради, многи Индијанци нису могли бити протерани са своје земље, нарочито они који су уништени путем епидемија, преко ћебади заражених великим богињама или другим опасним болестима, на пример, али и продајом отрованих пића (Н. Чомски, Година 501 : Конквиста се наставља, Нови Сад 1998, 27; О. Платонов, Наведено дело, 12-13). У реторици данашњих креатора светске судбине то се обично назива „хуманитарна помоћ“ и она се најчешће своди на расподелу хране и лекова чији су рокови за употребу давно прошли и чије је уништавање у земљама порекла неупоредиво скупље од транспорта до оних који ће њима бити – отровани!
И све то под видом демократског ширења на Запад, уз терор до тада непознатих размера.
Па ће француски философ, политички теоретичар и историчар Алексис де Токвил (1805-1859) рећи да „сва индијанска племена која су некад живела на територији Нове Енглеске: Нарагансети, Мохиканци, Пекоти, живе још само у сећањима људи; Ленапи, који су пре сто педесет година дочекали Пена на обалама Делавера, данас су ишчезли. Срео сам последње Ирокезе: просјачили су. Сви народи које сам поменуо простирали су се некад до морске обале; сада треба заћи више од стотину миља у унутрашњост континента да би човек срео Индијанца. Ти дивљаци нису се само повукли, они су уништени. Што се више домороци удаљују и изумиру, на њихово место ступа и увећава се један огроман народ. Никад се међу нацијама нису видели такав џиновски развој, ни тако брзо уништење“ (А. де Токвил, О демократији у Америци, Нови Сад 1990, 276); захваљујући, наравно, „прекомерном“ терору америчке демократије, али и „сразмерно“ слабој одбрамбеној моћи ненаоружаног староседелачког становништва.
Бизони истребили Индијанце. Мада су се трудили да кривицу за уништење Индијанаца пребаце на побијене бизоне („уништење бизона проузроковало је пропаст индијанских племена, којима су те животиње давале храну и кожу, од које су израђивали своје шаторе и одјећу“) и Буфала Била („постао је велики опскрбник радничких екипа, па их је хранио бизонским месом“), они којима у свему томе није било тешко препознати злочин младе америчке демократије стигли су да о том тешко замисливом демократском терору признају и још понешто: „Бијели сточари и фармери одузели су им (Индијанцима – ИП) дивљач и преотели (ваљда отели, јер је та земља припадала Индијанцима – ИП) њихове земље. Индијанци су се додуше борили, али су морали узмицати. Тај индијански проблем био је тежак. На крају грађанског рата (1864) остало је између Мисисипија и Стијењака (Стеновитих планина – ИП) још око двије стотине двадесет и пет тисућа урођеника. Многа племена била су цивилизирана. У најбољој вјери склапала су са Сједињеним државама уговоре, који су им признавали власништво становитих подручја. Затим су бијелци од њих тражили право пролаза. Племена су им то допуштала. На то су долазили сточари и фармери и приморавали Индијанце да им продају своју земљу. А ако су то Индијанци одбили, Блиједа лица би их напросто поклала. У Орегону су бијелци 1871. уз помоћ паса, послије праве ловачке хајке, опколили Индијанце у некој пећини, па су их све поубијали, и мушкарце, и жене, и дјецу… Војска је жељела да поведе прави рат и цијело питање оконча. ‘Једини добар Индијанац је мртви Индијанац’, говорио је Шеридан (Филип, 1831-1888, генерал). А Шерман (Виљем, 1820-1891, такође генерал) је рекао: ‘Морамо против Сијукса поступити осветничком ревношћу, а ако устреба, морамо их чак потпуно истријебити, без разлике: и мушкарце, и жене и дјецу’… Пред страховитом снагом бијелаца Индијанци су се најзад морали помирити својом судбином. Посљедњи ратни сукоб између бијелаца и Индијанаца догодио се 1890… Године 1901. чланови пет цивилизираних племена добили су америчку националност. Најзад, год. 1924., један је законски пропис Конгреса формулирао одлуку, по којој је сваки Индијанац, рођен на америчком подручју, одсад амерички грађанин“ (А. Мороа, Наведено дело, 345-346).
И Мексиканци су непожељни. Не само против Индијанаца, Сједињене Државе ратовале су и против својих мексичких суседа; од њих су огњем и мачем „преузели“ Калифорнију, на крајњем западу америчког континента, у којој се 1846. године налазило целих 1200 (хиљаду двеста) страних досељеника, углавном Американаца; баш због те „велике“ цифре, „неки људи су мислили да ће Калифорнија пасти као гњила крушка у раширене руке Сједињених Држава, т. ј. да за то не мора бити примењена сила“ (А. Невинс, Х. С. Комаџер, Наведено дело, 149). Можда би се тако нешто и десило, али је у међувремену избио сукоб између Сједињених Држава и Мексика око границе у Тексасу. „За Сједињене Државе то је био кратак и славан рат… Према уговору о миру који би закључен, Сједињеним Државама би уступљена не само Калифорнија, него и велики простор између ње и Тексаса, звани Нови Мексико… Укупно, у том делу и у Тексасу Сједињене Државе задобише око 918.000 квадратних миља“ (Исто, 149).
Сједињене Америчке Државе „интервенисале“ су и после тога, а нарочито до Великог рата. Тако је, на пример, амерички председник Вудроу Вилсон, онај који је крајем Великог рата са својих 14 тачака успостављао нове политичке односе по Европи, „напао Мексико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску републику) – гдје су његови ратници убијали и уништавали, успоставили поново право ропство, срушили политички систем, и (те) државе су се чврсто смјестиле у руке инвеститора САД… Ранијих година, освајања и интервенције су предузимани у одбрани против Британије, Шпаније, и немилосрдних индијанских дивљака – према декларацији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу“ (Н. Чомски, Контролисана демократија, 57-58).
Злочин и „морална начела“. Природом „високих моралних начела“ на којима је заснивана „сеча Индијанаца“, неко се бавио теоријски а неко практично. Тако ће, рецимо, Хуго Гротиус (1583-1645), „водећи хуманиста и зачетник модерног међународног права у 17. веку“, формулисати тезу да је „најправеднији рат… онај против дивљачких бештија, а после њега рат против људи који сличе бештијама“. Таквом схватању знатан су допринос дали и оци Америке, па је „прагматични“ Џорџ Вашингтон 1783. записао да ће „постепено ширење наших насеобина… довести до тога да се дивљак, исто као и вук, повуче будући да су и један и други грабљиве животиње, иако им се обличја разликују“. На истој линији налази се и схватање Томаса Џеферсона, који вели „да ће ‘заостала племена’ са пограничних територија ‘поново да падну у беду и варварство, претрпе губитке у људству кроз ратове и немаштину, тако да ћемо бити приморани да их протерамо заједно са дивљим животињама у Стеновите планине’; исто је било и са Канадом, где би, по његовој визији, после освајања, сви Црнци били протерани у Африку или на Карибе и земља би остала без »мрље и мешавине«. Годину дана после Монроове доктрине (објављене 2. децембра 1823 – ИП), председник је позвао да се Индијанцима помогне да ‘превазиђу све предрасуде према својој родној груди’, тако да ‘ми постанемо у стварности њихови доброчинитељи’ тако што ћемо их пребацити на запад. Пошто нису дали пристанак, Индијанци су пребачени силом.“
Такав терор касније је добио законску форму: „Откриће (континента) донело је ексклузивно право да се Индијанцима одузме право становања, било куповином њихове земље, било освајањем“ будући да је „закон који регулише… односе између освајача и освојених уопште неприменљив када се ради… о индијанским племенима… неукротивих дивљака чије је занимање рат и чији опстанак зависи углавном од шуме“. Сличне је погледе о томе заступао и Теодор Рузвелт (1848-1919) који је, примера ради, „грозан и кукавички масакр у Сенд Крику, Колорадо 1864, нацистички по својој бестијалности“, оценио као „један од најисправнијих и најкориснијих чинова који су се икад одиграли у пограничним крајевима.“ Са друге стране, „тај мисионар племенитог ума“ означавао је као дивљаке и бандите све оне народе који су покушали да се одупру инвазији и ширењу америчких „доброчинитељских“ претензија (Н. Чомски, Година 501…, 28-31).
Све се то, дакле, дешавало пре Сарајевског атентата (на Видовдан 1914), пре Гаврила Принципа, пре смрти аустроугарског надвојводе Франца Фердинанда…
Али, шта је то један милион Индијанаца наспрам једног Франца Фердинанда, у логици војне и политичке моћи једне државе настајале мало на унутрашњем а мало на спољном терору.
И дан-данас. Нажалост, ни током последњих седамдесетак година ништа се у америчкој спољној политици није изменило. Та политика увек се формирала као реакција на наводне претње које су долазиле из „опонентских“ земаља, те су Сједињене Америчке Државе у том времену биле стално у рату или конфронтацији са неком од таквих држава. Па се поставља питање „може ли Америка најзад да се врати кући“ (Н. Чомски, Контролисана демократија, 31, кат).
Од 1945. године до данас у миру нису прошле ни пуне четири недеље; свих осталих двадесетак хиљада дана негде се ратовало, а у више од двеста таквих војних сукоба учествовале су Сједињене Америчке Државе. У свим тим сукобима изгинуло је приближно тридесет пет милиона људи, а све због тога да би Американци, који чине неких пет или шест одсто светске популације, загосподарили највећим делом светских економских богатстава. Можда је Ноам Чомски (1928) баш због тога тврдио да „у правном систему постоје чврсте основе да се сваком америчком председнику после Другог светског рата па наовамо суди, јер су сви они лично били тешки ратни злочинци, или су посредно учествовали у тешким ратним злочинима“.
Више од пола милиона америчких војника распоређено је у преко сто земаља на разним континентима, а преко два и по милиона „дежура“ на америчкој државној територији. Дода ли се томе и око милион сто хиљада војника у резервном саставу, исто толико у Министарству одбране и преко четири милиона у америчком војном комплексу, онда постаје сасвим јасно због чега Сједињене Америчке Државе сваки кутак земљине кугле и сваки и најбезазленији догађај на тим просторима сматрају питањем од изузетног америчког националног интереса.
У складу са таквом те(р)оријом, до танчина је разрађен систем америчке националне одбране, националне безбедности и националних интереса, што укључује и америчко „право“ да осталом свету приговарају за и најмањи национализам.
Кад је већ тако, Америка је регуларне војне снаге Државе Палестине и Републике Либана, у првој познате као Хамас, у другој као Хезболах, прогласила терористичким – зло је што је „остали“ свет прихватио такву подвалу – те је „овластила“ Израел да за њен рачун, макар то било изведено и геноцидом, запоседне извесне „стратешке тачке“ од значаја за „напредовање“ према Ирану, што ближе јужним руским границама.
А све то није ништа друго до тероризам. Амерички.
Друга је ствар што ће, кад све прође – како год да прође, геноцид бити приписан Израелу, а Америка ће, чак и ако буде претворена у острвце између Пацифика и Атлантика, остати у томе „чиста“.
Аутор: Илија Петровић, историчар