Стрма стаза изопачености или: „Следи своја осећања”

Ових дана средства јавног информисања масовно су пренела вест о сексуалном скандалу у бачкојарачкој основној школи. „Језиво сексуално злостављање дечака са посебним потребама! СВЕ СНИМАЛИ и делили по Бачком Јарку!“. Тако гласи та вест над којом су се вацела пристојна Србија згражава неколико дана.

У коментарима вести може се видети хорско моралисање, бљутаво и малограђанско. Дакако, цензори и „админи“ улажу напоре да све буде у коментарисању како приличи, политички коректно, да не промакне какав неприличан коментар који се не уклапа у наш деликатан тренутак на путу за Европску унију и њене вредности, или да не би неки злонамерник случајно власт прозивао.

Вест је дакле, са становишта новинџијског, удворичког и ћифтинског, пикантерија за једнократно испирање уста. Није међутим тако, јер у питању није случајни инцидент, „пропуст“ и „непажња“. Не, у питању је слика дубоко оболелог друштва већ у бунилу морибунда.

Један коментатор је упозорио, са ефектом гласника у пустињи:

НИЈЕ ТО САМО У БАЧКОМ ЈАРКУ, ТО ЈЕ СВУДА ТАКО. ВЕРУЈТЕ ДА ПОЛА ВАС КОЈИ КОМЕНТАРИШЕТЕ НЕМАТЕ ПОЈМА КАКВА СУ ВАМ ДЕЦА И ШТА РАДЕ КАД НИСУ ПОРЕД ВАС. ВОЗИМ ГРАДСКИ АУТОБУС И ГЛЕДАМ ИХ СВАКОДНЕВНО И ВЕРУЈТЕ МИ ДА СЛИЧНЕ СТВАРИ МОГУ УРАДИТИ И ВАША ДЕЦА. ЈА ЗА ОВО СВЕ КРИВИМ СИСТЕМ…

Не ради се, понављамо, о необичној пубертетској лудорији, изолованом инциденту, већ о стању друштвене свести. Чињеница да се починиоци не кају води нас ка спознаји да су та несретна деца расла у окружењу, и ужем и ширем, у коме су са свих страна изложена најгорим моралним импутима. Нема забрана, нема граница. Све је нормално! Са друге стране запречено је и изврнуто руглу све што има истинску вредност, породица, вера, патриотизам…

Београдске пробитачне „културне“ манифестације су „Геј прајд“, „Мирдита“ (која само наизглед и формално није у конексту конкретне теме, али у систему општег разарања менталног сустава младих људи, тесна веза и те како постоји), „јединствени културни догађај“ фестивал „Мерлинка“… У овакве манифестације држава нештедимице улаже паре и креативне ресурсе, то су стожери према којима омладина треба да развија своје културне потребе.

Имамо ли премијера(ку) која сем што је лезбејка нема ни један други квалитет који би је препоручио за било какво намештење одговорније од шалтерске службенице у каквом комуналном предузећу?

Зар није силовање народа насилно увођење „истополних заједница“, „Закон о родној равноправности“ са „родно осетљивим језиком“ макар речи које силом хоће да уведу у обавезну употребу никада нико није употребио?

Не утерују ли нам милом и силом европске вредности које уче да си можда мушко, можда женско, да је исто имати љубавника или љубавницу, у петом или осмом разреду све једно, уче нас о инклузији и равноправности хендикепираних (не хајући да је хендикепиранима најпотребнија заштита)?

У школи децу уче порнографији, уз „образложење да „деца ионако могу све да нађу на Интернету“.

У школи децу уче да је ненормално и гадно у ствари нормално и лепо.

„У оквиру лезбијског љубавног односа средство заштите су фолије од латекса или полиуретана (врло танке, од меке пластике), квадратног облика, које се користе да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса. Помажу као баријера да се спрече полно преносиве болести – пише у упутству намењеном ученицима основних школа“.

Шта смо добили као одгојни резултат? Деца су се понашала у складу са европским вредностима. Нису ништа прекршила, ако се држимо тих моралних скрупула. И ретардирано дете има право на осећање љубави према вршњаку истог пола, и оно друго дете има право да воли ретардираног друга. Тако су их и у школи учили, то пише у уџбенику:

„ПРАТИ СВОЈА ОСЕЋАЊА И ПОТРЕБЕ, НЕМОЈ ДА ИХ СЕ СТИДИШ!“

Шта су друго радила деца него „пратила своја осећања и потребе и нису их се стидела“? Сада вам је „језиво“ то на шта сте децу заједничким прегалаштвом навели. Министар Ружић се много брине: „Много ме узнемирио страшан чин, сви смо одмах реаговали“. Наравно, оставку као морални чин не помиње. Да се нико из НВО сектора не каје депласирано је и помињати.

Заборавили смо да је последњи отпор духовном уништавању Србије пружила баш омладина. Можда је инстиктивно осетила зло или је управо тај рушилачки чин у свом изразу био последњи бунт неискварене младости?

Истина је да су тада старији који су „у принципу“ против геј-параде, побегли у папуче и чврсто зажмурили док је милиција пребијала децу. Одговор државе  на младалачки бунт био је језив. Хит „урбаног Београда“ постао је полицајац са добрим пендреком Саша Чордић, који је дечаку који пребијен немоћно седи рекао историјску реченицу „Боли ме ку*ац ша те боли…Мој Београд си дошао да ломиш…је*ем ли вам мајку, је*ем ли вам све…мрш, бре у пи*ду материну…!!!“

Тако је примитивни полицијски батинаш постао урбана легенда београдска, а трећина његове вулгарне тираде, која неспорно спада у класични „говор мржње“, нова ликујућа крилатица другосрбијанских беофашиста,

На прајдовима које Чордић опслужује чувајући „свој Београд“, шетали су, између осталих и холански педофили, чије се амбиције не завршавају на деци од дванаест година већ траже право на секс са животињама, омогућавање дроге младима од шеснаест година и право малолетника да снимају порнографске филмове. Све ће то и у нас пре или касније постати прихватљива свакодневна појава.

Стрму стазу изопачености и гадости изабрали смо сами за свој пут. Касно смо се сетили да „нисмо дорасли родитељству“ и да „морамо да сачувамо своју част“.

Част више не можемо да сачувамо, можемо можда само да је повратимо. И што даље децу од бунара, струје и неолибералних европских вредности.

Извор: Корени

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!