Strategija rasturanja srpskog pravoslavlja na Balkanu
Svedoci smo stalnih napada na SPC od strane Zapada. Oni i ne kriju da im je SPC najveći protivnik na Balkanu, što su otvoreno rekli bar dva visoka američka generala u poslednjih par godina, i stoga neprestano rade na tome da se SPC na svaki mogući način oslabi, i ako je moguće i uništi.
Do sada smo mogli da primetimo 3 krupne strategije uništavanja SPC od strane Zapada: teror, ekumenizam, i, najnoviji, pritisak preko Vaseljenskog Patrijarha, već najmanje 100 godina najvažnijeg zapadnog čoveka u Pravoslavlju.
Kada kažemo teror tu mislimo: na sve oblike uništavanja sveštenstva, vernog naroda i hramova i manastira
- Tokom sukoba na srpskim prostorima Krajine, BiH i KiM od 1991-2004, kao i sve moguće oblike pretnji, asimilacije po završetku sukoba na prostorima gde su Srbi, pa i SPC, ostali u manjini i nezaštićeni pred neprijateljskim vlastima (pre svega Hrvatska, Federacija BiH i Kosovo i Metohija, ali i Makedonija i Crna Gora).
- Tokom komunističkog uništavanje SPC, jer je poznato da su revolulucionarno osvajanje vlasti u Srbiji jako pomogli baš zapadni bombarderi
- Kroz Nemačku dozvolu za genocid i pokatoličavanje Srba zapadno od Drine tokom 2.svetskog rata u NDH
- Kroz nemačko-austro-ugarski genocid nad SPC i srpskim narodom na okupiranim srpskim prostorima u Prvom svetskom ratu
Ekumenizam je proces kojim se SPC približava zapadnim rimokatoličkim i protestantskim organizacijama – namerno ih ne zovem crkvama jer je jedna sveta saborna i apostolska Pravoslavna Crkva – koje vode Ekumenistički pokret i procese. Ti procesi, slično procesima pridruženja Srbije EU, vode ka tome da se SPC sve više i više „usklađuje“ u crkvenim praksama i dogmatima sa pomenutim zapadnim duhovnim organizacijama. To vodi umekšavanju Pravoslavnih stavova i dogmata, i približavanje istih stavovima i dogmatima navedenih zapadnih organizacija, čime SPC sve manje ostaje Pravoslavna, a sve više postaje slična zapadnim duhovnim organizacijama, slično kao što se srpska država i društvo sve više usličuje zapadnim državama i društvima na putu pridruživanja EU. Na kraju tog puta, ako se sa njega ne siđe, SPC će prihvatiti sve zapadne stavove i dogmate, i sledstveno prestati u potpunosti da bude Pravoslavna. Osim, verovatno, po imenu, ako joj i to ne uzmu.
I dok se ne desi neki novi rat, u kome će kao i uvek teror nad Pravoslavnim Srbima i njihovom Crkvom biti jako upražnjavan, i dok se ne desi potpuna ekumenizacija SPC, jer je to proces koji već traje oko 100 godina (ekumenistički pokret po inicijativi Protestanata nastaje početkom 20.veka) i ne zna se koliko će još da traje, mada se sve više ubrzava, na važnosti sve više dobija treća, i u poslednjih par godina sve izraženija, strategija – pritisak preko Vaseljenskog NATO-Patrijarha.
Upravo prisustvujemo jednoj takvoj operaciji gde se već par godina Vaseljenski Patrijarh meša u odnose SPC i nepriznate Makedonske Pravoslavne „Crkve“. Prvo je primio od takozvane MPC zahtev za autokefalnošću pre 2-3 godine, i postavio se kao arbitar u tom sporu, iako za to nije imao nikakvo pravo, jer to pravo ima samo Majka Crkva, a to je SPC. To je pritislo SPC da uđe u pregovore sa tzv MPC da se ne bi desilo da Vaseljenski Patrijarh postupi isto kao baš u to vreme u slučaju Ukrajinske Pravoslavne „Crkve“, gde je takođe, pod pritiskom Zapada, a da naudi Rusiji i Ruskoj Crkvi (koju je glavni američki geopolitičar Bžežinski po raspadu SSSR-a nazvao glavnim protivnikom Zapada i SAD), raskolnicima koje niko nije priznavao dao autokefalnost. Time je Vaseljenski NATO-Patrijarh učinio jak pritisak na SPC da radi ono što decenijama nije želela, da pregovara o autokefalnosti sa tzv MPC, jer ako im autokefalnost ne da SPC daće im NATO, tačnije Vaseljenski NATO-Patrijarh. Potom je Vaseljenski Patrijarh prihvatio tzv MPC u opštenje sa ostalim Pravoslavnim Crkvama vrlo malo pre konačnog dogovora SPC sa tzv MPC, i tako sigurno naterao SPC da u pregovorima popusti i na nekim taktičkim stvarima, koje je možda mogla da dobije.
Sve to se dešava u vrlo osetljivom trenutku rata u Ukrajini, gde samo Srbija kao država nije uvela sankcije Rusiji, a srpski narod jedini u Evropi otvoreno u ogromnom procentu podržava Rusku državu u odbrani svojih sunarodnika u Ukrajini, jer smo mi sve to već prošli u ratovima 1991-1999. i dobro znamo o čemu se tu radi. I ukoliko bi se desilo da Vaseljenski Patrijarh da autokefalnost tzv MPC, a ne da to uradi SPC, onda bi se SPC našla u poziciji Ruske Pravoslavne Crkve kada je Vaseljeneski Patrijarh dao autokefalnost raskolnicima u Ukrajini, tj SPC bi morala da prekine odnose sa Vaseljenskim Patrijarhom, što bi nas odvojilo od Svete Gore, kojom vlada Vaseljenski Patrijarh, pa tako i manastira Hilandar, a ubrzo bi, kao u slučaju Ukrajine, za Vaseljenskim Patrijarhom krenule sve prozapadno orjentisane Pravoslavne Crkve, koje bi telefonim pozvao Državni sekretar SAD Blinken da im objasni da je priznanje MPC u njihovom interesu, i SPC bi se našla u istoj poziciji kao Ruska Crkva – napadana sa svih strana, osim Ruske i možda još neke proruske Crkve, i prilično izolovana. I naravno sa jasnom pretnjom da je sledeća Crna Gora, u kojoj je opet NATO vlada na sceni, ako je ikada i prestala da bude.
Verovatno je i država Srbija morala da podseti Patrijarha i sabor SPC, koji je gle čuda baš negde u to vreme bio na ručku kod Predsednika Srbije, da je strateško opredeljenje Srbije put u EU, što će reći na Zapad, i da državi Srbiji u ovom trenutku nikako ne odgovara da se SPC pozicionira kao ona koja je protiv prozapadnog Vaseljenskog Patrijarha i svih prozapadnih Pravoslavnih Crkava koje bi odmah stale uz njega (kao što su sve antiruske: Rumunska, Albanaska, Grčka,Poljska, Slovačka…i ko zna koje još), i da se usled sukoba oko MPC nađe sama sa Ruskom Crkvom. Jer to bi bio još jedan razlog da se srpska država napada od naših „prijatelja“ sa Zapada. A i šta će reći naši ekumenistički zapadni „prijatelji“, kao što je jedan od srpskih najvećih „prijatelja“ Papa? I tako je SPC legla na rudu, dala sve ne dobivši ništa, a Zapad je dobio jednu pobedu u ovoj bitki protiv SPC na Balkanu. Pobedu prilično važnu, jer je formiran model.
Pošto je ovo prošlo ovako dobro i bez većih problema treba očekivati da se stara ideja o autokefalnosti Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori stavi na tapet. I naravno tu ne mislim na onog klovna Miraša Dedeića iz udruženja građana „Crnogorska Pravoslavna Crkva“, već na pretvaranje Mitropolije Crnogorsko Primorske SPC u Pravoslavnu Crkvu Crne Gore, čime bi se zaokružila državnost Crne Gore i , naravno, oslabila SPC. Taj proces odavno traje, još od komunista, ali u novije vreme ga je pogurao Mitropolit Amfilohije na više načina, od kojih je najpoznatiji da je sam sebi dao titulu da je Arhiepiskop Cetinjski, kao i da već dugo na zvaničnim prezentacijama i dokumentima nigde ne piše da je Mitropolija deo SPC (što se lako proverava na sajtu Mitropolije), a sve u skladu sa crnogorskom samostalnošću. Uz NATO vladu koju vodi Sorošev Albanac koja će to svim snagama podržati, igranje na eventualne ljudske slabosti postojećeg Mitropolita Joanikija da postane prvi Arhiepiskop Pravoslavne Crkve Crne Gore (kad već nije postao Patrijarh SPC, što je jedan od razloga koji je u raskol odveo i Ukrajinskog episkopa Denisenka kada nije postao Patrijarh RPC), pobedničko iskustvo iz Makedonije, kao i za svaki NATO zahtev uvek spremnog Vaseljenskog Patrijarha, prilično sam siguran da nećemo dugo čekati na ovaj korak.
Tada ostaje još samo da se formira Pravoslavna Crkva Bosne i Hercegovine i da se Srpska Pravoslavna Crkva realno pretvoru i Pravoslavnu Crkvu Srbije, što je krajnji cilj Zapada. Dok je Dodik na vlasti nije verovatno da će se to desiti, jer se za sada on pokazao kao jedini srpski političar na Balkanu koji jasno i glasno brani srpski nacionalni interes. Ali ako Zapad uspe da ga smeni, a sve čini u tom smeru i neće stati, i kad vidimo koliko je Zapadu servilna srpska opozicija u Republici Srpskoj sigurno neće proći mnogo vremena od pomeranja Dodika sa vlasti kada će Vaseljenski Patrijarh pokrenuti taj proces i u BiH. I neće imati ko da ga zaustavi. Osim eventualno ruskih tenkova…
A zašto, pored slabljenja SPC, Zapad gura ovaj proces, isti proces koji je gurala i NDH u svoje vreme formirajući Pravoslavnu Crkve Hrvatske? Jer će se istovremeno, kao i u Makedoniji, desiti prateći proces formiranja crnogorske i bošnjačke nacije odvojene, a malo po malo i protivne srpskoj naciji. Vremenom će se vršiti sve jači pritisak na Srbe, koji će ostati bez podrške svoje vlasti, kao nekad u Makedoniji i sada u Crnoj Gori (i još ne hvala Bogu u Republici Srpskoj) da promene svoj identitet i prestanu da budu Srbi ako hoće da rade u državnoj službi, ostvare neka prava i slično. A crkvena struktura u tim NATO državama će, milom ili silom, pratiti državu u svim zahtevima ka svojoj srpskoj pastvi, tako da Srbi neće imati kome da se obrate, jer te Crkve neće biti srpske, već bošnjačke i crnogorske, pa će morati da misle i o pravoslavnima iz drugih nacija tih država, ma koliko ih mizerno malo bude u odnosu na Srbe.
I malo po malo će sve više Srba prestajati da budu Srbi, i u zemljama oko Srbije kroz proces odcepljenja Pravoslavnih Crkava od SPC , ali i u samoj Srbiji kroz ekumenizaciju SPC. I problem remetilačkog faktora na Balkanu će za Zapad biti sve manji i manji, dok potpuno ne nestane i svi Srbi postanu nekako drugačiji, nekako više kao Hrvati, Mađari, i naravno Nemci.
I ma koliko čudno zvučalo ključ za dozvolu ovog procesa nije u Vašingtonu ili Briselu, već u Srpskoj Patrijaršiji. Ako ona bude odlučila da se suprostavi svom rasparčavanju i promeni identiteta, za njom će krenuti i veliki deo naroda, pa će i stranke morati o ovome da misle. To nije uradila u Makedoniji, već je odstupila pod pritiskom i odsekli su joj ruku.
Videćemo da li će je to osvestiti ili anestezirati za dalje amputacije i lobotomije.
Autor: Aleksandar Miljević
