Стратегија растурања српског православља на Балкану
Сведоци смо сталних напада на СПЦ од стране Запада. Они и не крију да им је СПЦ највећи противник на Балкану, што су отворено рекли бар два висока америчка генерала у последњих пар година, и стога непрестано раде на томе да се СПЦ на сваки могући начин ослаби, и ако је могуће и уништи.
До сада смо могли да приметимо 3 крупне стратегије уништавања СПЦ од стране Запада: терор, екуменизам, и, најновији, притисак преко Васељенског Патријарха, већ најмање 100 година најважнијег западног човека у Православљу.
Када кажемо терор ту мислимо: на све облике уништавања свештенства, верног народа и храмова и манастира
- Током сукоба на српским просторима Крајине, БиХ и КиМ од 1991-2004, као и све могуће облике претњи, асимилације по завршетку сукоба на просторима где су Срби, па и СПЦ, остали у мањини и незаштићени пред непријатељским властима (пре свега Хрватска, Федерација БиХ и Косово и Метохија, али и Македонија и Црна Гора).
- Током комунистичког уништавање СПЦ, јер је познато да су револулуционарно освајање власти у Србији јако помогли баш западни бомбардери
- Кроз Немачку дозволу за геноцид и покатоличавање Срба западно од Дрине током 2.светског рата у НДХ
- Кроз немачко-аустро-угарски геноцид над СПЦ и српским народом на окупираним српским просторима у Првом светском рату
Екуменизам је процес којим се СПЦ приближава западним римокатоличким и протестантским организацијама – намерно их не зовем црквама јер је једна света саборна и апостолска Православна Црква – које воде Екуменистички покрет и процесе. Ти процеси, слично процесима придружења Србије ЕУ, воде ка томе да се СПЦ све више и више „усклађује“ у црквеним праксама и догматима са поменутим западним духовним организацијама. То води умекшавању Православних ставова и догмата, и приближавање истих ставовима и догматима наведених западних организација, чиме СПЦ све мање остаје Православна, а све више постаје слична западним духовним организацијама, слично као што се српска држава и друштво све више усличује западним државама и друштвима на путу придруживања ЕУ. На крају тог пута, ако се са њега не сиђе, СПЦ ће прихватити све западне ставове и догмате, и следствено престати у потпуности да буде Православна. Осим, вероватно, по имену, ако јој и то не узму.
И док се не деси неки нови рат, у коме ће као и увек терор над Православним Србима и њиховом Црквом бити јако упражњаван, и док се не деси потпуна екуменизација СПЦ, јер је то процес који већ траје око 100 година (екуменистички покрет по иницијативи Протестаната настаје почетком 20.века) и не зна се колико ће још да траје, мада се све више убрзава, на важности све више добија трећа, и у последњих пар година све израженија, стратегија – притисак преко Васељенског НАТО-Патријарха.
Управо присуствујемо једној таквој операцији где се већ пар година Васељенски Патријарх меша у односе СПЦ и непризнате Македонске Православне „Цркве“. Прво је примио од такозване МПЦ захтев за аутокефалношћу пре 2-3 године, и поставио се као арбитар у том спору, иако за то није имао никакво право, јер то право има само Мајка Црква, а то је СПЦ. То је притисло СПЦ да уђе у преговоре са тзв МПЦ да се не би десило да Васељенски Патријарх поступи исто као баш у то време у случају Украјинске Православне „Цркве“, где је такође, под притиском Запада, а да науди Русији и Руској Цркви (коју је главни амерички геополитичар Бжежински по распаду СССР-а назвао главним противником Запада и САД), расколницима које нико није признавао дао аутокефалност. Тиме је Васељенски НАТО-Патријарх учинио јак притисак на СПЦ да ради оно што деценијама није желела, да преговара о аутокефалности са тзв МПЦ, јер ако им аутокефалност не да СПЦ даће им НАТО, тачније Васељенски НАТО-Патријарх. Потом је Васељенски Патријарх прихватио тзв МПЦ у општење са осталим Православним Црквама врло мало пре коначног договора СПЦ са тзв МПЦ, и тако сигурно натерао СПЦ да у преговорима попусти и на неким тактичким стварима, које је можда могла да добије.
Све то се дешава у врло осетљивом тренутку рата у Украјини, где само Србија као држава није увела санкције Русији, а српски народ једини у Европи отворено у огромном проценту подржава Руску државу у одбрани својих сународника у Украјини, јер смо ми све то већ прошли у ратовима 1991-1999. и добро знамо о чему се ту ради. И уколико би се десило да Васељенски Патријарх да аутокефалност тзв МПЦ, а не да то уради СПЦ, онда би се СПЦ нашла у позицији Руске Православне Цркве када је Васељенески Патријарх дао аутокефалност расколницима у Украјини, тј СПЦ би морала да прекине односе са Васељенским Патријархом, што би нас одвојило од Свете Горе, којом влада Васељенски Патријарх, па тако и манастира Хиландар, а убрзо би, као у случају Украјине, за Васељенским Патријархом кренуле све прозападно орјентисане Православне Цркве, које би телефоним позвао Државни секретар САД Блинкен да им објасни да је признање МПЦ у њиховом интересу, и СПЦ би се нашла у истој позицији као Руска Црква – нападана са свих страна, осим Руске и можда још неке проруске Цркве, и прилично изолована. И наравно са јасном претњом да је следећа Црна Гора, у којој је опет НАТО влада на сцени, ако је икада и престала да буде.
Вероватно је и држава Србија морала да подсети Патријарха и сабор СПЦ, који је гле чуда баш негде у то време био на ручку код Председника Србије, да је стратешко опредељење Србије пут у ЕУ, што ће рећи на Запад, и да држави Србији у овом тренутку никако не одговара да се СПЦ позиционира као она која је против прозападног Васељенског Патријарха и свих прозападних Православних Цркава које би одмах стале уз њега (као што су све антируске: Румунска, Албанаска, Грчка,Пољска, Словачка…и ко зна које још), и да се услед сукоба око МПЦ нађе сама са Руском Црквом. Јер то би био још један разлог да се српска држава напада од наших „пријатеља“ са Запада. А и шта ће рећи наши екуменистички западни „пријатељи“, као што је један од српских највећих „пријатеља“ Папа? И тако је СПЦ легла на руду, дала све не добивши ништа, а Запад је добио једну победу у овој битки против СПЦ на Балкану. Победу прилично важну, јер је формиран модел.
Пошто је ово прошло овако добро и без већих проблема треба очекивати да се стара идеја о аутокефалности Православне Цркве у Црној Гори стави на тапет. И наравно ту не мислим на оног кловна Мираша Дедеића из удружења грађана „Црногорска Православна Црква“, већ на претварање Митрополије Црногорско Приморске СПЦ у Православну Цркву Црне Горе, чиме би се заокружила државност Црне Горе и , наравно, ослабила СПЦ. Тај процес одавно траје, још од комуниста, али у новије време га је погурао Митрополит Амфилохије на више начина, од којих је најпознатији да је сам себи дао титулу да је Архиепископ Цетињски, као и да већ дуго на званичним презентацијама и документима нигде не пише да је Митрополија део СПЦ (што се лако проверава на сајту Митрополије), а све у складу са црногорском самосталношћу. Уз НАТО владу коју води Сорошев Албанац која ће то свим снагама подржати, играње на евентуалне људске слабости постојећег Митрополита Јоаникија да постане први Архиепископ Православне Цркве Црне Горе (кад већ није постао Патријарх СПЦ, што је један од разлога који је у раскол одвео и Украјинског епископа Денисенка када није постао Патријарх РПЦ), победничко искуство из Македоније, као и за сваки НАТО захтев увек спремног Васељенског Патријарха, прилично сам сигуран да нећемо дуго чекати на овај корак.
Тада остаје још само да се формира Православна Црква Босне и Херцеговине и да се Српска Православна Црква реално претвору и Православну Цркву Србије, што је крајњи циљ Запада. Док је Додик на власти није вероватно да ће се то десити, јер се за сада он показао као једини српски политичар на Балкану који јасно и гласно брани српски национални интерес. Али ако Запад успе да га смени, а све чини у том смеру и неће стати, и кад видимо колико је Западу сервилна српска опозиција у Републици Српској сигурно неће проћи много времена од померања Додика са власти када ће Васељенски Патријарх покренути тај процес и у БиХ. И неће имати ко да га заустави. Осим евентуално руских тенкова…
А зашто, поред слабљења СПЦ, Запад гура овај процес, исти процес који је гурала и НДХ у своје време формирајући Православну Цркве Хрватске? Јер ће се истовремено, као и у Македонији, десити пратећи процес формирања црногорске и бошњачке нације одвојене, а мало по мало и противне српској нацији. Временом ће се вршити све јачи притисак на Србе, који ће остати без подршке своје власти, као некад у Македонији и сада у Црној Гори (и још не хвала Богу у Републици Српској) да промене свој идентитет и престану да буду Срби ако хоће да раде у државној служби, остваре нека права и слично. А црквена структура у тим НАТО државама ће, милом или силом, пратити државу у свим захтевима ка својој српској пастви, тако да Срби неће имати коме да се обрате, јер те Цркве неће бити српске, већ бошњачке и црногорске, па ће морати да мисле и о православнима из других нација тих држава, ма колико их мизерно мало буде у односу на Србе.
И мало по мало ће све више Срба престајати да буду Срби, и у земљама око Србије кроз процес одцепљења Православних Цркава од СПЦ , али и у самој Србији кроз екуменизацију СПЦ. И проблем реметилачког фактора на Балкану ће за Запад бити све мањи и мањи, док потпуно не нестане и сви Срби постану некако другачији, некако више као Хрвати, Мађари, и наравно Немци.
И ма колико чудно звучало кључ за дозволу овог процеса није у Вашингтону или Бриселу, већ у Српској Патријаршији. Ако она буде одлучила да се супростави свом распарчавању и промени идентитета, за њом ће кренути и велики део народа, па ће и странке морати о овоме да мисле. То није урадила у Македонији, већ је одступила под притиском и одсекли су јој руку.
Видећемо да ли ће је то освестити или анестезирати за даље ампутације и лоботомије.
Аутор: Александар Миљевић
