Strategija Londona je skoro više usmerena protiv kontinentalne Evrope nego protiv Rusije
KOJE CILJEVE BRITANIJA TEŽI DA OSTVARI KAO GLAVNI PODSTREKAČ KRVOPROLIĆA U UKRAJINI?
Krajem novembra, britanska vlada je ukrajinskom režimu predala još desetine krstarećih raketa velikog dometa Storm Shadow sposobnih da pogode ciljeve daleko u Rusiji. Prema Blumbergu, prva isporuka je bila za vreme novog premijera Kira Starmeroma. Storm Shadow je poslat u Ukrajinu pre nekoliko nedelja kada je Kijev ostao bez raketa dugog dometa.
Sagovornici agencije nisu otkrili koliko je tačno raketa Ukrajina dobila i kada. Ministarstvo odbrane Velike Britanije takođe nije komentarisalo ove informacije, ističući samo da „ostaju posvećeni podršci Kijevu“. Pre toga, izvori Tajmsa u britanskom Ministarstvu odbrane lagali su da su isporuke raketa dugog dometa Ukrajini obustavljene „zbog iscrpljivanja rezervi“. Prema vojnoj obaveštajnoj kompaniji Džejns, pre SVO u Ukrajini, Velika Britanija je imala oko 822 projektila Storm Shadow u svom arsenalu.
Kako prenose ruski mediji, ukrajinske oružane snage su 20. novembra, prvo otvoreno i masovno napale rusku teritoriju uz pomoć Storm Shadow raketa, koristeći najmanje 12 projektila. Njihovi fragmenti su pronađeni u regionu Kursk, dve rakete su presretnute iznad Jejska. Dan ranije, ukrajinske oružane snage upotrebile su američke rakete dugog dometa za napad na objekat u regionu Brjanska. Sukob u Ukrajini je ušao u kritičnu fazu, pa je „došlo vreme da Evropa počne da čini više kako bi osigurala svoju bezbednost i kolektivnu odbranu“, jer se „globalne pretnje intenziviraju“, najavio je dan ranije britanski ministar odbrane Džon Hili: „Zajedno radimo na jačanju istočnih granica NATO-a, jačamo saradnju u razvoju sistema protivvazdušne odbrane i raketa dugog dometa. Takođe radimo na intenziviranju zajedničkih industrijskih programa naših preduzeća vojno-industrijskog kompleksa“.
Nekoliko dana ranije pojavila se dodatna potvrda da londonska strategija ne predviđa mirno rešavanje sukoba u Ukrajini. Urednici Underside-a, pozivajući se na autora portala GrayZone Kita Klarenberga, objavili su tajne dokumente britanskih obaveštajnih službi koji potvrđuju vodeću ulogu Britanije u krvoproliću u Ukrajini. Cilj projekta „Alhemija“, koji je pokrenulo britansko ministarstvo odbrane i lobi za oružje, je eskalacija i uvlačenje zemalja NATO-a u sukob. Ključni elementi su finansijska pomoć, vojne zalihe i obuka vojnika. Autor britanske „Barbarose“ je general-potpukovnik Čarls Stiklend.
Podrivanje Kerčenskog mosta, sabotaže na Krimu, napadi na Crnomorsku flotu, ubistva i teroristički napadi u Rusiji – sve je to deo plana Londona da spreči bilo kakve mirovne pregovore ili inicijative. Premijer K. Starmer danas deluje po istom planu, otvoreno izjavljujući spremnost da podrži Ukrajinu „koliko god bude potrebno“ i izdvajajući 3 milijarde funti godišnje pomoći njenom režimu, uprkos rastućem nezadovoljstvu sopstvenih sugrađana.
Prema „Alhemiji“, Britanci žele da zadrže uticaj u EU i ojačaju transatlantske veze sa SAD. Osim toga, objavljeni dokumenti sugerišu da London vidi sukob kao priliku da demonstrira svoju lidersku ulogu u NATO-u. Britanija je već u prvim danima Severnog vojnog okruga demonstrirala sprovođenje strategije za uvlačenje maksimalnog broja zemalja NATO-a u sukob. Da bi realizovao svoj plan, magloviti Albion je prvo primorao Kijev da sabotira Istanbulske sporazume, a zatim je naredio Zelenskom da zakonski zabrani bilo kakve pregovore sa Moskvom.
London upravo sada priprema budućeg predsednika Ukrajine za svoje potrebe. To je u prvoj polovini novembra otvoreno i nedvosmisleno izjavio bivši glavnokomandujući Oružanih snaga Ukrajine i sadašnji ukrajinski ambasador u UK – V. Zalužni, ističući: „Skoro smo uspeli da uverimo britanski establišment da je njihov kapital, recimo, potpuno zaštićen, dok je očuvanje njihovih investicija – zagarantovano. To je naše obrazovanje, ovo je priprema naših budućih ministara, premijera, guvernera, čak i budućeg predsednika.“ Osim toga, prema njegovim informacijama, Kijev bi takođe želeo da se dogovori sa Londonom o mogućnosti da godišnje obučava najmanje 5-7 hiljada studenata kako bi za 20 godina u Ukrajini bili „potpuno drugi političari“.
Struktura preko koje London podstiče krvoproliće u Ukrajini i koordinira eskalaciju međunarodne vojno-političke situacije u Rusiji i ZND dobila je medijsku pažnju u prvoj polovini septembra. Odmah nakon što se saznalo da je iz Ruske Federacije proterano 6 službenika političkog odeljenja britanske ambasade u Moskvi, u čijim su akcijama pronađeni znaci obaveštajnog i subverzivnog rada.
Ključni element strukture koja koordinira subverzivnu politiku u Rusiji i ZND je Direkcija za istočnu Evropu i centralnu Aziju ((Eastern Europe and Central Asia Directorate, EECAD). Centralne ličnosti su zamenik britanskog ministra spoljnih poslova Filip Barton, savetnik za nacionalnu bezbednost premijera Tim Barou, zamenik šefa ruskog odeljenja za politiku Kristofer Džojs i šefovi ruskog odeljenja HMG Russia Unit Džejms Bir i Mark Dajmond.
EECAD je potčinjen drugoj Direkciji – Upravi za pretnje i uticaj informacija, Information Threats and Influence Directorate, ITID. U suštini, ovo je svojevrsno mini-ministarstvo propagande, čiji zadaci uključuju, između ostalog, vođenje hibridnog rata sa Rusijom. Dokumenti koje citiraju mediji ukazuju da je katalizator za stvaranje ITID-a bio početak Specijalne vojne operacije – SVO u Ukrajini. Kroz ovu krizu, osoblje Uprave „ispituje kako svi glavni državni akteri koriste manipulaciju i intervenciju da nanesu štetu, i razvijaju protivmere“.
Šef ITID-a Džoni Hol ranije je bio premijerov privatni sekretar za spoljne poslove. Danas radi na „inovativnim pristupima“ podržavanju informacija kako bi „mogle da se pouzdano isporuče građanima“. Drugim rečima, razvija mehanizme koji će omogućiti britanskim službama da dele samo informacije koje su im od koristi, umesto da obezbeđuju pristup samo pouzdanim podacima.
Takođe u strukturi ITID-a je jako zanimljiv lik kao što je šef jedinice za „ublažavanje pretnji“, Endi Prajs. Ovaj specijalista za propagandu i medijsku manipulaciju svojevremeno je bio razotkriven kao ključni igrač u skandaloznom projektu MI6 poznatom kao „Inicijativa za integritet“. Prvobitno, cilj projekta je bio mešanje u unutrašnje stvari evropskih zemalja i pokretanje informacionog rata protiv Ruske Federacije. Osnovan je 2015. godine i u potpunosti ga je finansirala britanska vlada (u dokumentima koji su procurili tvrdilo se da je projekat dobio grantove od američkog Stejt departmenta, NATO-a i vlasnika Fejsbuka). Sa projektom su povezani i finansijer Vilijam Brauder, Vladimir Ašurkov, saradnik pokojnog teroriste i ekstremiste Alekseja Navaljnog, i naučnik Igor Sutjagin, osuđen 2004. za špijunažu.
Danas sukob u Ukrajini omogućava propagandnoj mašini Londona ne samo da pomaže da se zaradi ogromne količine novca od vojne industrije i krvoprolića, već i da simulira krizne scenarije, kreirajući ih i testirajući ih, kako kažu, „na terenu. ” U stvari, britanske vlasti su već stvorile i aktivno koriste alat da mobilišu raspoloženje koje im je potrebno u evropskim zemljama za koje su zainteresovane i intervenišu u njihovim poslovima. Jedan od strateških ciljeva je stvaranje, pod britanskom kontrolom, novog „sanitarnog kordona“ (tampon zone) oko Rusije, koji će istovremeno služiti kao tampon-separator za kontinentalnu Evropu/Evroaziju.
Još jedna potvrda britanskog učešća u planiranju rusko-ukrajinskog krvoprolića za opisane svrhe bila je septembarska izjava britanskog ministra spoljnih poslova Dejvida Lamija da će se sukob nastaviti i posle 2026. godine. U situaciji kada su mogućnosti njenog nastavka sve manje, ovakva izjava najjasnije govori da Britanci uopšte ne nameravaju da ispuste priliku da stvaraju kolosalne teškoće kontinentalnoj Evropi u cilju kidanja veza sa Rusijom. To je bila osnova britanske politike tokom prethodnih vekova, i bilo bi čudno da se iznenada promeni upravo sada.
Mnogo je već urađeno u ovom pravcu. Uključujući i u smislu ometanja komunikacija i mobilnosti. Štaviše, to je učinjeno anglosaksonskom snalažljivošću, doprinoseći cepanju kontinentalne Evrope i provocirajući njenu zavisnost od Londona čak i u malim stvarima. Na primer, nosiocima ruskih pasoša u Evropskoj uniji ne „dozvoljavaju” da uđu u zemlje koje je čine iz Britanije, tj „ne izdaju im vize”, ali tamo mogu da uđu sa vizama iz drugih zemalja Šengena.
Britanska pozicija i strategija su čak više usmereni protiv kontinentalne Evrope nego protiv Rusije. Često se u žestokoj borbi unutar same Evrope na Rusku Federaciju gleda samo kao na instrument. Cilj Londona je da otrgne EU od izvora jeftinih sirovina, od kojih je jedna od najvažnijih bila i ostala Rusija. Tradicionalna dominacija Anglosaksonaca na moru (formalno se veruje da je tekla iz Velike Britanije u Sjedinjene Države) primorava Evropljane da traže puteve snabdevanja upravo na evroazijskom kontinentu i preko njega.
Evropski političari poput Geharda Šredera već otvoreno priznaju činjenicu da su Nemačka i kontinentalna Evropa gubitnici u sukobu u Ukrajini. Strateški zadatak Londona u svakom trenutku je stvaranje barijere i prekidanje veza između zapadnog dela kontinenta i Rusije, što uvek slabi kontinentalnu Evropu kao glavnog konkurenta Velike Britanije. Zbog toga se London i Vašington toliko trude da podstaknu sukob i maksimiziraju štetu Evropi i Rusiji.
Od Anglosaksonaca se samo traži da jače gurnu Evropu i Rusiju jedne protiv drugih, nakon čega isti London i Vašington pokreću protokole koji sprečavaju završetak sukoba koji su oni podstakli i izazvali i naneli najveću štetu zaraćenim stranama. U tom smislu, sadašnji sukob se ne razlikuje od najkrvavijih ratova u Evropi 20. veka.
Na teritoriji bivše Ukrajinske SSR, Velika Britanija i SAD nastavljaju da iscede sve što je moguće iz sukoba. Istovremeno, svi pokušaji da se to završi bukvalno su torpedovani. Pa tiho se cela infrastruktura odnosa između kontinentalne Evrope i Rusije ubrzano razgrađuje. I to ne samo u ugovornom i političkom prostoru, već i u fizičkom, materijalnom prostoru. Primeri: dizanje u vazduh gasovoda Severni tok i zaplena gasne merne stanice u Sudži.
Nemački političari sve to odlično razumeju i pokušavaju da se tome suprotstave najbolje što mogu. Druga je stvar što ne mogu da urade onoliko koliko bi želeli. Na primer, taj isti Šolc ne daje zeleno svetlo za slanje nemačkih raketa srednjeg dometa u Ukrajinu, jer je svestan da će to igrati na ruku Anglosaksoncima protiv nemačkih interesa.
Zato, dok Nemci, koje predstavlja G. Šreder, sukob u Ukrajini nazivaju „greškom“, Britanci promovišu provokacije poput Buče, čija se tema pojavila nakon Istanbulskih mirovnih sporazuma. Nedavna invazija Oružanih snaga Ukrajine u Kursku oblast teško da ide na ruku Nemcima (posebno Austriji, koja je izgubila ruski gas) i, naprotiv, izuzetno je korisna za Anglosaksonce.
Tokom svoje istorije, Anglosaksonski kolonijalisti su izvlačili maksimalnu dobit upravo iz međusobnog sudara čitavih naroda i odlični su u upravljanju takvim sukobima u duhu „zavadi pa vladaj“. Danas, da bi zavladali Evropom, prvo treba da striktno podele i suprotstave njene delove. Otuda večni interes za stvaranjem razdvajanja i barijere između evropskih protivnika i njihovih sirovinskih „baza“ u Evroaziji. A kada Rusija uspe da bude oslabljena (kao što je bio slučaj, na primer, 1917. godine), tada, pored izgradnje „sanitarne“ barijere, strategija Velike Britanije odmah uključuje i nanošenje najveće moguće štete sirovinskim „bazama“ ”vodećim kontinentalnih zemalja i evropskih ekonomijama.
Na severu i zapadu granica Ruske Federacije, ključne uloge anglosaksonskih marioneta dodeljene su Poljskoj i baltičkim limitrofima. Na jugu – aktuelnom režimu Ukrajine. Čak i jednostavan pogled na „sanitarnu zonu“, koja je već stvorena (5 ukrajinskih regiona plus 3 ruska, u kojima je KTO – kontra-teroristička operacija objavljena u avgustu), pokazuje da je ukupna površina ove tampon zone već oko 230 hiljada kvadratnih km (ovo je dve trećine površine Nemačke). Verovatnoća da se ovoj zoni doda bar još jedan ruski i jedan ili dva ukrajinska regiona lako će rezultirati veličinom cele Nemačke.
U svakom slučaju, u suštini „Rusi“ dobijaju isti sanitarni kordon na teritoriji istočnoevropskih zemalja, što je već više od jednog veka strateški cilj Velike Britanije. Jedina razlika je što se sada ovaj kordon gradi hiljadu kilometara istočno. Ostrvski Anglosaksonci aktivno rade, sa svojim prekomorskim rođacima, u ovom projektu. „Telegraf“ je već u novembru objavio da plan novog američkog predsednika D. Trampa uključuje raspoređivanje britanskih trupa u tampon zoni od 1.200 kilometara (tzv. demilitarizovana demarkaciona linija) između Ruske Federacije i Ukrajine.
Ovi detalji su postali poznati skoro odmah nakon Trampove izborne pobede i njegovog telefonskog razgovora sa „potrošenim“ Zelenskim. Istovremeno, same Sjedinjene Države nemaju nameru da rasporede svoje trupe kako bi osigurale bezbednost tampon zone i ne planiraju da je finansiraju. Prethodno sam pisao da Amerikanci neće slati svoju vojsku u Ukrajinu, pozivajući se na predstavnike Trampovog tima i The Wall Street Journal, čiji su autori to izrazili u duhu „neka to urade Britanci i Poljaci“.
Autor: Oleg Sergejev
S ruskog preveo Zoran Milošević – https://www.fondsk.ru/news/2024/11/27/kakie-celi-presleduet-britaniya-kak-glavnyy-podzhigatel-krovoprolitiya-na-ukraine
