Stranci koji su zadužili Srbiju
Sve je pleva nema li imena
Žiža Radivojević, Stranci koji su zadužili Srbiju,
Beograd 2021, strana 446
Iz nepotpisanog teksta „Ko su Rusi koji su Srbiju zadužili hrabrošću, ljubavlju, čak i životom“, objavljenog 25. januara 2022. godine na sajtu „Vidovdan“, moglo se saznati da je gospođ(ic)a Žiža Radivojević „bila iznenađena brojem stranaca… koji se utkao u našu današnjicu, čak i naš fizički opstanak, a za koje se malo zna. O njima se ne uči u školama, njima se ne posvećuju knjige“; tim „iznenađujućim“ brojem bavi se njena knjiga „Stranci koji su zadužili Srbiju“.
Napomena da su se “ najviše Rusi upisali u srpske istorijske čitanke i postali deo naše priče koja se ne sme zaboraviti“, pojačana je i podatkom da „ne bismo imali svest o srpskom stradanju“ u Velikom ratu da Rus Samson Černov „o kojem se tako malo zna… nije išao s vojskom i narodom i fotografisao… tužne slike gole obale Drača na kojoj stoje smrznute prilike vojnika“.
Da grdne besmislice jer ispada da sve što se do sada znalo o srbskom stradanju po dolasku na jadransku obalu, sve što je činjeno da se zapamti i obeleži to heroično zbitije, činjeno je napamet – nije se znalo za Samsonove fotografije „smrznutih vojnika koji su nekada bili srpska vojska“, nastale kod Drača, na jadranskoj obali!?
Malo to, ali i rečenica da su „Misija škotskih žena, kralj čaja Ser Tomas Lipton i mnogi drugi dragoceni svedoci toga da je jedan narod, uprkos patnji i gladi, umeo da pokaže srdačnost i dostojanstvo“, podstaklo me je da zavirim u rečenu Žižinu knjigu.
A tamo, može se Žiži zameriti što uz Liptonove jahte nisu pomenuti razni drugi brodovlasnici i železničke kompanije čije su usluge korišćene za prevoz onih koji su iz Engleske, Francuske, Kanade, Sjedinjenih Država, Australije, Rusije… (čak i malenkost ovog potpisnika koji je 1972. godine, u vreme epidemije velikih boginja u Srbiji, svojim „fićom“ po Novom Sadu, od škole do škole, vozao jednu medicinsku ekipu da vakciniše đake, ali to sam nije radio) išli da pruže sanitetsku pomoć, ali i izreći pohvalu što je dala lirskoepskodramske životopise četrdeset troje zaslužnika za Srbiju, od toga četrnaestoro čije se ime vezuje za sanitetsku pomoć srbskim stradalnicima, i vojsci i civilnom stanovništvu, tokom srbskih oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine.
Uzme li se da su ovi poslednji zaposeli 116 strana, te da su uz „zaslužnička“ imena uzgredno pomenuta možda još dva ili tri lica, onda bi obično dobro neobavešten čitalac morao ostati zadivljen sposobnošću tih petnaestak zaslužnika da „opslužuju“ nebrojene borbene položaje po Srbiji, u povlačenju prema jadranskom primorju, na Dobrudži i na Solunskom fontu. Zdravstvene (ne)prilike civilnog stanovništva da ne pominjemo.
Sve to uklapa se u praksu svih koji su u Srbiji, decenijama, pisali o medicinskoj pomoći sa strane, ali nijednom od tih pisaca ni na kraj pameti nije dolazilo da treba pročeprkati po pepelu ispod koga su ostala zapretana brojna imena onih koji su svojim podvižništvom doprineli da srbski narod kako-tako preživi srbske oslobodilačke ratove 1912-1918. godine.
Umesto toga, svi takvi pisci samozadovoljavali su se prežvakavanjem onoga što se povremeno pojavljivalo kao nečije sećanje, kao neko rekla-kazala, kao nepromišljeni i nepristojni podaci Srbskoga Crvenog krsta da je u balkanskim ratovima delovalo 334, a u Velikom ratu 543 člana medicinskih misija.
Prema podacima srbskog Ministarstva vojnog, uoči balkanskih ratova bilo je „u celoj Srbiji samo 370 lekara, od ovih je ratnim rasporedom određeno 296 za bojište, tako da za pozadinu ostaju samo 74. Kako se od ovog broja moraju oduzeti lekari u centralnoj upravi (6), lekari koji su usled starosti i bolesti sasvim nesposobni (8) i lekari koji su davno napustili lekarski poziv (3), to za lekarsku službu u celoj pozadini, u građanstvu i vojsci, ostaje svega njih 57 – u taj broj uračunato je i 6 ženskih“.
Naravno, za jednu malu zemlju u ratu bilo je to premalo, te je Srbski Crveni krst bio prinuđen da se preko Međunarodnog Crvenog krsta obrati inostranoj javnosti i od nje zatraži pomoć u medicinskom osoblju, lekovima i sanitetskom materijalu. Na odziv se nije dugo čekalo, tako da se srbska sanitetska slika ubrzo znatno popravila. Adam Stošić piše da je najviše medicinskih stručnjaka poslala Rusija (183), a svoje ekipe dale su i: Austrija (36), Engleska (20), Holandija (42), Nemačka (12), Ugarska (10), Italija (7), Belgija (9), Danska (4), Norveška (3), Francuska (8) i još neke zemlje. Krajem 1912. godine bilo je u Nišu barem petnaestoro lekara-dobrovoljaca iz Slovenije i sedamnaestoro pripadnika italijanske misije Crvenog krsta u Beogradu. .
Nekoliko podataka o učešću stranih medicinskih delatnika na srbskoj strani, srećemo i u jednom zapisu dr Hranislava M. Joksimovića iz Srbskog Crvenog krsta:
„U ratovima 1912-1913, Glavni odbor Crvenog Krsta o svom trošku angažovao je oko 20 lekara, između kojih su bili dvojica bakteriologa. Došle su i ove strane misije: ruskog Crvenog Krsta 7 misija, sa 32 lekara, 57 sestara i 89 bolničara; belgiskog, nemačkog, austriskog, ugarskog, italijanskog Crvenog Krsta, britanskog, francuskog, – od svih po jedna (misija – IP) sa 34 lekara, 36 sestara i 5 bolničara. U 1913. poslao je Ruski Crveni Krst 2 misije, britanski i škotski Crveni Krst jednu misiju, belgiski, danski, švedski, ugarski i holandski Crveni Krst 3 misije, od kojih jedna za suzbijanje kolere u Čačku. Sve su imale 46 lekara, 66 sestara i 50 bolničara“.
Makar koliko delovale snažno, te su cifre premale, budući da jedna Politikina vest kazuje da je kralj Petar, 9/22. decembra 1912. godine, potpisao ukaz o odlikovanju 172 (sto sedamdeset dva) lekara državnim ordenima Svetoga Save raznih stepena: 40 Rusa, 25 Srba sa strane, 19 Čeha, po devet Francuza, Nemaca i Madžara, po osam Engleza, Danaca i Belgijanaca, sedam Slovenaca, po pet Švajcaraca i Austrijanaca, po četiri Norvežanina, Holanđanina i Hrvata, po tri Rumuna i Šveđanina i dva Italijana. Nažalost, njihova imena ne znamo, jer nismo uspeli da „otkrijemo“ službene novine u kojima je ukaz objavljen, ali se i iz same ove vesti mora zaključiti da je bilo mnogo više lekara i ostalog medicinskog osoblja, naročito „neodlikovanog“.
Od dr Aleksandra Nedoka saznajemo da je, prema pisanju dr Sergeja Kvintilijanoviča Sofoterova, hirurga, koji je u to vreme bio predstavnik Ruskog društva Crvenog Krsta na Balkanu, iz Rusije stiglo na srbsko ratište ukupno jedanaest sanitetskih misija „sa 28 lekara, 11 ekonoma, 2 farmaceuta, 86 milosrdnih sestara, 160 bolničara i 850 kreveta.
Kad je vreme Velikog rata u pitanju, naročito prve ratne godine, kod Vladimira Ćorovića, istoričara, čitamo da su higijenske prilike u Srbiji, „koje ni pre rata nisu bile mnogo povoljne, postale za vreme ovog teškog ratovanja, s rasturenim kućama, sa uništenim imanjima, s gomilama leševa i ranjenika, upravo strašne“. Najobimniju i najkvalifikovaniju pomoć u otklanjanju tih nevolja, Srbi su dobili od medicinskog osoblja sa strane koje je na srbsko i crnogorsko ratište stizalo uglavnom u organizovanim medicinskim misijama, ali ih je velik broj dolazio i pojedinačno ili u manjim grupama; s pravom je Nikola Pašić rekao da je ta pomoć stigla od „viteških kćeri i sinova mnogih nacija, koji su rizikovali živote i žrtvovali svoju slobodu za dobrobit i zdravlje srpskih vojnika i srpskog naroda“ .
Najveći broj engleskih sanitetskih misija stigao je u Srbiju trudom Saveza škotskih ženskih društava, o čemu svojom knjigom nadahnuto svedoči Australijanka Monika Kripner. Ovaj Savez proistekao je iz jednog prilično širokog pokreta za emancipaciju ženskog sveta i sticanje glasačkih prava, a iskustvo gospođe Florens Najtingejl koja je, kao bolničarka u Krimskom ratu (1853-1856), bolničku službu i njene medicinske standarde uzdigla na stepen visoko uvažavanog poziva, i koja se po povratku sa bojišta posvetila obrazovanju bolničarki i negovateljica, stvaranju patronažnih službi i nezi bolesnika, pripremljeno je i osnivanje Crvenog krsta. Njen primer bio je uzor i Bolnicama škotskih žena. Zahvaljujući njoj, počastima koje je u Engleskoj doživela i ogromnoj popularnosti među devojkama, u najvećim engleskim bolnicama postavljeni su čvrsti temelji za obuku bolničarki, a mlade dame iz raznih slojeva engleskog društva počele su da u dobrotvornom radu u bolnicama nalaze smisao svog ličnog i društvenog delovanja.
Ili, kako nas to Žiža rodnoravnokrivno podučava, „za Veliki rat kažu da je razorio četiri carstva… (a) niko ne pominje i peto carstvo… muškaraca“ kome su „bedemi dobro popustili pred dokazima o ženskoj snazi i pameti“, baš kao da su ženska snaga i pamet bili engleska svojina. Napisala je tako ne znajući da su crnogorskim ratnicima jedina „komora“ i, vrlo često, jedina sanitetska pomoć bile njihove ženem, sestre, majke i kćeri; njihovim su trudom mnogi ranjenici previjeni još u toku neke od bitaka, izvučeni sa bojišta i samo zahvaljujući tome ostali u životu.
Izlišno je na ovako skučenom prostoru baviti se nazivima i poreklom raznih medicinskih misija koje su po Srbiji i Crnoj Gori, na Dobrudži i Solunskom frontu, kao i u nekim lečilištima u Francuskoj, zbrinjavale srbske ranjenike i bolesnike. O njihovom prisustvu uz srbsku vojsku, ko zna iz kojih razloga, srbske vojne komande i sanitetske vlasti nisu sačinjavale uredne preglede ni tokom ratnih zbivanja ni kasnije, te se podrazumeva da brojčani podaci koje nude pojedini autori nisu ni potpuni, niti su prikladni za iole objektivnu ocenu te pojave. A samo poređenja radi, makar koliko to delovalo zbunjujuće, navešćemo ovde tek po nekoliko domaćih i stranih izvora za istu temu.
Prema zapisu već pominjanog dr Hranislava Joksimovića, „u ratovima 1914-1915. radile su ove strane misije: 4 ruske sa 16 lekara, 153 sestara i 29 bolničara i 6 drugih misija; tri grčke, 14 engleskih misija, tri američke. Sve misije imale su 82 lekara i 429 bolničara, sestara i drugih. Došao je 1915. i veliki broj francuskih lekara. Sve ove misije došle su na molbu našeg Crvenog krsta“.
Joksimovićev zapis o šesnaest ruskih lekara sasvim je proizvoljan, pošto dr Nedok navodi da je srbski poslanik u Petrogradu dr Miroslav Spalajković poštujući nalog svoje vlade, od 20. avgusta do 3. oktobra 1914. godine, u Srbiju poslao pet grupa ruskih lekara, medicinara i milosrdnih sestara; u tim grupama našla su se i 32 lekara. Istovremeno, „uz pomoć gospođe Ane Pavlovne Hartvigove, supruge umrlog ruskog poslanika u Srbiji, ruska misija preuzima u Nišu na upravljanje 1. i 5. rezervnu bolnicu srbske vojske. Taj dobrotvorni rad nastavlja supruga novoimenovanog ruskog poslanika u Srbiji knjeginja Trubecka svojim ličnim prilogom od 100.000 rubalja i osnivanjem Komiteta za pomoć Srbiji, koja u Niš stiže 25. januara/7. februara 1915“. U međuvremenu, jedna ruska bolnica stigla je u Zaječar, a „u nedovršenu zgradu niške gimnazije smešta se Moskovska hirurška vojna bolnica sa 200 postelja“.
Dr Lazar Genčić, načelnik saniteta srbske Vrhovne komande, nudi nešto drukčije podatke, makar i sasvim uopšteno: „Kad se epidemija počela naglo širiti, morali smo se zvanično obratiti za pomoć svojim moćnim i bogatim saveznicima na zapadu, a oni su odmah rešili da nam tu pomoć pošalju iz sredine svojih sopstvenih vojnih Saniteta… U zemlji je (1915. godine – IP) bilo 90 raznih bolnica, sa preko 100.000 bolesničkih postelja, a samo na vojištu radilo je, pored naših lekara, još 200 stranih lekara i oko 500 školovanih sestara“.
Iako cifre koje saopštava istoričar dr Đorđe Stanković nije lako dovesti u logičku vezu, ovde ih prenosimo onako kako ih je on dao: „Prema raspoloživim i prikupljenim podacima u toku 1914. i prvoj polovini 1915. godine javilo se diplomatskim predstavništvima Srbije u desetak država oko 600 pripadnika petnaestak nacionalnosti, a raznim dobrotvornim ustanovama i Crvenom krstu u savezničkim i neutralnim zemljama još oko 800 dobrovoljaca. Najbrojnije ponude upućene su iz Engleske – oko 500, Grčke – preko 400 i Rusije – preko 300. Od toga broja, u toku ratne 1914. godine, u Srbiji nalazimo… oko 250 dobrovoljaca… U prvoj polovini 1915. godine broj dobrovoljaca znatno se povećao angažovanjem većeg broja sanitetskih misija za suzbijanje epidemije pegavog tifusa, i to uglavnom iz Engleske i Rusije, tako da ukupan broj dobrovoljaca u tom periodu dostiže impozantnu cifru od preko 800“.
Katarina Klara Šturceneger, iz Švajcarske, koja je na srbskom ratištu bila i 1912-1913, piše da je tokom epidemije tifusa 1915. godine „počela da pristiže pomoć sa svih strana. Francuska je poslala preko 200 lekara, Engleska preko 100, a Rusija je poslala velike misije koje su donele kompletnu opremu i preuzele cele bolnice“.
Vredne zapise o dvema češkoameričkim misijama ostavio je Đuro Guča, lekar, rodom iz Bačkog Petrovca.
Iz Australije stiglo je bar šezdesetak medicinskih radnika, u manjim grupama ili pojedinačno. Slavica Popović-Filipović kazuje da je samo sa gospođom Džesi MekHardi Vajt stigla grupa od 364 vojne medicinske sestre kao pomoć britanskim bolnicama na Solunskom frontu; nije zabeleženo koliko ih se našlo uz srbske ranjenike i bolesnike, u Jedinici „Amerika“, u Ostrovu.
U Vrnjačkoj Banji radila je velika, odlično opremljena bolnica Crvenog krsta Velike Britanije, a druga bolnica Crvenog krsta bila je u Skoplju. U Beogradu je postojala britanska bolnica za pegavac, a širom Srbije bila su razvijena previjališta – u Aranđelovcu, Smederevskoj Palanci, Rekovcu, Kraljevu i drugim mestima. Tako je u toku leta 1915. godine u sastavu ovih bolnica bilo više od 600 žena lekara i sestara i dobrovoljnih bolničara, koje su najvećim delom došle iz Škotske. U ovaj broj nisu uračunati oni koji su dolazili na svoju inicijativu.
Podstaknut novinskom vešću da je samo ledi Elsi Inglis „sopstvenim primerom podstakla dolazak u Srbiju više od šest stotina bolničarki“, ovaj autor potražio je i blagodareći trudu koji su uložili gospodin Henri Saliven i gospođa Barbara Meklin, arhivisti Gradskog arhiva u Glazgovu (Škotska), dobio spiskove pohranjene u posebnoj arhivskoj zbirci. Ovi spiskovi sačinjavani od oktobra 1919. do marta 1920, s ukupno 1.032 imena (po jedinicama, s naznakom posla koje su obavljali i vremenom koje je svako od njih proveo na službi), svedoče o delovanju Bolnica škotskih žena 1914-1918. godine, i na srbskim bojištima i u lečilištima u dubokoj pozadini.
Nažalost, ovaj glazgovski arhiv nema potpunu listu medicinskog, tehničkog i drugog osoblja medicinskih misija koje su Bolnice škotskih žena poslale u Srbiju i na druga mesta (na Solunskom frontu i u izbeglištvu) u kojima su se lečili srbski ranjenici i građanska lica; nema, primera radi, Jedinice Beri, sa 57 članova i dve misije Ledi Pedžet sa 154 člana, a nema ni mnogih imena koje pominju Izobel Ros u svojim dnevničkim zapisima i Izabel Emsli Haton u svojim uspomenama objavljenim 1928. godine u Londonu. Nedostaje i spisak s imenima šezdesetak visokoobrazovanih članica jedne Bolnice škotskih žena koja je na Solunski front, s jeseni 1916. godine, došla iz Sjedinjenih Država…
Zbog toga, na spiskove iz Glazgova treba gledati kao na tek slabašan pokušaj da se sazna koliko su medicinske misije iz Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske doprinele srbskoj vojničkoj pobedi u oslobodilačkom ratu 1914-1918. godine.
Sve u svemu, kad se ima na umu da su sve jedinice bile mešovitog sastava, odnosno da je u medicinskim i drugim ekipama bilo i muškog sveta, da se na ratište uglavnom išlo po ugovoru, na određeno vreme, da su na smenu dolazile nove ličnosti, mnoge i na ličnu inicijativu, da su se pojedine osobe povlačile zbog bolesti ili iz drugih razloga, kao i da je jedan nemali broj članova pojedinih misija umro u epidemiji (i dvadeset lekara među njima), može se reći da je s Ostrva, do toga vremena, u Srbiji radilo i svih 1.500 britanskih građana.
Nesumnjivo je da su Škotske žene uložile ogroman trud u lečenje srbskih ranjenih vojnika i srbskog civilnog stanovništva, ali je srbskom svetu, i ne samo njemu, poznato premalo imena tih plemenitih podvižnica za Srbstvo. Nije isključeno da je, u potonjim decenijama, srbska nebriga za tu skoro neverovatnu pojavu stvarala otpor prema srbskom narodu, u još većoj meri od podrške koju su mu ti zaboravljeni srbski prijatelji iskazali svojim dolaskom na srbska ratišta. Kad god se govori o učešću stranih medicinskih misija u srbskom oslobodilačkom ratu 1914-1918. godine, pominju se, skoro redovno, ledi Pedžet, Elsi Inglis, Edvard Rajan, mis Mejbl Eni Sent Kler Stobart, Flora Sends, Emili Lujza Simonds, Elizabet Ros, Mej Dikinson Beri, Džejms Beri, Mejbl Danlop Gordon Grujić, Izobel Ros, Oliva Kelso King, Agnes Augusta Minšul, Ketrin Mekfejl, Lilijan Česni, Alisa Merion Hačison, Evelin Haverfild, Flora Skot, Katlin Berk, Viljem Hanter, Agneza Benet i, možda, još poneko. Manje-više, ovde su naređani lekari, a medicinskih sestara, bolničara i ostalog pratećeg osoblja (logistike) skoro ni za lek.
Zapravo, ostalog pratećeg osoblja bilo je toliko (i u zbiru i u stručnom pogledu) da njihova uloga u lečenju srbskih ranjenika i bolesnika umnogome prevazilazi pojedinačni učinak bilo koga od onih čija se imena nalaze na spiskovima slavnih, uključujući i Žižine hvalospeve. Ovaj potpisnik „otkrio“ je da je tu činjenicu jedini pošteno shvatio dr Džems Beri, lekar po kome je Jedinica Beri dobila ime, kad je po povratku iz Srbije objavio knjigu o delovanju svoje misije; kao autori te knjige naznačeni su svi članovi misije, a njihova su imena data u posebnom spisku.
Nešto su škrtiji bili srbski autori Spomenice Ledi Pedžet koji su popisali sve članove njenih dveju misija, ali su skoro sva lična imena sveli na početno slovo ili su ih, kod milosrdnih sestara, najčešće ispuštali.
O sastavu medicinske misije, primera radi, nije brinula ni Izobel Ros, Mala Siva Prepelica, koja je u svojim dnevničkim beleškama pominjala samo pojedina lična imena; ona je, naravno, mogla znati ko se sve nalazio u „njenoj“ misiji, ali nije smatrala da je to značajno za temu.
Podrazumeva se da drukčije nije mogla postupiti ni već pominjana Monika Kripner. U njenom izuzetno vrednom radu o Bolnicama škotskih žena, njihovom delovanju uz srbsku vojsku, međusobnim odnosima srbskih ranjenika i bolničarki, lekarki i milosrdnih sestara, nisu ni mogla biti pomenuta sva imena jer ih, najverovatnije, nisu sva znale ni njene sagovornice ili su ih davno zaboravile. Ali, zato, ona je svojom knjigom još jednom, u vrlo ozbiljnoj formi, osvetljavala likove onih koje su već bili poznate, a „ostale“ je mogla pomenuti samo kao opšte mesto.
Svoje prvo usputno istraživanje zdravstvenih prilika u Srbiji tokom oslobodilačkih ratova 1912-1918, ovaj potpisnik okončao je sastavljanjem jednog spiska s približno sedamsto imena medicinskih delatnika sa strane, koji je 17. januara 2005. godine poslat dr Đorđu Staniću, tadašnjem predsedniku Izdavačkog saveta Dobrovoljačkog glasnika u Beogradu; trebalo je da se objavi u broju 25/ jun 2005. godine, ali je to učinjeno kuso; objavljen je samo uvodni tekst, bez imena, iako su baš ta imena predstavljala ključni deo celoga rada. Umesto toga, ispred teksta dato je objašnjenje zbog čega je tako postupljeno:
„Pomno istražujući učešće medicinskog osoblja iz inostranstva, koje je tokom balkanskih i Prvog svetskog rata obavljalo veoma teške i složene poslove u ambulantama, bolnicama i, najvećim delom, na bojištima, Ilija Petrović iz Novog Sada, prikupio je veliki broj podataka koji verno odslikavaju značaj, ulogu i doprinos tih ljudi u zbrinjavanju i lečenju bolesnih i ranjenih srpskih vojnika i građana. Proučavajući domaće i strane izvore od kojih mnogi datiraju iz ratnih dana, autor je uspeo da sublimira sve što su ljudi i žene ‘u belom’ učinili za narod i vojsku Srbije. Izvori navedeni na kraju ovog teksta i imena njihovih autora, ne ostavljaju nikakvu sumnju u autentičnost izloženih podataka. Autor je uz ovaj tekst priložio i spisak sa blizu sedamsto imena lekara, medicinskih sestara, bolničara i drugog medicinskog osoblja koji su, došavši iz više zemalja Evrope, Sjedinjenih Američkih Država, Kanade, Australije, Novog Zelanda i drugih zemalja, radili u sanitetskim jedinicama srpske vojske tokom balkanskih i Prvog svetskog rata. Zbog ograničenog prostora nismo, nažalost, u stanju da spisak ovom prilikom objavimo, ali napominjemo da se isti nalazi u dokumentaciji našeg Udruženja i da stoji na raspolaganju svima koji su za njega zainteresovani“.
Ali, zato, nije napisano da se deo članova Izdavačkog saveta suprotstavio stavu svog predsednika da se u Dobrovoljačkom glasniku nađe i ono što je objavljeno; ništa čudno, pošto se Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca iz Beograda, Savski trg 9, svim silama opire istini o srbskom dobrovoljačkom pokretu tokom oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine, što uključuje i ćutanje o delovanju medicinskog osoblja sa strane na srbskim ratištima.
No, bilo kako bilo, kasnije se ovom potpisniku dalo da na raznim stranama „otkrije“ 3.451 (tri hiljade četiristo pedeset jedno) ime tih podvižnika za Srbstvo (Rusa, Amerikanaca, Grka, Švajcaraca, Francuza, Kanađana…), ali je uza sve to mogao samo konstatovati da im se srbski narod još nije dostojno odužio.
Ne računa se tu poruka lečenog kapetana Mihajla L. Dimitrijevića, koja je oktobra 1918. godine, iz Niša, poslata gospođici Izobel Ros:
„Bez vašeg truda… bilo gde iza naših borbenih linija, Srbi ne bi mogli da postignu sve ono što su postigli… Mi se svi moramo… duboko pokloniti… svim dragim i hrabrim britanskim damama koje su pomogle Srbima da se oporave za nove pobede. Neka Vas Bog sve blagoslovi i neka Vam On oduži naš veliki dug“.
Ne računa se, naravno, čak i ako se zna koliko su bile istinite reči gospođice Doroti Dot Njuhol, jedne skromne bolničarke s engleskog ostrva, čije su ime i delo poznati samo „posvećenima“, da je to bio „anoniman rad, rad bez truba i fanfara, bez pesme i pompe, zaboravljen. Ali, ubeđena sam, vredelo je“.
Vredelo je, vaistinu.
Mada, „paučina zaborava i nezahvalnosti“, kako to na jednom mestu napisa dr Milan Breberina, hirurg iz Novog Sada, „prekrila je imena i delo najvećih prijatelja Srbije. Naša lakomislenost i umišljenost, površnost i lenjost, doveli su do toga da ovi heroji, – a listom su to bili heroji, ili podvižnici, – budu potpuno i temeljno zaboravljeni… I zar se treba čuditi što su nam, tako nezahvalnima, danas mnogi okrenuli leđa“.
Pokušaj gospođ(ic)e Žiže Radivojević da „našu lakomislenost i umišljenost, površnost i lenjost“ neutrališe pričicama o četrnaestoro onih iz knjige „Stranci koji su zadužili Srbiju“, okončao se samo pokušajem: raspričana saga o sanitetskoj pomoći pruženoj srbskome narodu tokom srbskih oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine, u kojoj se ne pominju oni koji su tu pomoć zaista i pružali, samo je pleva – jednako kao i ovaj tekstić iznuđen Žižinim saznanjem da je bila „iznenađena brojem ljudi koji se utkao u našu današnjicu, čak i naš fizički opstanak, a za koje se malo zna. O njima se ne uči u školama“.
O njima četrnaestoro iz medicinske sfere.
Da i ne pominjemo onih mnogo više od 3.450 medicinskih pregalaca koji su do sada prepoznati po imenu.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
